Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Пустош у некадашњем рударском насељу

rss

20.10.2006. З. Глигоријевић

Било је и Белгијанаца, Немаца, Далматинаца, Хрвата, Словенаца, Бугара и Албанаца. Сви смо живели као једна породица. Врата се нису закључавала, па је свако могао да уђе у свачији стан

Град мртвих рудара

Алексиначки рудник, гигант мрког угља са шест јама, у којима је радило око пет хиљада рудара, отворен давне 1883, а затворен 1990. године, сада делује толико сабласно да би могли да послуже за снимање филмова страве и ужаса. Истоимено рударско насеље у коме, како нам рекоше, живе мртви и живи рудари, има 1.600 становника. Уместо 500 ђака, основна школа има мање од 200.

Ниједна фирма не ради. Ту је и амбуланта у којој лекар опште праксе и стоматолог раде сваког другог дана, и то само пре подне. Мештани насеља не памте када је гостовала нека позоришна или биоскопска представа, а у хотел "Рудар" данима нико не свраћа.

- Највећа производња била је шездесетих година, када се производило по 400-500 хиљада тона угља. Међутим, како је у то време нафта постала главно средство за огрев, а угаљ нерентабилан, радило је само друго окно. Годишња производња је смањена четири пута. Но, и поред тога, то је била добра производња и рудник је сам себе издржавао - прецизира Љубиша Станојевић, некада сменовођа, а сада председник Синдиката.

Масовно исељавање из насеља почело је 1983. године када је погинуло 35 рудара, а нарочито 1989. године, када је 91 копач црног злата страдао у окну. Годину дана касније влада је затворила Алексиначки рудник, иако је имао билансне резерве од преко 30 милиона тона једног од најквалитетнијег мрког угља у Србији.

- Самим тим, ово насеље је већ мртво. Знате ли шта је значило када хиљаде рудара прими плате и крене да купује. Град је цветао! Сада више нема никаву перспективу. Поред тога, 1982. године у Немачкој је купљена опрема за широко чело у вредности од 8 милиона ондашњих немачких марака, која би дуплирала производњу. Нажалост, већи део опреме остао је 700 метара под земљом. Две године после несреће у насељу се није могла чути музика. Поред породица страдалих рудара, унесрећени смо и ми који смо остали живи - додаје Станојевић.

Време када је рудник издржавао цео регион и када су у насеље долазиле јавне личности живе, само у сећањима времешних људи.

- Имали смо прве спратне зграде. Бока Петковић, отац глумице Злате, подигао је најлепши Дом рудара у ондашњој Југославији. Били смо најурбаније насеље у околини, у које годинама нико не улаже. Једино је ЦХФ адаптирао основну школу - тужно ће Никола Паповић, који је радио као бравар на одржавању.

- У срећна времена, понуда на пијаци у насељу била је много боља него у Алексинцу, а сада имамо само два драгстора. У хотел данима не уђе ниједан гост - додаје Топлица Блажановић, конобар.

- Некад је овде била бања, а сад је Циган мала и насеље избеглица. Немам ништа против њих, али зашто општина шаље овде само социјалне случајеве? - пита се Албин Земљак, пензионисани рудар, чији је отац Јоже, такође, био рудар.

Недељка Ружић, која се 1951. године доселила у насеље с родитељима Луком и Никосавом и осморо браће и сестара, период детињства и одрастања памти као најлепши у свом животу.

- Некада је овај рударски градић био попут ботаничке баште, пун људи разних националности Белгијанаца, Немаца, Далматинаца, Хрвата, Словенаца, Бугара и Албанаца. Сви смо живели као једна породица. Врата се нису закључавала, па је свако могао да уђе у свачији стан. Сада већину живља чине Роми, кој су уништили травњаке и донели свој стил живота и навике.

Она каже да су најтужније биле сирене, које су наговештавале несрећу.

- Сирене су нас најчешће будиле рано ујутру или ноћу, што је било посебно сабласно. Сви житељи би тада трчали ка окну, без обзира на то да ли су њихови рођаци били у смени. Рудник је био у полумраку, а из окна су излазили црни, замашћени људи којима су се назирале само беоњаче. Насеље Алексиначки рудник је мртав град, с рударима испод земље и пензионисаним рударима, који још њоме ходају - плачући прича Недељка.

Окна зарастају у траву. Уместо сирена, над њима сабласно шуми ветар, који непрестано подсећа на трагедију која је задесила некада врло жив град.



# Алексиначки Рудник општина синдикат рудник Љубиша Станојевић Албин Земљак Дом рудара
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима