„Моја прва плата“ није ни минималац, а представља рад без икаквих права

Према објашњењу на званичној интернет страници, Владин програм „Моја прва плата“ има за циљ да подстакне запошљавање младих и пружи подршку привреди у решавању проблема с недостатком кадрова, а шансу да проведу девет месеци на раду у некој од фирми у Србији добиће 10.000 младих тек свршених средњошколаца и дипломаца.

Међутим, упитно је шта подстиче и које проблеме решава овај програм за који Влада издваја две милијарде динара из јавног буџета. 

Марио Рељановић, стручњак за област радних права, је за Данас прокоментарисао да је нејасна правна основа уредбе на којој се Владин програм заснива, као и врста уговора на основу којих ће полазници прогама обављати праксу код послодавца. 

На питање Машине о врсти уговора на основу којег ће бити ангажовани млади, из НСЗ су одговорили да ће та служба, послодавац и изабрани кандидат потписати тројни уговор о регулисању међусобних права и обавеза.

Услови у којима ће радити млади у програму „Моја прва плата“ – који ће се спроводити мимо радноправних оквира – не удовољавају чак ни постојећим окрњеним радноправним стандардима. Осим што ће примати надокнаду која је нижа од минималца, радно време које ће млади утрошити у оквиру програма неће им бити препознат као стаж:

Њима не иде стаж, имају само делимично здравствено осигурање за професионалне болести и имају накнаду која је нижа од минималне зараде. Нема одмора, нема никаквих других права, послодавац може да доведе неког на праксу и добије без плаћања радника за високо плаћену позицију, објаснио је Рељановић за Данас.

Након програмом предвиђених 9 месеци рада у фирми, послодавац неће имати више никакве обавезе према особи која је радила посредством Моје прве плате. Упитно је и то да ли ће послодавац ишта улагати у овај програм:

Што се тиче питања колика су очекивана улагања послодаваца, у овом тренутку не можемо давати никакве пројекције, с обзиром да постоји могућност да послодавац исплаћује додатна средства, али ће то бити познато тек у моменту потписивања уговора, одговорили су из НСЗ на питање Машине.

На проблеме који се крију у овако замшиљеном програму упозорава и Секција младих Савеза самосталних синдиката Србије. Они начелно поздрављају жељу Владе да допринесе положају младих али и упозоравају да је овај програм покренут мимо Закона о Социјално-економском савету (СЕС): „Уредба није поднета СЕС-у на разматрање, нити су социјални партнери, синдикати и послодавци имали претходни увид у њу“, каже се у њиховом саопштењу.

Поред проблема о којима је у медијима говорио Марио Рељановић, млади синдикалци се посебно осврћу на питање висине зараде:

Уредбу је неопходно проширити у члану 4. тако да послодавац кориснику Програма мора исплатити разлику до износа минималне зараде. Такође, послодавац кориснику мора обезбедити накнаду за топли оброк и превоз. У супротном ће радник, корисник Програма који прими накнаду од 20.000 динара на крају месеца, „зарадити“, уз најскромнију ужину, око 15.000 динара. Да ли је то плата коју Влада промовише за своје грађане? Да ли је износ од 24.000 динара износ довољан за живот у тренутку када минимална потрошачка корпа износи 37.714,50 динара за март?

Проблеми с овим програмом за подстицање запошљавања младих намећу и питање да ли се ради о случајном пропусту Владе, или пак о промашеним политикама – промашеним, ако полазимо од интереса младих да стекну дугорочну сигурност и живе достојанствено. 

Да је проблем не случајни већ системски, сугерише нам чињеница да ово није први пут да Влада на питање запослења младих одговара медвеђом услугом за ту друштвну групу – дакле, тако што ем омогућава израбљивање рада младих, ем их навикава на несигурне, слабо плаћене послове и односе с послодавцима у којима им је ускраћено право на достојанствен рад. 

Деценију стар програм „Прва шанса“ садржавао је сличне проблеме, и што је кључно, такође није давао одговор на питање сигурног запослења младих.

Овом приликом вреди подсетити се и на промовисање волотирања младих у Србији о чему смо раније подробније писали. Тада смо указали на функцију волонтирања као праксе да се млади навикну на неплаћен рад. 

Када је у питању запошљавање младих, не можемо заобићи вишегодишњи реформски фаворит власти – модел дуалног образовања. Ни тај програм није понудио наду за живот растућег квалитета младих. Раније смо писали о томе да ће „успех“ дуалног образовања показати пре свега у даљем смањењу цене рада што ће погодовати искључиво приватним компанијама.

Назнаке политике запошљавања која би омогућила сигурно и достојанствено запослење младих не налазимо ни у Националној стратегији за младе која је усвојена 2015. године. Стратегија се понајвише фокусирала на идивидуализацију одговорности за запошљавање и акценат ставила на предузетништво и самозапослење – дакако без критичког приступа који би показао реалистичне могућности младих да осигурају стабилну будућност себи као предузетници и самозапослени. 

Имајући у виду овај низ одлука власти по питању запошљавања младих протеклих година, оправдано можемо претпоставити да програм „Моја прва плата“ нема никакве пропусте из перспективе Владе. Све јефтинија радна снага, трка до дна, је политика коју она доследно спроводи, а однос према реалним потребама и положају младих не допире даље од изборног слогана „За нашу децу“.