Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Велимир Рајић, песник љубави и родољубља

rss

29.03.2007. Надежда Станисављевић, обрадио Александар Гвозден

Велимир Рајић, рођен је 20. јануара 1879. године у Алексинцу.

Велимир Рајић, песник љубави и родољубља

-Ах, моје песме! рекао је.

Нема веше ни даха ни погледа. Умро је 9. октобра или 21. октобра по јулијанском календару 1915. године у Горњем Милановцу у кући своје стрине Јелке Рајић.

С болешћу је друговао од најранијег детињства, а болест је била тешка, неизлечива. Сенка смрти стално је заклањала светлост песникових животних радости.

Бледа лица и тужних очију, личио је на свеца који је сишао са иконе неког древног манастира. Они који су написали неколико топлих страница о њему кажу, да је савлађивао тежину и жестину бола и да је носио чистоту човека која се ретко сретала у време великих и кошмарних политичких и људских борби.

”У правом смислу он је био културан и отмен. Био је благ и толерантан. Непријатеља није имао сем своје свирепе болести. Имао је више спреме и знања него што је хтео показати”, писао је Јаша Продановић 1923. године.

Песме Велимира Рајића су песме бола преображене увек у ритмове безнађа, у привлачне и звучне таласе снова који никада нису прозрачни и топли јер се завршавају буђењем и неодољивом епилептичном јавом. Болест и бол у Рајићевој поезији су природна поетска осећања, једна визија. Поетска чистота Рајићеве поезије узбуђује питањима и дефиницијом смрти која као стална сенка лебди у свакој речи. Та стална блискост осећања смрти чини Рајићеве стихове треперавим и чистим.

Рајићеви стихови су и једна тужаљка за женом, за недосањаним и недостижним љубавима, везама и страстима.

Као студент на филозофском факултету, као већ добар познавалац француског и руског језика, преводи у ”ЗВЕЗДИ” Јанка Веселиновића где упознаје његову ћерку Персиду – Пепу. Написао је песму: У први сумрак летње ноћи једне, али то је сусрет, једне љубавне песме, пејсаж младог борја на Калемегдану и бол реални који му не да ни корака напред. Касније је написао песму – Једној малој госпођици и то за време кратке посете Владе Станимировића и Рајића, у кући његове другарице Маге Магазиновић. Мага је имала необичну блузу те Станимировић написа песму: - ода шареној блузи, а Рајић без иједне грешке и поправке написа песму: -

 

ЖЕЉА

Хај, да ми је, мило драго моје

само једном да отворим теби

широм срце ојађено своје,

ништа друго пожелео не би !

Ништа не бих ја желео друге,

до да главу спустим ти на крило,

и да плачем дуго, врло дуго

чини ми се, лакше би ми било.

Заљубљује се у Косару Бабић и његове медитавије о болести и смрти нестају кад на њу мисли. Дружили су се, шетали, али је то постало нешто више од пријатељства. Она није била равнодушна. Пламичак љубави лелуја и у њеном срцу, али наслућује његову болест. Удаје се за професора Глишу Елезовића. Велимир је записао у свом дневнику: ”…Јутрос је одигран свршетак трагедије моје љубави. Она се јутрос, на јутрењу, венчала, наравно, с другим. По свршеном обреду, и ја сам пришао и честитао… Она ми је лепо захвалила. А можда она и не слути да је њено венчање било опело мојој љубави”. Светачки испијену гордост и отменост младог човека који воли, а који се боји и своје љубави и свога тела, тамним гласом младости, потресно описује своја осећања у песми: - НА ДАН ТВОГ ВЕНЧАЊА, можда јединој која га је надживела. Најлепша љубав, Највећа песничка инспирација Велимира Рајића била је завршена, а песма штампана после две године у Српском књижевном гласнику.

Имао је сусрете још са неким женама шетајући сеновитим стазама Калемегдана па је све то претакао у песме. Сонати: - једна интимна историја, жеља и друге. Песма ”МОЈ САН”, скрива је јер је у њој жудња за топлином домаћег огњишта и деце:

 

МОЈ САН

Ја снивам, будан, мало, тихо место

ту мала кућа, мала -али моја,

у трави, сниска, старинскога кроја

руменог сунца зрак последњи несто

живота древног дах последњи престо…

на трави, после умора и зноја,

ја седим, срећан; покрај мене моја

малена драга, а међ нама место

где наше дете скакуће и цупка,

час тату свога за бркове чупа

час сечну траву; бере мами цвеће

 

Ал тад, глас један, као прасак грома

у свести јекне: ”то је слика дома

што никад, никад, никад бити неће.

После завршетка филозофског факултета у Београду, постављен је Велимир Рајић за суплента у Другој београдској гимназији, школи коју је и сам похађао. Због болести оставља школску катедру. Замењује је столом у администрацији Министарства просвете. Ни ту не остаје дуго. Прелази у Народну библиотеку.

1935. године Живко Милићевић у предговору заједничкој књизи Велимира Рајића и Стевана Луковића даје овај портрет: …Велимир Рајић је у свом куту, у тишини библиотеке коју би нарушавало само превртање листова, подсећао и личио на какву залуталу сенку: толико је било нечег тихог и у његовој речи и у његовом покрету”.

Дечачки беспомоћан, у тихом очајању, разговарао је са богом, јединим друштвом и утехом. Без боготражитељства и мистике, видећи себе у огледалу смрти, Рајић је у Богу нашао свој дијалог, своју безутешну утеху. У једној од најбољих песама ”БАСНА О ЖИВОТУ”, једноставном симболиком објашњава заробљеност тела и извесност смрти:

И утка Господ у сутон и мреже

од ластавице лаке љуте јаде

и када ткиво, по свршетку леже,

он среза живот и мени га даде.

У телу моме живи страшни паук

што сише мозак, срж и крвцу свежу;

у души – сутон, и у њему јаук: -

то пишти ласта, спутана у мрежу…

Кад се наишли ратови, унук Танаска Рајића, јунака другог српског устанка, Велимир није могао да мирује међу књигама па је 1913. и 1914. тражио да иде на ратиште, сматрајући да као Србин има право да се лично жртвује за слободу своје земље. Војне лекарске комисије су га одбиле. Одбиле су га и када је букнуо први светски рат.

Велимир Рајић пером кује своје родољубље. Уређује ”РАТНЕ ЗАПИСЕ”. Међу последњима напушта Београд када је престоница пресељена за Ниш. Праотачки и крвно везан за своју земљу очајава што не може да буде на самом ратишту, у првим редовима. Али са Алексом Шантићем, Милосавом Јелићем, ДИС-ом, и Станимировићем пише стихове бола, јунаштва и наде који звоне визијом, историјском и актуелном за време почетка српске епопеје.

Пре бесмисленог и беспомоћног плеса смрти, у ноћима тифусног, грозничавог повлачења 1915. године, помирен са демоном смрти, са његовом егзекуцијом, песник умире у Горњем Милановцу и борећи се последњим речима показује скромно и скровито место, где је оставио последње рукописе: ”Ах, моје песме” !

Више нема ни даха ни погледа. Умро је у тридесет и шестој години, 21. октобра 1915. године по јулијанском календару.

Уочи тога дана, на крају миленијума, књижевни клуб који носи име песника Велимира Рајића рођеног у Алексинцу, одржао је омаж посвећујући му тренутке незаборава, заједно са грађанима овога града.

Коментара: 7


# Велимир Рајић први светски рат Београд Велимир Рајић књижевни клуб Надежда Станисављевић Знамените личности песник
@



 

▲ ▼ [+][-]


  • (+1) (-0)

    agvozden 29.03.2007.
    Od 1908. do 1915. godine u Narodnoj biblioteci u Beogradu radio je pesnik Velimir Rajić.

  • (+1) (-0)

    agvozden 29.03.2007.
    Do prvog obnavljanja društva pod nazivom “Društvo srpskih književnika” došlo je 1911. Tada su u upravu izabrani Borisav Stanković za predsednika, Velimir Rajić za sekretara i Jelena Dimitrijević za blagajnika.

  • (+1) (-0)

    sanja 15.10.2007.
    Zao mi je sto na kuci u kojoj je ziveo u Beogradu nema nikakvog obelezja.takodje volela bih da znam da li je sahranjen u Gornjem Milanovcu?
    Sve pohvale onima koji vole njegovu poeziju i cuvaju uspomenu na njega.

  • (+1) (-0)

    Andrija78 28.12.2007.
    Predivno ste sve napisali i srecan sam sto niste dozvolili da jedan takav pesnik kao sto je Velimir Rajic ode u zaborav. Malo je ljudi koji takvim velicinama kao sto je Velimir Rajic posvecuju bilo kakvu paznju i zbog toga sam vam beskrajno zahvalan. Prosto sam odusevljen sto postoji nesto ovako. Ono sto mene zanima je da li posedujete neke informacije o braci Velimira Raica, kao i o njegovom ocu i majci. Jedino sto znam su imena njegove brace, a to su:
    Ceda, Brana i Velja. Svaka informacija, bilo da potice iz perioda pre Velimirovog rdjenja ili posle njegove smrti, a da govori nesto vise o njgovim bliznjima i njihovim odnosima, bila bi mi od velike koristi.
    Unapred hvala!

  • (+0) (-0)

    Bobban 11.05.2010.
    Do sada sam ziveo u zabludi jer sam u jednim novinama,sada ne znam kojim,prociao o Velimiru da je on sarajlija . Bila je i njegova pesma Na dan neng vencanja - u orginalu - svih deset strofa,koju i sada cuvam. Nije mi jasno aaali je on sarajjanas covek.Ako je on nas covek onda je ono,sto sam ja primetio u vise slucajeva da oni iz bosne imaju obicaj da ono sto nije njihovo obrade na svoj nacin i onda je to njihovo.

  • (+0) (-0)

    markz 10.11.2011.
    Jedna ulica u gm-u je dobila njegovo ime

  • (+0) (-0)

    ivan 08.11.2012.
    sta reci.......


[ Додај коментар ]