Унук познатог сајџије у Алексинцу одржава традицију дугу 80 година

Пре 80 година су Алексинчани своје сатове радо доносили на поправку мајстору Добривоју Бранчићу, који је био познат по томе што су његове муштерије увек излазиле задовољне и насмејане из радње.

Часовничарски калфа Добривоје је постао у родном Бугојну у Босни и Херцеговини, а да би постао мајстор сајџијског заната, морао је да пређе дуг пут. Први посао нашао је тридесетих година прошлог века у Загребу.

Тамо је имао баш малу плату, радио је за стан и храну и за 2 године колико је радио, није успео да уштеди ни за одело, па је на посао почео да иде сав у закрпама, што је било неугледно, па му је газда дао отказ - прича његов унук Драган Бранчић.

Пут га је потом одвео у Војводину, где је живео и радио код стрица разне послове, па је након 2 године проведене у равници добио новац од њега као знак захвалности за све што је урадио. Након тога одлази у престоницу и почиње да ради код краљевског часовничара.

Код њега је провео само годину дана, јер је газда био много строг, прича Драган, па је његов деда за сваку грешку добијао батине. У Београду је као калфа наставио да ради код другог занатлије још неко време, а потом је одлучио да буде “сам свој газда”.

Деда је онда почео да ради од стана до стана. Обилазио је станове и питао ко има нешто за поправку, ако је неко заинтересован он уђе, поправи сат, па дође опет за 7 дана да провери да ли ради, па тек онда наплати. То је било неко поштено време, па су људи то тако радили - присећа се Драган животног пута свог деде.

Добривоје као калфа долази у Алексинац крајем 1934. и почиње да ради код познатог алексиначког часовничара, мајстора Јована хаџи Јовића, од кога наставља да учи занат. Када је Јован умро, он остаје да ради код његове жене, прича његов унук, а коначно 1937. полаже испит и добија мајсторску диплому.

Тада изнајмљује свој први локал који је био овде у Улици Књаза Милоша, где је сада књижара “Култура” на том ћошку и ту отвара своју прву радњу. Онда је 1945. или 1946. купио локал преко пута, где је зграда “Бела удовица” и ту је био све док се није срушила, до неке 1978. године - присећа се Драган.

Пре тога је Драганов отац Војислав купио локал у истој улици наниже, где су се преселили и остали до данас. Ове године биће 80 година како часовничарска радња “Бранчић” постоји у Алексинцу.

Присећајући се живота и рада деде Добривоја, његов унук каже да је било много анегдота. Рецимо, часовничарска тезга је имала заштитно стакло, присећа се Драган, па је деда имао обичај да се шали и да муштерији не дода сат преко пулта, него да гурне кроз стакло, па се муштерија залети и удари у њега.

Деда ми је иначе био врло шаљив, па је чак једно време стајало у излогу “Ко ме изнервира добија 1.000 динара, осим укућана”. Тако су људи покушавали да добију награду, па на пример пробају да га увреде, а он се само насмеје - присећа се са осмехом Драган.

Један човек је био баш упоран, па је ушао са кофом воде и полио га усред радње. Међутим, деда се само захвалио човеку што му је опрао косу. На крају, нико није успео да “освоји награду”.

Сви су га питали па како можеш да се не изнервираш, а он је рекао “па јесам ли ја луд да дам 1.000 динара”. То је било седамдесетих година и хиљадарка је тада била као сада 10.000 динара отприлике. Деду су иначе сви памтили по томе што је био духовит, његове шале никад нису биле вулгарне, а свака муштерија је излазила насмејана из радње, то му је било правило - прича Драган.

Драган Бранчић, унук познатог часовничара, каже да као мали није хтео да му то буде животни позив, али није желео да пропусти да учи од мајстора вештине сајџијског заната.

Када сам био 5. разред основне школе, отац ми је рекао да, ако хоћу да учим, да је право време да почнем, јер прсти треба да се навикну на те мале, ситне алате. Кад човек одрасте, више не може тако да држи пинцету као кад је мали, па је најбоље да од малена учи - присећа се Драган.

С обзиром на то да су имали породичну радњу, у којој су радили његов деда и отац, Драган каже да му је било жао да не научи занат, иако га је тада више занимала електроника од механике. Тако је од краја 5. разреда сваки распуст проводио у радњи и вежбао.

Пођеднако је учио од деде и оца. Не може да процени ко је био бољи учитељ, јер свака генерација мајстора има нешто своје. Деда је, каже, био велемајстор за зидне сатове, за механику и аутоматику.

Отац је перфектно знао све то што је деда знао, али и ове нове аутоматик сатове, штоперице, што пре није било. Ја сам све то изучио, али сам почео да учим и кварцне сатове на батерије, што мој отац уопште није хтео да почиње да ради, па чим неко донесе кварцни сат он дође код мене - каже Драган.

Присећајући се неких лепших времена, када је у Алексинцу за сајџије било много посла, Драган каже да су седамдесетих година, када је он био мали, радили деда, отац и још два радника, али су посао морали да носе и код куће.

Они су у радњи поправљали све сатове, а плус је код деде кући била посебна просторија са још 2 радника који су радили само будилнике. Мој отац дође кући у 9 и донесе 2 торбе са ручним сатовима, седне и навија их и контролише да ли су тачни. Много је посла било - додаје Драган.

Данас толики обим посла не може ни да замисли, каже, али ипак не размишља о томе да затвори радњу, јер жели да одржи традицију своје породице.

Иако је имао занат у рукама, Драган је одлучио да студира електронику, па је више од 12 година радио у једној фирми као електроинжењер. Међутим, када је тамо било све мање посла, дао је отказ, јер није желео да седи 8 сати и не ради ништа.

Онда сам одлучио да се посветим само овоме. Иначе радња за ових 80 година никад није престајала да ради - прича Драган.

Пре 2 године је локал у центру Алексинца, у коме је неколико деценија смештена часовничарска радња “Бранчић”, реновиран и сада се, осим сатова, у њој поправљају и мобилни телефони. Због тога што је било све мање посла, Драган је одлучио да, осим заната, искористи и диплому и зато је почео да сервисира и мобилне апарате.

Људи данас много мање поправљају сатове и мислим да то није зато што је то данас мање модерно, већ зато што људи немају пара. Сат је статус у друштву, то није мода. Али за скупе сатове су и поправке баш скупе, иду и до 4.000 динара, а плате у нашој земљи су такве да људи немају да одвоје новац да поправе ручни сат, а да им остане неплаћен рачун или да деца буду ускраћена за нешто - прича Драган.

Његове ћерке, Анђела и Анастасија, засад нису заинтересоване да наставе традицију, али су прошле обуку и знају основе часовничарског заната, прилагођене модерном времену. Саме умеју да растуре сат, склопе га, подмажу, истиче Драган, а све их је научио јер сматра да је, чиме год да се у животу буду бавиле, важна прецизност која се стиче овим занатом.

У његовом локалу данас долазе људи који кажу "идем код часовничара да поправим телефон", али и да виде неке од старих сатова које чува, од којих најстарији куца већ више од 100 година. Један од сатова који је изложен у радњи му је посебно драг, јер га је направио заједно са ћерком.

Јужне вести