"55" - секунде

Са десне стране бањског друма прате ме потколенице жирафиних ногу, које су блокирале пешачки на главном улазу код основне школе. Констатујем да лубеничари ове године због жуто-црних стубова, нису заузели своје позиције.

Махинално сам кренуо једносмерном, а испред катастра као и свако јутро поздавио Перу, веселог службеника, који се на степеницама, месецима љубазно обраћа суграђанима и у пролазу ме пита: "Гидрић, ко је ломио стакла ономад по Алексинац".

Стао сам на семафор, контам да бели мантили испаљују што мање никотина на споредном улазу Центра за кулуру. Изгледа да су коначно преполовили смену и да се враћају полако у своје ординације. Просто не могу да верујем да овог јутра нисам видео Шекија на раскрсници код семафора.

Секонд хендови са десне стране полако отварају своја крила, за питуљицу код Цулета сам по стоти пут закаснио. Испред Шоркове фарбаре, поздрављам Педу, који изгледа зна поштено да троши почетне пензионерске дане.

Нервозни таксиста, користи познанство да му дам предност на раскрсници. Нова паркинг места и кесе за ђубре око знакова са упуствима за плаћање, су главна тема овог јутра.

Човек у аутомобилу са БГ таблицама узалуд покушава да плати паркинг.

- "Ако га, мало нек се мучи и нас по Београду зајебава ко како стигне, само знају да легну на сирену чим на виде АЛ таблице".

Са десне стране уочавам да је Нада, проширила своју сталну тротоар понуду столицама у виду летњих лежаљка. Иза кривине чека ме замка, шта да се ради, једносмерна улица, нема ко да ти блицне. Направио сам велики прекршај у животу, нисам упалио светла, добио сам жути картон код кожаре.

Иза њихових леђа, испод моста демонстрација "више силе". Петровдан је ускоро, нема "златне кабине", за цара који иде пешке. Пуштам уредно првенство пролаза, чекам стрпљиво минимум два минута, а око скривеног котура на кеју полако се формира јутарња дружина за "Нишко".

Гледам да видим Маринка, живо ме интересује његов коментар о скором дебаклу кошаркаша. Продужавам даље, док се мирис "Хогарове" скаре полако шири у ваздуху. Наравно, пропуштам преко пешачког градски чопор луталица који "држи" овај део града.

Немам где да се паркирам. Ваљда ћу до краја месеца да посетим Зорана фризера.

Журим ка циљу, али неуспешно, брже су те Џорданове 23 секунде . Коначно долазим до најчешће псованог градског места званог "55 секунде". Одлично имам време да купим у градској "Тетки лек", лубеницу код Радета, појачам 202, узмем жваку и преиспитам себе, шта данас паметно треба да урадим.

Сви се нервозно спремају за старт, коначно зелено, креће трка формуле један.

Настављам право, поштујем кандидата ауто школе који на крају улице као и сви ми учи да пође под ручну. Обавезно бацам поглед на нашу стару златну фонтану, док срећни таксиста на аутобуском стајалишту краде путнике Ниш-експресу.

Испред СУП-а пропуштам пешаке, тротинете, рошуле, а на доњој раскрсници дајем предност Сокобањцима. Враћам се кући, направио сам круг и немам појма шта сам хтео цело време да вам кажем овом причом.

Наставници ми окупирали Косовску. Жирафине потколенице направише чудо. Немам где да се паркирам. Утерујем кола у двориште.

Коначно сватам да су оне 55 секунде злата вредне. Немој неког да сам случајно чуо да их поново псује, вређа или понижава.

Једино сам у те 55 секунде  урадио нешто продуктивно то јест паметно. Размишљам о скраћеном Петровдану, решили и њега да униште...

Одох на Јаз...

Да одморим мозак.

ПС

"55 секунде" је свакодневница нашег града. Замишљена је као забава кроз наше две једносмерне улице које чине појас око главне улице. Сви ликови  у причи су истинити и ја само покушавам да их представим на свој начин, као неизбежну лепу свакодневницу.

Пријатељ приче : ТР - "ТЕКИ - ЈЕДАН"