Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Производња здраве хране у пластеницима и стакленицима

rss

06.09.2010. Аутор: Бранислав Гулан

Производња здраве хране у пластеницима и стакленицима

Не тако давно сматрало се да су шљива и прерађевине од ње велика перспектива у извозу наше државе. После се појавила малина, а сад је све то угрозила производња за домаће и страно тржиште раног поврћа испод пластеника и у стакленим баштама. Да истакнемо само да је прошле године извоз аграрних производа из Србије био вредан 822, а ове године ће бити близу милијарду долара. То је и четвртина укупног извоза Србије.

Приход од извоза воћа и поврћа годишње достиже 250 милиона долара. Значајан допринос томе даје интензивна производња, а то су парадајз, паприка, целер, першун, паштрнак, црни лук, мрква, а све се производи испод стакленика и пластеника. Раније на југу Србије, а сад све више и на војвођанским пољима. Ова производња не само да је повећала наш извоз, већ је смањила и увоз ових производа у нашу земљу. Некада смо први парадајз, паприку, много друго поврће и воће јели из увоза, док је још био снег на нашим пољима. Сад добар део тога стиже на пијаце и тржнице из домаће производње.То је и пут да се појефтини производња. Јер, са малим улагањима и на мини површинама добијају се рекордни приноси, а производња се несметано одвија и у зимским месецима. Колико тачно производње имамо данас под пластеницима и стакленицима у земљи, нема тачне евиденције. Расту пластичне баште Зна се само да је сваке године стаклених и пластичних башта у Србији све више.

Иако имамо дугу традицију у производњи поврћа, још увек су то пионирски кораци у овој производњи. Заостајемо за Македонијом, Израелом, Грчком Турском и још неким медитеранским земљама. У свету се данас производи под пластеницима између 2,5 и три милиона тона поврћа, а у тој маси наша земља учествује једва са два одсто. Највише локалитета, углавном малих на око 500 парцела на којима се одвија производња испод пластике је у Војводини.

Веома дугу традицију у производњи поврћа има Земљорадничка задруга БАГ&ДЕКО из Бачког Градишта (чији су познати зачини произведени од поврћа добијеног у стакленој башти). Ова фирма представља и највећу башту поврћа на Балкану од око 700 хектара, а добар део тих површина налази се под пластеницима и стакленицима. Под њима се производи мрква, першун, целер, паштрнка, црни и бели лук, који се по слогану ''од њиве до трпезе'' одмах и прерађују у погонима ове задруге у зачине који се служе готово на свим континентима. По речима генералног директора ове задруге академика др Вељка Радојевића, производња поврћа има дугу традицију, али је некада то било на стари начин. ''Пре једне деценије колектив је морао бившим власницима да врати око 1.300 хектара поседа па смо остали са 1.200 хектара, али са истим бројем запослених као и данас, а то је 350.

Дакле, морало се живети са мањом производњом. Да би се те смањене површине боље искористиле и уложени рад више валоризовао из привредног програма елиминисане су све екстензивне културе, на њивама се гаји само семенска роба и поврће за сопствену прераду у фабрици дехидрираног поврћа. Израдили смо сопствене стакленике и пластенике, у њима подигли системе за наводњавање на више стотина хектара (један хектар данас стаје више од 5.000 долара) и у тој фабрици са пластичним и стакленим кровом пре једне деценије почели рану производњу поврћа. Тако је фабрика за прераду радила целе године, производи су слати на тржиште, а не у маацније, а имали су добар квалитет,а фабрика је добијала новац. То се показало веома ефикасно за време санкција и захваљујући томе смо и – опстали и остали. Ето, сад у отвореној и затвореној башти, највећој на Балкану ми производимо годишње 1.300 вагона поврћа. Највећи део преради се у сопственој фабрици из које годишње отпремимо на тржиште више од 120 вагона разних зачина. Тамо га не шаљемо, алчи га однесу наши гастарбајтери па смо присутни на свим континентима. Месечно из наше фабрике продамо 12 вагона сушеног поврћа. У више стотина милиона супа и разних куваних јела дневно, налазе се наши зачини'', наводи Радојевић.

Револуција у производњи и бумбари Мала улагања применом фолије и рекордни резултати као и несметана производња у зимским месецима у пољопривреди били су права револуција пре једне деценије. Наиме, тада је Фабрика ''Дрвопласт'' у Конареву код Краљева кренула у масовну производњу пластеника. Прво тржиште је било у околини Лесковца где је једно домаћинство добило са седам ари 16 тона парадајза! Друго домаћинство добило је по хектару осам вагона паприке и десет вагона краставаца! Била је то права револуција у овој производњи на овом подручју, са најдужом традицијом на данашњим просторима Србије. Или још неколико примера: У Војводини сељаци убирају са једног јутра 30 тона лубеница и што је веома важно плодови испод пластеника стижу на пијачне тезге 20 дана раније од уобичајеног сазревања. У околини Трстеника повртари праве чуда испод разапетих фолија, али тих примера има све више и у атарима око Лесковца, Чачка, Шапца, Крушевца, Уба... У оваквој производњи клијавост семена долази брже, вегетација иде брже. Сачува се азот у земљи, а исти принос се постиже на три пута мањој површини када би се то радило без фолије. Са оваквом производњом брже се изађе на тржиште, у време када су цене високе и зауставља се увоз ових производа из земаља које имају топлију климу и рану производњу.

Производња испод пластенике у свету је позната док смо ми тек мало одмакли од почетка. То је и историјска шанса и револуционаран корак у производњи здраве хране. Масовнија изградња пластеника и стакленика кренула је са приватизацијом у нашој земљи. Тако је почетком 2004. године изграђен и прорадио је пластеник за интензиван узгој раног поврћа у околини Сомбора. Уз инвестицију од 750.000 евра Фабрика уља ''Сунце'' изградила је пластеник. Већ на самом улазу у пластенике импресионира не само огроман простор и беспрекоран ред, већ и мноштво топловода, цевчица, изукрштаних жица и других необичних направа које стварају необичан амбијент, а у очима неупућеног посетиоца све је сасвим налик на сцене из научне фантастике.

Дакле, реч је о савременој технологији која је код нас стигла са XXИ веком. Оваква производња поврћа позната је под називом хидропонија, а између осталог подразумева да биљке не расту на земљи, већ у саксијама, на специјалном супстрату у којем су главни састојци црни и бели тресет. Посебну причу представља исхрана биљака, у којој кључну улогу имају хранљиви раствори који до засађеног поврћа стичу уз помоћ система наводњавања ''кап по кап''. Опрашивање обављају бумбари, а све се контролише на компјутерима. Друга особеност пластеника површине 15.000 квадратних метара јесте коришћење биомасе за његово загревање.

Познато је, наиме, да су конкретни примери коришћења биомасе (нарочито оне која потиче из пољопривреде) као обновљивог и еколошки прихватљивог извора у производњи енергије, код нас још увек ретки. По речима генералног директора Фабрике уља ''Сунце'' у Сомбору Владимира Борђошког овде је све прилагођено сагоревању биомасе, односно љуски од сунцокрета које остају посвајања одвајања језгра за рафинацију. Тако је решено питање производње топлотне енергије за пластенике, уз велике уштеде и значајне позитивне економске ефекте. Јер, енергенти су на тај начин практично бесплатни. Лане је у овом пластенику произведено око 300, а ове године биће више од 500 тона парадајза. Сва роба има купца, додаје Борђошки, јер смо пре изградње испитали тржиште СЦГ.

Иначе, у пластенику парадајз је заступљен са 80 одсто, паприка са 15 одсто, а остатак производње представља краставац и друга роба. Нема хемије, пестициди се практично не користе, нема вештачког дозревања. Дакле, целокупан систем производње обезбеђује еколошки здраву храну. Фабрика уља и биљних масти ''Сунце'' интернационални стандард квалитета ИСО 9000 примењује још од деведесетих година прошлог века. Прошле године добијен је и сертификат ХАЦЦП и тако широм отворили врата за извоз наших производа на тржиште земаља ЕУ.

Још један огроман пластеник никао је прошле године и у близини Шапца, селу Дебрцу. Једнокрован пластеник права реткост на овим просторима изграђен је на 4,3 хектара. Дугачак је 400, широк 100 и висок 6,5 метара. Очекује се завршетак градње још једног сличног на 6,5 хектара као и еко складиште које треба да прими 6.500 тона поврћа које у свежем стању може да остане и до пола године. Компјутер мери понашање биљака, температуру, влажност ваздуха и земљишта, концентрацију угљенводоника, осветљење, количину пестицида... Годишње се добијају три бербе, односно близу 4.000 тона поврћа, уа зависности до тога шта се производи. Власник ових пластеника је Мирослав Богићевић, власник фирме ''Фармаком'' која производи минерална ђубрива, пестициде, а постао је и већински власник ПИК '' 7. јули Дебрц''. То је фирма млинске, сточарске, ратарске и повртарске производње, са чим је заокружен читав циклус од производње до прераде. За изградњу овог пластеника утрошено је око тир милиона евра и била је то лане највећа аграрна инвестиција у Србији у којој је ухлебљење нашло и 100 стотинак радника.

Рачуница Мирослава Богићевића је једноставна: Светско тржиште је ''гладно'' свежег воћа и поврћа кад му време није и кад је најскупље. Сва та села око Саве су повртарска, а ПИК има око 320 хектара земље под системима за наводњавање. Требало је, дакле обезбедити такве услове којима временске прилике не могу готово ништа, а томе су ишли у прилог и извори топле воде на којима овај крај практично ''плива''. За први пластеник ископана је бушотина од 1.005 метара из које шилкља вода од 56 степени Целзијусових, тако да је грејање земљишта, као најскупља ставка, дошло скоро фрај. У Дебрцу се све ради по прописима ЕУ, јер, највећи део производње је намењен извозу. У овом пластенику биљке расту директно из земље, док се у већини других ради на бази воденог раствора у који се убацује течно ђубриво. Циљ власника овог пластеника је да се годишње производи око 8.000 тона поврћа које ће бити продавано на тржишту ЕУ. То значи да се ствара и робна марка. Агроном Мирослав Благојевић истиче да је сва опрема увезене из Италије, Француске и Холандије, да се се са изградњом пластеника заокружило његово искуство у овом послу од две и по деценије. Он још истиче да су у пластенике населили и бактерије које не само што ће сопственим разлагањем оплеменити земљу, него ће разложити и гранитне стене и из њих ослободити фосфор и калијум. Овде се производи здрава храна на специфичан начин према врхунским стандардима па је у току едукација готово читавог региона. За сад се производе само три врсте поврћа али се неће остати на томе. Садиће се све за чим постоји потражња и што обезбеђује профит.

Антрфилеи Раст ,,Сунца'' Фабрика уља и биљих масти ,,Сунце'' из Сомбора основана је 1972. године, има могућности за прераду 90.000 тона сунцоркета годишње и производњу 34.000 тона сировог сунцокетовог уља и 35.000 тона рафинисаног јестивог сунцоркетовог уља. Производња маргарина почела је 1992. године, мајонеза 1996., а од 2002. године у производном програму је и кечап. Програм пуњења у ПЕТ амбалажу уведен је 1997. године. Стратешки партнер сомборске фирме од 200. године је компанија ,,Делта М''. Прошле године је започета сарадња са мултинационалним компанијом ,,Унилевер'' Ми и ЕУ Забрињава податак да се Србија не налази на списку већих извозника тих роба у ЕУ, која годишње увози 25 милиоан тона воћа и 29 милиоан тонаповрћа и за то издаваја близу 25 милиона евра. Немачкја годишње троши 12 милиона тоан воћа и поврћа, затим следе Италија са шест,, Шпанија са 5,8, Француска са 3,56, ВЕлика Британиај са 2,2, Холандија са 1,2 милиоан тона воћа и поврћа. Сваки становник у Холандији потроши годиошње 165, у Италији и Шпанији по 145, у Немачкој 144 и у норвешкој 88 килограма воћа и поврћа годишње. Истина у томе, лавовски део увоза чине јужно воће и одређеневрсте поврћа које ми не производимо, а постоји и велика конкуренција чланица ЕУ и других државба из читавог света. Веоам су строги и критеријуми здравствене безбедности хране који се све више заоштравају. Али, захваљујући, пре свега, изузетно повољним климатским условима и релативно јефтиној радној снази, од извоза воћа и поврћа би требало да имамо зантно већи девизни прелив него што је то било до сада - 250 милиона доалра годишње. Од 1. јануара 2006. године сви који желе да извозе прехртамбене производе у ЕУ морајуда имнајуз систем контроли критичних тачака - ХАЦЦП. У 2005. години Министарство пољопривреде Владе Србије за подстицање увођења система квалитета усмерило је 280 милиона динара. До средине ктобра 2005. године пријавило се за коришћење ових средстава око 400 заинтересованих.

Неискоришћени извори У Србији има више од 300 геотермалних извора са топлом водом. Већина њих није искоришћена. Тако богатсто топел воде одлази у реке да греје шараране, уместо да се користи у пластеницима и стакјленицима за загревање и производњу поврћа. Примера раид, у Мађарској се топла извора вода за производњу поврћа кросити од 1967. године. Наши суседи Мађари су финансирали бушење земљишта и давала пољопривредним предузећима експлоатацију бушотине са минималним обавезама према држави. Због тога је данас геотермална вода као енергент јефтинија од земног гаса за 20 одсто. Једна бушотина дубине око 2.000 метара стаје 106.000 евра, а геотермална вода у Мађаској плаћа се 6,6,а змени гас 8,5 евра по квадратниомн метру грејне површине. На квадратном метру земље добија се 22 килограма парадајза, а када се то ради у пластенику просечно 35, а достиже и - 45 килограма.

www.agropress.org.rs


# здрава храна министарство пољопривреде
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима