Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Аплаузи за Тутубана! (сви ми из Љупче Николића)

rss

27.02.2021. Саша Гидра Марковић

- Еј тутубане шта радиш то? Тридесет и пет година ми одзвањају ове речи мога наставника математике из основне школе, Кнежевића. Стално ми је пред очима зелена табла и мало парче креде које је обично завршавало на врху моје главе и уз благе ударце главом од таблу надовезала би се чувена реченица: "Александре муко моја, тутубане над тутубанима"- уневорзише се познати бркови.

Аплаузи за Тутубана! (сви ми из Љупче Николића)

Признајем, био сам прави геније да од раног детињства добијем заслужену "васпитну порцију". 

Почело је још од нижих разреда, када ми је учитељица Братислава са задовољством неколико пута поделила "аплаузе", после мојих испада на приредби "Данас када постајем пионир", након несташлука у природној школи у Липовцу или због играња фубала после часова. 

Истим темпом сам наставио и у вишим разредима. Био сам омиљена муштерија мог разредног старешине Драгослава Стевановића - Санета.  Оштри ударци тупих кључева од главу умели су у секунди да заболе, али већ следећег трена били су свима смешни, сасвим нормални и праведно зарађени.

Моје антиталенство у учењу енглеског језика, такође сам знао дебело  да наплатим. Чувени казнени прутић, наставника Цатића, познат као "Немирко", просто ме је обожавао, а "пацке" које сам од њега добијао због слабих оцена биле су ми као "добар дан".

Кажем вам, био сам од малена таленат да добијам "аплаузе" и то оне дугачке и јаке од стране својих наставника.

Највише у сећању су ми остали аплаузи када сам са школским саборцима успевао да прекинем партију шаха наших наставника опште-техничког образовања Владе Микића и Боре Коцића. Док они размишљају о потезима, нас 64 пиуна у два оделења лудујемо по учионицама, а онда наставник уђе на препад у учионицу и које није на свом месту следи му из момента "шах - Мат" позиција. Игра је тог тренутка завршена.

Када нисам умео "шљапавице" зарадим на свестан начин, онда сам морао несвесно да их заслужим. Одеш на велики одмор, неко ти ували жвакаћу гуму, заборавиш да је пљунеш и онда одеш на час музичког васпитања. Из глупости је надуваш, па пукнеш балон на часу и онда ти из момента пукне "тиква" од ударца фрулицом по глави, жвака ти заврши у коси и наставник Миле Пешић те пошаље на ванредно шишање.

Наравно било је и оних наставника који нам нису делили васпитне "честитке". 

Сећам се увек сталоженог наставника "Батуле", када се направио "нем", после његовог "апћиха", из прве клупе у двогласу чуо повратну реч својих ђака "лиз гуз". 

Исто тако се сећам када је наставник Драгољуб из историје, "провалио" да нико није спреман да одговара за оцену, због писменог из математике и као казнену меру нам је одредио да читав час размишљамо о "каменом добу".

У то време млади и полетни географичар Берислав, нас је учио да волимо "мајку" природу, а онај који није био задовољан оценом морао би викендом на допунску наставу по околним пропланцима и уз поучну шетњу поправи оцену.

Елем, била су то нека дивна времена, крај веселих осамдесетих. Незаборавна времена када су "вашке" биле нормална појава, када није било људских гњида. 

Када се звонило ручно, а не дигитално. Које сањао да ће клинци данас да седе сами у клупи и место ђачке торбе (Мирко и Славко), носе маску и антибактеријска средства.

И тада су играли Звезда и Милано, ми смо слушали радио пренос на часу биологије, а наставница Иванка упорно је предавала лекцију читаво једно полувреме уз непрестане повике из транзистора "Магла, Пикси, Дејо, Ван бастен, Гулит, Рајкард, Магла".

Васпитне мере, ипак нису биле довољне и нису дале жељене резултате. Глава од таблу и кључеви по глави научили су ме да ипак размишљам својом главом. 

Да је прут "немирко" радио више можда би данас имао неко знање преко потребног енглеског језика. 

За шамаре зарађене у ОТО кабинету неко би данас био у затвору, а тада су их моји родитељи случај пропратили реченицом  "Ако те излупао, није за џабе, заслужио си сигурно".

Лекцију о жвакаћој гуми и "Лиз гузу" и данас нисам савладао, јер оне и данас не излазе из мојих уста. 

Изгледа да нисам никад ни престао да размишљам о "каменом добу".

Мајка природа ми је једина остала верна друга и она ме једина не тера да се маскирам.

Епитет "Тутубана" са поносом и данас носим, само што више нисам ничија мука.

А да, чоколадицу "колумбо" до данас још нико није пронашао! Књигу у библиотеци сам на време вратио.

ПС

Тутубан: особа уских погледа на свет, својом креативном глупошћу ти може улепшати дан и насмејати до суза, а некад довести до нервног слома. 

Овај чланак посвећујем мојим школским друговима оделењу V-1, генерација 1975. годишта и свим бившим и садашњим ђацима и наставницима ОШ "Љупче Николић".


# Љупче Николић ОШ Саша Марковић Гидра
@



 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима