Алексинчанка добила име по телевизору

Џемина Николић из алексиначког села Горњи Љубеш на свет је дошла 20. јануара 1968. године, а њен отац Жарко прославио је рођење ћеркице куповином телевизора марке "гемини".

Одушевљен куповином, у то време, не за сваког достижног апарата, те његовим брендом који му се учинио занимљивим, одлучио је да сећање на тај дан сачува на оригиналан начин. Ћеркици је дао име Џемина, а захваљујући очевом гесту, ова Алексинчанка је читавог живота доживљавала разне згоде и незгоде.

Први пут је постала свесна да јој је име чудно када је кренула у школу. Ниједно дете се није звало ни слично као она. Отац јој је био занатлија, па су често мењали адресу становања, једно време боравили су у Словенији па је стално морала да објашњава зашто се зове баш тако.

- Због имена су мислили да сам Ромкиња или муслиманка. Сећам се да сам се у време када сам тренирала кошарку сусрела са једном екипом из Мајданпека чији је члан био и један младић исламске вероисповести. Он ме је одмах питао јесам ли "њихова". У први мах нисам схватила зашто ме то пита, а онда сам му кроз смех објаснила да се зовем по телевизору - прича Џемина.

Каже да оцу није замерила због имена, али признаје да је често желела да се зове другачије.

- Желела сам да се зовем Ана, али нисам хтела да мењам очеву одлуку. Са супругом сам се знала одмалена. Он је знао зашто се зовем тако, али ми је признао да су га његови пријатељ често питали је л' се оженио Ромкињом. И моја ћерка је увек када је требало да се упише име родитеља, наводила очево не желећи да објашњава зашто јој се мајка зове како се зове - наставља Алексинчанка.

А, због несвакидашњег имена Џемина је морала да доказује ко је и пред државним органима.

-  И када остали нису, ја сам морала да показујем држављанство јер су због имена сумњали да сам Српкиња - прича ова жена.

Додаје да Џемина није тако лоше име, како је могла све да се зове, с обзиром на очеву одлуку да ћерку назове по телевизору.

- Не знам шта би се десило да је у то време било "самсунга", како ли бих се тек тада звала. Ето, брат ми се зове Горан, сестра Весна, а само ја имам име по телевизору - прича смејући се Џемина.

Каже да јој је жао што свог "имењака" није сачувала, јер га је отац заменио савременијим апаратом.

- Био је то добар телевизор, имао је и свој регал, отварао се и затварао хармоника вратима. Отац га је продао када су црно-бели телевизори изашли из моде - објашњава Џемина.

То што је отац назвао по телевизору можда је на неки начин наговестило и њену будућност. Као чланица удружења који се баве очувањем традиционалних српских производа појављивала се у телевизијским емисијама, укључујући и "Кухињу мога краја".