Колумне

Горњи Адровац је само једно село у нестајању у Србији. Можда педесетак, махом старијих житеља, још увек живи у овом маленом алексиначком селу. Годинама уназад затворена је сеоска школа. Ниједно дете није рођено у Адровцу!

Сваки први септембар у мени буди сећање како ме је мајка, упарађену, испраћала у школу, проливајући за мном воду, попут благослова. Моја деца остала су ускраћена за тај ритуал, јер сам ја 1. септембра увек раширених руку и са осмехом на лицу, дочекивала децу коју су њихове мајке испраћале мени у наручје. За оне који нису у току па их стално нешто прозивају у негативном контексту: и просветни радници, верујте, имају своју рођену децу. Децу, који многи, попут мене, нису могли да испрате…

Оде и Лане. Заиста верујем да људи одлазе на неко боље место. Наравно, они који га за живота заслуже.

Није СНС довео Грамер у Алексинац него "експерти" из Г17 плус као део коалиције ДОС. Неолибералалну идеологију је спроводио ДОС, а Вучић наставио. Отпуштања у Грамеру су овде тема број један и тога неће бити само у Геосу, Грамеру...

Огласило се Министарство просвете пред сам почетак школске године. Кажу, почеће школска година, да се не секирамо. Школе ће радити по принципу семафора. Надам се не као наши семафори у граду који час раде, час не раде.

Шта се дочека?! Мало нам је свих невоља које су задесиле наш град и свих сабраних (не)дела оних који га воде, само су нам фалили мигранти!

Још је римски песник Јувенал почетком 2. века запазио да се држава труди да људима скрене пажњу од суштинских питања, а да би задовољила масе делила је бесплатан хлеб и организовала борбе гладијатора. Тако је народ бивао усрећен и није се бавио политиком и суштинским стварима по само, тада већ, Римско царство.

Гануло ме некако све то. Изгледа да у мени још увек има мало патриотизма и много више људскости која се радује туђем успеху.

Сигурно сте у претходним месецима запазили ова два момка. Бранимир Стојановић и Саша Бочко су сасвим обични људи. 

Припадам оној генерацији која није одрастала у ери модерне и развијене технологије какву имамо данас. То значи, укратко: родитељи нас нису имали доступне 24/7, с друштвом смо се састајали уживо, једним телефонским позивом (са фиксног телефона) или спонтано или по ранијем усменом договору, писали смо једни другима писма и слали поштом, фотографисали се најчешће у посебним приликама...