Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Знамените личности Алексинца: Велимир Рајић

rss

19.01.2015. Светлана Биорац-Матић

Ове године навршава се 100 година од смрти Велимира Рајића, песника који је стигао да напише тако мало, али је заувек нашао место у историји српског песништва.

Знамените личности Алексинца: Велимир Рајић

Рођен у Алексинцу 20. јануара 1879. године, живеће у Београду, у садашњој Светогорској улици, донедавно  Иве Лоле Рибара. Некада је носила поетично име Два бела голуба, по познатој оближњој кафани. Ту, на Палилули, недалеко од данашњег Радио-Београда и Атељеа 212, пре стотинак година налазиле су се скромне породичне куће с двориштима, калдрмом, чесмама, баштама, воћем...

Био је то својеврстан поетски „кварт”: у Рајићевом комшилуку живели су Јован Илић и његови синови Милутин, Драгутин, Војислав и Жарко, сви песници, затим од Велимира годину млађи Владислав Петковић Дис, као и Милутин Бојић, најмлађи и најдаровитији изданак тадашњих нараштаја српске поезије.

Као дечак, Велимир је виђао најчувеније српске писце и друге знамените личности од науке и уметности како иду у посету Јовану Илићу. Вероватно је тада и сам пожелео да доживи бар део њиховог угледа и славе...

Школује се у Другој мушкој гимназији, а затим студира Филозофски факултет. Завршава га у року, у двадесет четвртој години. Тада, 1903. године, Министарство просвете поставља га за суплента француског језика – професора приправника – у гимназији коју је и сам похађао и у чијим клупама тада седи ученик Милутин Бојић.

Још док се школовао, Рајић је маштао да ради као професор, али остварење те жеље спречава болест. Она ће немилосрдно да покоси и све остале његове наде. С тугом се заувек опрашта од учионице и младих, знатижељних ђачких лица и постаје службеник у администрацији Министарства просвете. Међутим, ни ту не остаје дуго: 1908. године опет је премештен, сад у Народну библиотеку, где ради једнолични посао обичног писара.

Те исте, 1908. године, објављује скромну књижицу „Песме и проза” са само двадесет пет песама и две лирске новелете.

Рајић је  од песника чији ће и живот и дело заувек обележити  једна жена, једна љубав и једна песма: њени стихови засениће и надживети све остале. Године  1905. у угледном „Српском књижевном гласнику” појављује се песма од десет правилних строфа под насловом „На дан њеног венчања” испод које је стајало – Велимир Рајић. Од тада, већ 110 година, она је једна од најомиљенијих у целокупној српској љубавној поезији и деценијама се пева као староградска мелодија.

А ко је девојка којој су ови дирљиви, величанствени,  стихови  посвећени.

Звала се Косара Бобић. Такође је студирала Филозофски факултет, „имала је паметне очи” и дугу, тамну косу коју је свијала у пунђу. Лепа и продуховљена девојка „из краја”: станује у комшилуку, у Ратарској улици. Виђају се на факултету, чак и шетају заједно по Калемегдану. Он јој пише писма и посвећује песме. Заљубљен је и – несрећан.

Своју љубав никад неће остварити али ће до  краја живота маштао је о сасвим обичној породичној срећи: жена, деца, „ту мала кућа”, цвеће.

У лето 1913. године воде се тешке битке између српске и бугарске војске. Исцрпљена и још неопорављена од Првог, земља је сад угрожена Другим балканским ратом. Поред редовне мобилизације, јављају се и бројни добровољци способни за борбу.

Окружен књигама, Велимир Рајић  4. јула 1913. године исписује своју последњу вољу:

„Сматрајући да као Србин, као син и пуноправни грађанин ове земље, имам права да се за њу и лично жртвујем – полазим сутра на бојиште.”  Из жеља које затим наводи уочава се несумњива племенитост и искрено родољубље: моли да се забораве и опросте све позајмице које је учинио појединцима, али и да му се, погине ли или умре у рату, не држи никакво посмртно слово, већ да све буде „скромно, тихо, повучено”.

Ма колико то желео, никада није отишао на фронт, ни у том, балканском, ни у светском рату, који ће Србију да захвати већ следећег лета.  У његове груди поодавно се населила „жута гошћа”, зла коб српских књижевника, песника поготово. Грудобоља, међутим, није његова једина несрећа: то слабашно тело мучи и епилепсија, или падавица, ужасна болест због које је, не знајући кад ће и где да га обузме њен мучни напад, принуђен да избегава друштво. Далеко од бојишта, такав не може да брани своју земљу и свој народ нити да изведе чин који би бар подсетио на онај незаборавни његовог деде Танаска.

Велимир Рајић је приморан да напусти град који је толико волео. Прате га  грмљавина непријатељских топова и  страшни  облакци  црног дима изнад београдских кровова.

Његово тело сад је сасвим изнурено: полажу га у кола с воловском запрегом која дуго и споро, по киши и хладноћи, путују ка Горњем Милановцу. Ту стиже 20. октобра.  Смештају га у кућу његове стрине Јелке Рајић.

Сутрадан, 21. октобра 1915.год.  предвече, обраћа се с постеље окупљеној родбини:

„Сви сте ви луди што се трудите око мене!”  Затим је стиснуо рукама груди и уздахнуо:

„Ах, моје песме!” То су му, у тридесет шестој години, биле последње речи.

Срећа је мимоишла и Косару Бобић, удату Елезовић. На спомен Рајићеве љубави, његових стихова и њене удаје, само би, са сузама у очима, уздахнула: „Судбина...”

Косара у Скопљу, у зиму 1919. године, оболева од  грипа и  умире после неколико дана. Пренесена је на београдско Ново гробље, Велимир Рајић такође. Судбина: почивају у суседним парцелама.

Ове године навршава се 100 година од смрти Велимира Рајића, песника који је стигао да напише тако мало, али је заувек нашао место у историји српског песништва.

Алексиначки књижевни клуб носи његово име и покушава да сачува сећање да је овај песник, по свом рођењу део историје овог града. Другог обележја нема.
 

Коментара: 0


# Велимир Рајић књижевност Велимир Рајић књижевни клуб Светлана Биорац Матић Знамените личности песник
@



 

[ Додај коментар ]