Спутњик: На месту погибијe љубавника Ане КарењинеСпутњик: На месту погибијe љубавника Ане Карењине
Претрага
cirilica | latinica

Спутњик: На месту погибијe љубавника Ане Карењине

rss

07.08.2017 Спутњик

Пуковник Рајевски, кога је чувени Лав Толстој у својој саги о немогућој љубави двоје људи назвао грофом Вронским, дао је свој живот за Србе и Србију.

Легенда каже да је пуковник Рајевски заиста, након изгубљене љубави, одлучио да у потрази за леком за своје заувек рањено срце дође у Србију. Љубав коју је у себи гајио према једној жени, пренео је на цео српски народ. © Спутњик Бранкица Ристић

Лагани поветарац обавио је руску цркву Свете Тројице, смештену на пропланку у селу Горњи Адровац код Алексинаца, мирисом липа које су стигле из далеке Русије давне 1902. године. Увучена дубоко у двориште, црква као да се склонила од радозналих очију. У себи скрива не само вековно пријатељство два народа, Руса и Срба, већ и гроб, тачније место погибије у српско-турском рату руског пуковника Николаја Николајевича Рајевског, по чијем је лику настао чувени, трагични лик грофа Алексија Кириловича Вронског из романа „Ана Карењина“ Лава Толстоја.

Испод једне од стотинак вековних липа, које су посађене по налогу мајке пуковника Рајевског, налази се и мало спомен-обележје у част Толстојевог јунака.

Линија одбране од Турака

Мештани овог краја, посебно млади, долазе и данас на место његове погибије да се закуну на вечиту љубав. Зоран Стевановић, историчар из овог краја, објашњава да је управо место на којем је саграђена црква било погранична територија у одбрани Србије од Турског царства.

„У то време водила се једна од одлучујућих битака за Србију, а Срби и Црногорци су управо били склопили савез за ослобађање од турског зулума. Рату се прикључило и много добровољаца, посебно из Русије, а само на овом потезу било је више од 3.000 руских војника, и око 600 официра и подофицира. Међу њима је био и Рајевски“, објашњава наш саговорник, док на постављеној табли показује одакле су надирале турске снаге.

Деци су по њему давали име

Мир овог места данас у потпуном је нескладу с причом коју прича историчар Стевановић. Готово је немогуће замислити да је на том месту некада неко и глас повисио, а камоли да су се водиле одлучујуће битке, а да је порта цркве натопљена крвљу погинулих руских и српских војника.

„Пуковник Рајевски је у Србију дошао почетком августа 1876. У Београду га је тада примио и кнез Милан Обреновић, пошто је потицао из угледне аристократске породице — његов брат Михаил био је први ађутант руског цара Александра Другог“, приповеда наш саговорник.

Рајевски је недуго потом погинуо. О његовој храбрости и данас прича читав овај крај, а многи Срби су у то време својој деци имена давали по њему.

Руска црква у Горњем Адровцу код Алексинца © Спутњик Бранкица Ристић

Хтели Србима да дођу иза леђа

Рајевски је учествовао у једној од највећих победничких битака за Србију током Првог српско-турског рата — чувеној Шуматовачкој битки, која се водила 11. августа 1876. године на територији Кнежевине Србије.

Генерал Михаил Черњајев, који је уз нашег капетана Живана Протића руководио том битком, одлучио је да се не крене одмах у нову офанзиву. Према речима професора Стевановића, Турци су то искористили да консолидују редове, пребаце трупе током ноћи на другу страну Мораве, и тако створе велику предност у људству и артиљерији.

„Напали су им положаје са намером да пробију фронт и Србима дођу иза леђа иза Делиграда. Черњајев у Адровац тада шаље Рајевског, да задржи Турке… Успео је у томе — зауставио је турско напредовање. У тренутку када се спремао да дâ знак да се крене у нови противудар, турски куршум га је погодио у леву слепоочницу. Пао је без речи, на руке воднику из Ниша, Антонију Станојевићу“, прича наш саговорник.

Испраћај уз велике почасти

Тело пуковника Рајевског пренето је у манастир Свети Роман, у нишкој епархији, близу Ражња. Ту је опевано и сахрањено.

Десет дана касније, његова мајка Ана дошла је из Русије у Београд. Хтела је да оде на место где је њен син погинуо, али то није било могуће, јер су Турци заузели те положаје.

Ана Рајевска је због тога тело свог сина, које је у међувремену балсамовано, чекала у Београду. Преузела га је петог септембра.

„Опело у Београду служено је у Саборној цркви, а присуствовао му је и краљ Милан. Опело је служио први српски митрополит Михаило, са седамнаесторицом свештеника. Певао је и хор присутне козачке легије…“, прича историчар Стевановић.

Тело је из Београда испраћено уз велике почасти за Русију, како би било сахрањено на породичном имању Рајевских, у Разумовској области (данас Украјина).

Руска црква у Горњем Адровцу код Алексинца – купола © Спутњик Бранкица Ристић

Срце у Србији

Срце пуковника Рајевског је, међутим, остало у Србији — у порти манастира Свети Роман.

Место за изградњу те светиње откупила је српска краљица Наталија. Велику је улогу при градњи је имао владика нишки Никанор Ружичић.

Црква је у неку руку реплика породичне цркве Рајевских са њиховог имања, али много мања. Унутрашњост је, према предлогу руског сликара Виктора Михаиловича Васнецова, осликао 1903. године сликар Д. Обреновић из Далмације.

„Пуковникова мајка Ана дала је тадашњих 50.000 рубаља да се на месту погибије њеног сина подигне црква. Изградња је почела 1902. а завршена је 1903. Међутим, Ана је умрла, а даље надгледање опремања и осликавања цркве на себе је преузела супруга његовог брата, грофица Марија“, објашњава саговорник Спутњика док нам показује мотиве осликане у самој цркви.

Сведок ратова и љубави

Поред уобичајених представа за наше цркве, овде су насликани Кнез Лазар Косовски и Свети Великомученик Александар Невски, док је изнад врата, на западном зиду, портрет пуковника Рајевског у свечаној униформи.

Од композиција, пажњу привлачи Крштење Русије и Крунисање цара Душана у Скопљу. Иконостас је рађен у пуном дрвету, а иконе су дело академског сликара професора Андреја Козилова из Русије.

Црква има основу слободног грчког крста са ниским угаоним тремовима између кракова крста, где се изнад средишњег дела налази масивна купола са прозорским отворима. Фасада је обложена керамичким плочицама у виду мозаика, са наизменичним пољима жуте и црвене боје. Архитектонски је конципирана у традицијама руског и српског црквеног градитељства, као и сама декорација фрескама.

Руска црква или „црква љубави“, како је мештани зову, живи је сведок ратова, али и љубави једне породице, двоје љубавника, и два народа.

Бранкица Ристић, Спутњик

Коментара: 0


# Ана Карењина Србија црква Горњи Адровац Русија Зоран Стевановић Николај Рајевски Спутњик
@rs_sputnik @




[ Додај коментар ]