Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Купио Србију на распродаји

rss

02.03.2007. Милован Бркић, Никола Влаховић

Док земљу потресају свакодневне афере, а потоци прљавог новца се преливају из једног у други криминални џеп, један човек је неометано, као на неком споредном колосеку, куповао и продавао, богатио се и још се богати. Пут његовог успона није сасвим познат јавности. "Таблоид" први пут објављује досије о Мирославу Мишковићу и његовој империји. Захваљујемо се на подацима које су нам уступили инспектори Одељења за сузбијање привредног криминала Полицијске управе Београда и инспектори Треће управе Безбедносно-информативне агенције

Купио Србију на распродаји

Мирослав Мишковић, данас свакако најбогатији човек у Србији, а међу најбогатијим појединцима у Европи, рођен је 1945. у селу Бошњану, општина Варварин. Завршио је Економски факултет. Радио је у некадашњој "Југобанци" у Крушевцу, а 1987. именован је за генералног директора ХИ "Жупа", такође у Крушевцу, где је до тада био помоћник генералног директора за финансије.

Почетком 1990. именован је за потпредседника Републичког извршног већа, у време кад је исту функцију обављао и Душан Михајловић, бивши министар полиције. Као директор ХИ "Жупа", своју способност за бизнис исказао је потезима као што је, на пример, куповина расних коња из САД-а и њихова препродаја купцима из Холандије, уз добру разлику у цени.

Већ следеће године основао је "Делта холдинг", у којем је као "сувласник" имао 25 % капитала.

За Мишковићево име почели су да се везују послови на више континената: аутомобили, откуп стоке, бицикли, хладњаче, печурке, трговина, банке, пословни простори, прерада дрвета, целулоза, те градови Москва, Пекинг, Никозија, Милано, Сибир...

И заиста, откуд паре да започне све то? Поготову што они који га добро познају тврде да и заштитни знак "Делта холдинга", онај троугао у облику грчког слова "делта", заправо не значи оно што тамо пише, дакле, "Делта М", него "Делта 3 М", од Мирјана, Марија, Марко (Милошевић).

Чињеница је да један државни службеник са чиновничком платом, па макар била и дотирана државним бонитетима и привилегијама, није могао да све то сам финансира. Логично је тумачење које је током година дошло на проверу: Мишковић је све то створио новцем Милошевићеве државе, па се тим новцем и даље богати.

Можда управо у томе лежи одговор на енигму о скривеном Милошевићевом благу, које после Петог октобра нико није пронашао ни уз помоћ Интерпола. Извори "Таблоида" сматрају да су са тим рачунали и они који су киднаповали Мишковића 2001. године, и то она иста екипа из Јединице за специјалне операције, која је своје полицијске легитимације злоупотребљавала и "унутар породице". Такође, вероватно је ова иста афера некако брзо "склоњена", мада је била тешка неколико милиона ондашњих марака. О отмици Мирослава Мишковића и данас се мало зна. У пролеће 2001. године, од стране припадника такозваног "Земунског клана", Мишковић је отет по налогу Душана Спасојевића и Милета Луковића-Кума, а уз асистенцију Милорада Улемека-Легије. Цена његовог "откупа" била је експресно плаћена. Реч је о суми од седам (7) милиона марака!

Који су разлози његове отмице и тако високо плаћене "откупнине" постаје јасније ако се има у виду да је Мишковић имао неизмирене обавезе према ЈСО, која је изгледа обезбеђивала Мишковићеву сурову експлоатацију шумске грађе из сремско-барањске области током јесени 1995. године. Исту грађу Мишковић је извозио у Грчку. У претходном договору око добити везане за ту грађу учествовали су Радован Стојичић Баџа и Жељко Ражнатовић Аркан. Како је договор био прекршен, а Мишковић "заборавио" да плати "партнерима", дошло је до отмице након које је плаћено поменутих седам милиона марака.

Истог дана када се десила отмица, Мишковић је био на отварању једне сајамске приредбе у Београду. Био је у друштву релевантних људи из врха власти, а под руку га је држао тадашњи министар полиције Душан Михајловић. Истог дана, на улазу у седиште његове фирме, отет је и одвезен у непознатом правцу. Отмица се памти по томе што је Душан Михаиловић понудио своју оставку на место министра полиције "до 15 маја" ако се не реши "случај Мишковић" и по изручењу "групе грађана" од стране француске полиције српској полицији, који су провели извесно време у београдском ЦЗ, па после пуштени на слободу.

Михајловић није дао оставку. Мишковић није давао изјаве. Прашина се слегла. Нико није оспорио да су људи изручени од стране француске полиције заиста били умешани у отмицу. Сви они су се касније нашли на листи осумњичених за убиство премијера Ђинђића.

Како је Мирослав Мишковић почео да гради своју империју?

По налогу Слободана Милошевића и Мирјане Марковић, као кадар ЈУЛ-а, г. Мишковић добија позив да буде потпредседник Извршног већа Србије. Постојали су планови да он постане и премијер, али је Милошевић накнадно одустао од те намере.

У стану породице Милошевић, на Врачару, у Улици Саве Ковачевића. Када се Породица преселила на Дедиње, Мирослав Мишковић почиње своје послове. Основао је предузеће "Делта Холдинг", у коме је имао учешће од 25 процената. "Делта холдинг" основана је почетком фебруара 1991. године и имала је под окриљем пет чланица - "Делта М", "Делта банка", "Делта осигурање", "Делта спорт" и "Делта МЦ". Након тога Мишковић је сваку од од ових пет компанија разгранао на много мањих пословних група, као што је то радио Богољуб Карић са својом "БК Компанијом". Само "Делту М", на пример, чине "Делта Ин", "Делта Ауто", ДМД, "Делта Интернационал", "Маџи", "Детмиле", "Делта Агрохемија", "Делта Инвест", "Делта Аграр", "Дифасхион", "Делта Фунгхи"...

Муњевити успон империје Мишковић почиње 1993. године у време високе инфлације и хиперинфлације. Од Народне банке Југославије Мишковићева банка је откупљивала девизна средства парама из примарне емисије. Зарада је била застрашујућа. Доласком Мирка Марјановића за председника Владе Србије и уз посредничку улогу Душана Михајловића, који је био коалициони партнер Социјалистичке партије Србије, пензиони фонд Србије је, уз одобрење Мирјане Марковић и Слободана Милошевића, пребачен на рачун Мишковићеве банке!

И паре Електропривреде Србије и других јаких групација пребачене су на рачун "Делта банке", чијим парама је Мишковић неограничено располагао.

Када је 5. октобра Милошевић изгубио власт, Мирослав Мишковић, који је стари кадар Савеза комуниста Југославије, одмах се одриче свог покровитеља. Новом премијеру Ђинђићу нуди своје услуге. Подводи му своју потпредседницу Милку Форцан, са којом Ђинђић у свом кабинету, на фотељи, полно општи и тако је Мишковић своју империју у потпуности сачувао. Контакт са Ђинђићем Мишковић је остварио уз помоћ Милке Форцан, кћери господина Милеуснића, директора "Југохемије'', која је претходно остварила (сексуалну) везу са Борисом Тадићем, тадашњим савезним министром за телекомуникације, када је "Делта холдинг" преузела под чудним околностима кредит за продати МОБТЕЛ, односно Телеком, што је и сам премијер Ђинђић касније оспорио и најавио Тадићеву смену.

Али, и поред тога, Мишковић је наставио преко Слободана Радуловића да ради са Драгољубом Марковићем, власником "Крмиво продукт"-а, али понајвише са многобројним фирмама чији је власник тадашњи министар полиције Душан Михајловић, са његовом пословном империјом "Лутра".

Посебне шпекулативне послове Мишковић је обављао уз помоћ Љубомира Михајловића, тадашњег директора "Комерцијалне банке".

Своју пословну империју господин Мишковић је створио, и увећава је, парама породице Слободана Милошевића. Могуће је да у томе и лежи енигма оног блага које је приписивано Милошевићу све до почетка октобра 2000. године, а које касније није могао да пронађе ни Интерпол, а тадашњи гувернер Народне банке Југославије Млађан Динкић настојао свим силама да прикрије и омогући Мишковићу и његовим сарадницима да га добро сакрију.

Ако је тачна процена да "Делта'' има вредност преко три милијарде евра, сада ће бити логично да се погледа у књиге и утврди колико је г. Мишковић за рачун својих фирми платио пореза и на који начин он правда своје богатство.

У Србији се породице које су пуне блага међусобно орођују, да повећају империју. Тако је син најстаријег од браће Карић (Сретен), ожењен Мишковићевом кћерком. Горан Карић са својом женом живи данас у Лондону, у кући коју је његов таст Мирослав платио око 30 милиона евра. Са послугом, дадиљама, обезбеђењем...

Док Карићи, пореклом из Пећи, теже бројној породици, Мишковић, као Моравац, нема култ бројне породице.

Када је фамозни закон о екстрапрофиту плашио тајкуне по Србији, Мишковић је прошао без ''огреботине''. Нико га није гурао у врх сумњивих, нико му није тражио да врати стотине милиона узетих из примарне емисије, да плати неплаћени порез, да докаже порекло имовине. Оно што му је разрезано - нешто испод пет милиона марака - објективно се није ни осетило у ''царству некадашњег социјалистичког директора''.

Један је од ретких милијардера у Србији који је себи дозволио луксуз да буде киднапован. Све је било изненада - и само киднаповање, и преговори, и исплата, и суђење које је затим окончано пуштањем киднапера да се бране са слободе.

Изузимајући ову сторију о отмици, Мишковић је увек важио као човек доследно опрезан када је реч о јавном наступу и публицитету. Иако је школован у социјалистичкој директорској структури, за разлику од скоро свих богатих људи, научио је да за односе са јавношћу има свог ПР менаџера и да он прима и амортизује и нападе и похвале. Дубоко заклоњен иза лика своје шармантне потпредседнице Милке Милеуснић-Форцан, Мишковић поручује, демантује, објашњава, упозорава и прети и јавности и противницима, и људима на власти.

Ипак, остаје тајна како је после 5. октобра Мишковић утростручио своје богатство. Остаје обавијено велом тајне, и још увек неразрешено питање оснивача компаније "Делта М" и њеним стварним материјалним почецима.

Пљачкашка активност господина Мишковића свакодневно напредује.

Он ни у сукобу са малим акционарима "Пекабете" не мисли да изађе у јавност и објасни њихову судбину. Он то није чинио ни када су његови менаџери улазили у "Пекабету", чувајући као строгу пословну тајну да ли је у успешну снабдевачку компанију Београда, која је била у успону, уложио само 14 , или 40 процената, колико мали акционари верују да је данас у његовим рукама. Мишковић у рукама држи министре, извршну власт, судије, тужиоце, полицију, и нико јавно о томе не сме ни да зуцне.

Ово питање је избило на видело када је бивши министар за приватизацију Александар Влаховић оптужио све оне који су посумњали у његов модел приватизације, који, иначе, у Европи још није виђен.

Није данас лако објаснити зашто афирмисана фирма ("Пекабета") умире усправно, зашто се брише име фирме препознатљиве по слогану "Добро јутро, комшија" и, уместо њега, појављује се назив - "Маxи", уз обећање да ће их у Србији ускоро бити, ни мање ни више, него - стотину.

Када су га из двоипособног стана у Крушевцу извукли Милошевићеви оперативци, Мишковић је схватио да његов шеф не воли да се људи око њега истичу у јавности. Он је, врло смишљено, пуштао у јавност да оно "М" уз име "Делта" значи - Мира, Марија и Марко. То је, наравно, годило Мирјаниној сујети, а Мишковић је газди Слоби давао до знања да је увек у позадини, и да је само чиновник.

У време Милошевићеве владавине, Мишковић је са тадашњим министром Боришом Вуковићем, коме се траг изгубио у Ираку, располагао квотама и дозволама за извоз и увоз, на обострану корист. Мишковић је био успешнији од "Генекса", "Инекса" и свих оних некадашњих великана наше спољне трговине. Министру Вуковићу је растао рејтинг у ЈУЛ-у и код Мирјане Марковић, јер је преко Мишковића обезбеђивао средства за деловање ове политичке и сатанистичке организације.

Ипак, главно богатство Мишковић је стекао после 5. октобра. Појавио се са низом великих, добрих и успешних фирми. Преузео је заступништво "Фијата" и "Алфа ромеа", иако су још радиле искусније и традиционално добре ауто- куће. Почео је да гради фабрику детерџената у Зрењанину. Онда је створио своју банку, једну од ретких која је уживала поверење Млађана Динкића, највећег банкосече приватних и државних банака у Србији. И најзад, у његовој пословној империји појавио се систем "Маxи".

После Петог октобра нагађало се ко су стварни саветници Мирослава Мишковића.

Поуздано се зна да је његов човек био Немања Колесар, убачен као шеф кабинета премијеру Зорану Ђинђићу, а Весна Арсић је инсталирана као вицегувернерка Народне банке Југославије.

Посебно је Мишковић успевао да ''ради са београдским новинарима, као најјефтинијом робом''. Мишковић је, преко Колесара, успео да узме под своју контролу над половином српске привреде, а и над деведесет одсто припадника "седме силе''.

Влада Србије би морала да саопшти јавности колики је заиста удео Мишковића у "Пекабети'' и да заштити интересе мањинских акционара, што иначе чине све озбиљне владе. "Пекабета'' је некада била други снабдевач Београда, па и Србије, али је умрла, тако рећи, стојећки, отета од Мишковићевих џелата, без уложених пара.

Јавност о томе ћути, можда и због чињенице што утицајни новинари РТС-а (о генералном директору да и не говоримо) и других медија, укључујући и неке ПР стручњаке, мењају своја кола уз симболичну доплату код Мишковића. Или га многи београдски медији респектују и штите из неког другог, опипљивог разлога.

Коначно, министар Млађан Динкић би морао да јавно проговори о Мишковићевим квотама и дозволама, да објасни колико је стварно њему екстрапрофита требало наплатити. Наравно, посебно би морао министар Динкић да одговори како је и за колико пара Мишковић продао своју "Делта банку" и како је сав новац (270 милиона евра) изнео из земље, а да му је, притом, министар финансија лично честитао? Колику је провизију у овој трансакцији узео и где је склонио паре министар Динкић?

Мишковић данас почиње да делује као класичан силеџија. Његова потпредседница Милка Форцан упућује мале акционаре да се за заштиту својих права обрате суду, мада у свим демократским државама о тим правима брине извршна власт.

Империја Мирослава Мишковића, вредна три милијарде евра, свакодневно расте, као квасац. Ко ће овом пљачкашу стати на пут?

Авион патолошке стипсе

Мирослав Мишковић је прошлог месеца купио себи авион. Платио је, као од шале, 34 милиона евра. Унајмио је и свог пилота. Директор БИА г. Раде Булатовић препоручио му је свог пријатеља Божидара Пашајлића, директора летачке школе из Вршца, који од 1. новембра прелази на рад код господина Мишковића.

Таблоид је покушао да од господина Пашајлића, искусног пилота, сазна услове под којима ће бринути на "ваздушном путу'' о највећем српском богаташу, али он нас је обавестио да ни сам још не зна колико ће му нови газда, познат као патолошка стипса, одредити за плату.

Феудалац

У последњих неколико година г. Мишковић је, поучен искуством тајкуна Милана Бека и Предрага Ранковића Пецонија, користећи тежак економски положај сељака, будзашто откупио око 30 хиљада хектара обрадивог земљишта. Наравно, земља је и даље запарложена, јер господину Мишковићу не пада напамет да се бави производњом, он чека боља времена да земљу препрода странцима.

Обавештајни извори указују да преговара са Албанцима Беџетом Пацолијем и Екремом Луком, да њима, уз троструко већу цену, плодну сремску, бачку, банатску или земљу из Мачве, препрода. Преговори су скоро при крају, утврђују се само модалитети на који начин да та земља буде књижена.

Увек на услузи

Млада и шармантана Милка Милеуснић, кћерка бившег директора "Југохемије'' и председника Привредне коморе Србије, ушла је у срце господина Мишковића и из њега још није изашла. Познаваоци њихове везе тврде да је Милка Милеуснић родила Мишковићу кћерку, а потом се, уз велику, вишемилионску апанажу, удала за другог човека, иначе инжењера и честитог момка. Мишковић је своју шармантну љубавницу подводио премијеру Ђинђићу, председнику Тадићу и другим српским велможама. По потреби.

Свечана вечера

Када је 28. јуна 2001. године, на Видовдан, бивши председник СРЈ Слободан Милошевић изручен Трибуналу у Хагу, Мирослав Мишковић и Душан Михајловић, два блиска Милошевићева сарадника и пословна пријатеља, приредили су око 20 сати свечану вечеру у ресторану Мишковићеве "Делте''.

Мишковић је лично дочекивао госте - Душана Михајловића, Зорана Мијатовића, тадашњег заменика начелника Ресора државне безбедности Србије, Бору Галића, Мијатовићевог сестрића, иначе шефа кабинета тадашњег начелника Ресора државне безбедности Горана Петровића, Чеду Јовановића, тадашњег шефа посланичког клуба ДОС-а у Народној скупштини Србије, Ентони Монктона, дипломату из Амбасаде Енглеске и обавештајца МИ 6 и господина Блејка из Амбасаде САД-а.

Вечера је била отмена и под вођством Мишковића и Михајловића наздрављало се изручењу бившег председника СРЈ. Мишковић је присутне обавестио да је Видовдан прави дан за тај посао.

(Стенограм разговора са ове вечере накнадно ћемо објавити)

Прање с рибањем

С. Алексић

Тајкун који је преко Кипра опрао највише државних и народних пара за време Милошевићевог режима је Мирослав Мишковић, председник компаније "Делта". Он је у те сврхе прво на Кипру основао компанију "Хемслејд трејдинг лимитид" (Хемсладе традинг лтд.), а затим и "Делта банку". Преко ове две фирме износио је на десетине милиона немачких марака, америчких долара, аустријских шилинга, швајцарских франака, италијанских лира... Таблоид поседује бројну документацију о изношењу новца из земље.

Новац је изношен у џаковима и уплаћиван на рачуне "Популар банке" на Кипру и у Грчкој. Ти рачуни гласили су на кипарске офшор фирме, као што су "Антексол" и "Браункорт", које су имале фиктивне власнике, а њима су управљале локалне адвокатске канцеларије. С обзиром да је у питању био државни новац, Београдска банка ЦОБУ на Кипру (испостава Београдске банке из Београда) давала је налоге тим офшор фирмама како да располажу и коме да уплаћују тај новац. Тако је "Антексолу", којом је руководила адвокатска канцеларија Тасоса Пападопулоса, садашњег председника Кипра, ББ ЦОБУ давала налоге за уплату девизних средстава на рачун многих српских фирми, а у том мноштву највише их је било Мишковићевих. О блиској повезаности "Хемслејда" и "Делта банке" јасно говори и податак да су у неким случајевима налози гласили на "Хемслејд", па прецртани руком и преправљани на "Делта банку".

Када је Млађан Динкић после Петооктобарске револуције нашао изгубљени српски новац на Кипру, тајкуни на челу са Мишковићем су му зачепили уста и понудили да ради за њих. Динкић је послушно угасио четири велике српске банке под изговором да су неликвидне, како би уклонио доказе о токовима новца. Али папири на Кипру су опстали и на основу њих је у Београду поднета кривична пријава против Динкића, Мирољуба Лабуса, Младена Спасића и још четворо актера заташкавања крађе пара. Тужилаштво чека допуштење Владе Србије да је активира, што се неће никад десити, јер Владом управљају тајкуни који су опрали тај новац. С друге стране, процес поводом прања пара започет је на Кипру.


Коментара: 0


# општина убиство Млађан Динкић Слободан Милошевић школе кривична пријава Душан Михајловић
@



 

[ Додај коментар ]


Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима