Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Колико кошта тромесечно одлагање формирања владе

rss

15.04.2007. Тања СТАНКОВИЋ

«У првом кварталу ове године у Србију се слило само 330 милиона долара директних страних инвестиција од чега је 190 милиона долара била докапитализација Банке Интеза у Панонску банку. Очигледно је дакле, да нови инвеститори заобилазе Србију због тога што нема владу. Једино су они који су већ ушли на наше тржиште спремни да уложе неки нови капитал како би осигурали своје раније инвестиције. Ако се овако настави, ефекат политичке и институционалне кризе осећаће се током целе ове године.» Овако је на питање колико је новца Србија изгубила само због слабог прилива директних страних инвестиција одговорио доскора први човек српских јавних финансија Млађан Динкић.И председник Привредне коморе Србије Слободан Милосављевић тврди да је брзо формирање нове владе неопходно за повлачење страних инвестиција. Он при том додаје и да формирање нове владе мора да подразумева обављање «неодложних послова како би био створен одговарајући амбијент у коме би страни инвеститори знали са ким преговарају» наводећи као пример најављене разговоре између Џенерал моторса и Заставе о монтажи три до пет хиљада аутомобила марке «опел» у погонима крагујевачке фабрике.

КО ЂЕ ПЛАТИТИ ЦЕХ
Многи економисти се, међутим, неће сложити са ставом председника Привредне коморе Србије да је проблем то што страни инвеститори немају с ким да преговарају. Они подсећају да се техничка влада, када то жели, понаша као институција од интегритета и потписује важне уговоре (о концесији за аутопут Хоргош-Пожега или продаји Борског басена румунском Купрому). Проблем је, сматрају аналитичари у томе што та влада, оним што чини или не чини, заправо ствара амбијент који је све мање привлачан страним инвеститорима. Економисти упозоравају да превелика јавна потрошња условљава таква кретања на финансијском тржишту која терају инвеститоре. Осим тога, овакав раст (неразрађених) плата, не само да подиже трошкове послодаваца већ води ка повећању дефицита текућег рачуна што земљу гура у све лошију позицији на међународном тржишту било да је реч о (не)могућности продаје наших производа, или јефтинијег задуживања, или о проблему у отплати досадашњег дуга. Због свега тога неке друге дестинације су много привлачније за улагање од наше мада нумерички тешко исказати колико све то заправо може да кошта Србију, као што нико није тачно утврдио колико кошта прекид преговора са ЕУ о придруживању и асоцијацији. Ако мање више сви, осим странака одлазеће владе, тврде да је Уредба о привременом финанисрању државе неуставна како због начина на који је донета, тако и због тога што прекорачује неке законом предвиђене лимите трошења државних пара, довољно је видети колики су само и неки појединачни губици, па закључити да ће цех који се плаћа политичкој незрелости партија демократског блока бити огроман. Иако је Србија лане остварила рекорд од 4,5 милијарди евра директних страних инвестиција, то је готово дупло мања од капитала који је ушао у Бугарску. Суседна Мађарска данас има четири пута већи БДП од нас а како је недавно проценио гувернер НБС Радован Јелашић, «са стопом од четири до пет одсто раста биће нам потребно бар неколико десетина година да је сустигнемо». При том, Мађарска неће назадовати него напредовати а Србија не само да нема шансу да достигне раст од најмање седам одсто што је до пре годину дана истицано као минимум захтева, него је питање може ли бити поновљена и прошлогодишња стопа раста од 5,2 одсто. Ако се тако нешто догоди, а многи тврде да је ова година економски изгубљена, да ли се тај ефекат може мерити само простим умањењем онога што ће на крају године бити израчунато као наш бруто производ? Неки стручњаци, нарочито они либералнији, цинично ће рећи да каква нам је држава боље је да што дуже немамо владу јер ће бар онај део привреде који је у приватном власништву моћи неометано да ради. Но, наравно да ствари не стоје баш тако. Сваки неусклађени корак фискалне и монетарне политике плаћају сви, од грађана до привреде, без обзира на њену власничку структуру. Чак је приватном сектору и теже јер не може као државна и друштвана предузећа да рачуна на разне бенифиције. Прошлогодишњи цех раскалашног понашања државе већ је платила НБС минусом у свом билансу, који ће се повећавати у овој години и питање је дана када ће она тај рачун испоручити буџету Србије," упозорава Стојан Стаменковић, уредник Макорекономских анализа и трендова.
Мањак у каси 3,5 милијарди динара
Уколико би у потпуности био остварен план који је техничка влада сачинила продужујући уредбу о привременом финансирању, на крају јуна би у државној каси могао да се појави мањак од 3,5 милијарди динара. Према проценама Владе Србије за шест месеци биће остварен вишак од 20,9 милијарди динара. Упркос таквим констатацијама само десет дана након доношња уредбе министар Милан Париводић тврди да ће «буџет у јуну бити у колапсу јер су обавезе државе веће него протекле године».
Но, то није једини цех који се плаћа због неадекватно вођене политике. Уколико би се хипотетички замислило да пословне банке, које су махом у рукама страног капитала, одлуче да престану да послују у Србији треба знати да су њихова потраживања од НБС на крају 2006. године достигла 468 милијарди динара, што је нешто мање од осам милијарди долара што значи да би за толико биле смањене девизне резерве НБС. Уз трошење државних депозита, а они су тренутно бар како тврди Динкић 1,1 милијарда евра, девизне резерве НБС би биле сведене на само две милијарде долара. То је износ који је у односу на тренутних 11,7 милијарди долара готово шест пута мањи и Србија би тада била у стању да покрије мање од двомесечног увоза што је знак озбиљне кризе.

ВИРТУЕЛНА СЛИКА СТВАРНОСТИ
Наравно, ситуација није тако драматична да би сви у истом моменту одлучили да повуку свој капитал из Србије. Али није ни претерано оптимистичка какав утисак покушава да створи бивши министар финансија Млађан Динкић тврдећи да девизне резерве буџета од 1,1 милијарде евра уз резерве НБС омогућавају да се одржи постигнута макроекономска стабилност у земљи, у наредних годину дана, односно 15 месеци. Али је, ипак, признао да то не треба никога да уљуљкује подсетивши на време Анте Марковића када су се такорећи преко ноћи истопиле девизне резерве од око 10 милијарди долара. Цех онога што је на привредном плану уследило, плаћамо и дан данас макар тиме што многи приказани резултати од 2000. године због тога много импресивније изгледају на папиру него у стварности.
А још када се неко тим подацима намерно «игра» желећи да период своје власти прикаже лепшим него што то заиста јесте, онда виртуелна слика у којој живимо постаје још израженија. Зато приче у вези с тим да ли је Србија у плусу или минусу када су државне финансије у питању, није само питање за математичаре или предмет расправе аналитичара. Заиста неумесно звучи када се мањак у државној каси покушава приказати као вишак иако је, осим пореских прихода потрошено и 600 милиона евра од приватизације Моби 63. Још неумесније изгледа покушај Млађана Динкића да све то прикаже као последицу "неконзистенстности ММФ који је желећи да себе прикаже успешним приликом закључења трогодишњег финансијског споразума са Србијом толерисао 2005. књижење прихода од прве лиценце за казино а сада неће тако да поступа када ми књижимо приход од друге и треће лиценце за мобилну телефонију, или што отплату главнице дуга према страним кредиторима бележи испод а отплату унутрашњег дуга изнад буџетске црте». Тај мањак у државној каси није ствар хира у обрачуну него реалности у понашању државе према новцу њених обвезника. У свакој здравој привреди такав дефицит значи или смањење државних расхода или повећање пореских намета. Како наша привреда тешко може да поднесе повећање издатака, једино решење је кресање расхода. Но, не само да то није учињено од 2004. године него је државна управа повећана, плате државних чиновника и запослених у јавним предузећима значајно подигнуте чак и изнад раста продуктивности и законом утврђених лимита, а у реструктуриање јавних предузећа не само што се није ни дирнуло, него друштвене фирме које годинама примају субвенције траже, претећи штрајковима, још више из буџета. То што је држава била нешто рестриктивнија ове године кроз привремено финансирање па је у првом кварталу за субвенције издвојила милијарду динара мање него што је то било лане у прва три месеца, не значи да је против субвенција. Занимљиво је, рецимо, да је за пољопривреду планирано дупло мање од прошлогодишње половине буџета а за железницу готово милијарду више него лане до краја јуна. То само потврђује да је новој влади остављено да решава суштинске структурне проблеме који ће се у међувремену умножити. Колика ће цена на крају бити тешко да ће ико израчунати. Сигурно је, међутим, да се они који су допринели да се цена непостојања конзистентне економске политике плаћа, неће осећати одговорним због тога. Баш као што ни они пре њих нису никада признали да су у вођењу политике грешили и да смо зато ту где јесмо, на репу транзиције у Европи.

Циљ и цена
- Обарањем стопе инфлације у 2006. години на европски прихватљив ниво Народна банка Србије је постигла циљ. Цена коју је централна банка платила износи 155 милиона евра у прошлој години уз вероватни висок пораст и у овој години. Цену коју је платила привреда сазнаћемо из завршних рачуна за прошлу годину. У фебруару ове године сток репо хартија НБС износио је 164,7 милијарди динара. Просечна каматна стопа на репо хартије била је нешто изнад један одсто на месечном нивоу, што значи да је приход који су од од репо хартија оствариле псоловне банке премашио 1,6 милијарди динара (око 20 милиона евра). Уколико претпоставимо да ће се на нивоу целе године задржати трошкови НБС на репо хартије из фебруара долазимо до суме од око 240 милиона евра што је готово идентично годишњој обавези републичког буџета за исплату дуга на основу старе девизне штедње, тврди Мирослав Здравковић, сарадник МАТ.

http://www.danas.co.yu/20070416/biznis3.html

Коментара: 0


# Млађан Динкић Слободан Милосављевић Мирослав Здравковић
@



 

[ Додај коментар ]


Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима