Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Кад рудар каже да би сишао у вулкан, то није само метафора

rss

21.11.2014. Бојан Беднар, vice.com

Портал vice.com објавио је репортажу о Данијелу Пирцу, рудару из Алексинца

Кад рудар каже да би сишао у вулкан, то није само метафора

Једра, крупна смоква из слатког којим су ме дочекали, и њени медни, животворни сокови требало је да одагнају тескобу за коју сам, окован предрасудама, сумњао да ми се спрема. У свом дому дочекао ме је рудар Даниел Пирц. Прича с њим и његовом породицом требало је да носи тамни печат тешког живота рудара, као мрки угаљ ког Даниел већ 20 година ископава.

Сценографија је већ чекала: у удобним смо баштенским столицама на тераси породице Пирц, а под нама лежи Алексинац, варошица коју сви знају по низу катастрофалних несрећа у рудницима, с огромним бројем жртава, што је на крају резултирало затварањем рудника. Од 1989. када је метан угасио 90 живота, рудари из Алексинца раде по околним рудницима. Тако и Даниел, сваког дана само до посла 40 километара, и назад исто толико, а у међувремену шпартање дугим и опасним ходницима рудника.

Међутим, уместо мрака бременитог живота, социјале без будућности, како махом замишљамо рударске породице, највише захваљујући „Петријином венцу" или „Катанги", код Пирцових су сви насмејани. Вероватно и због тога што Даниел сам тај мрак вешто уме да остави иза себе, у јами рудника у Читлуку крај Алексинца у ком ради као ветрени надзорник, што значи да се брине о пресудном реусрсу – свежем ваздуху за рударе. Затечен тиме, просипам флоскуле, питајући га да ли му је тешко да ради, воли ли свој посао, да ли се боји, како с тешком повредом кичме због које тешко хода уопште може да ради.

- Мислиш да бих ја овако ћопав ишао да радим да не волим? И другарство и хуманост међу нама рударима, то волим. Јеби га, тежак је посао. Сви знамо где идемо. Ал' шта ћу, ја не знам, кад би се затворио рудник, ја не бих ни свеће умео да продајем у цркви. Ова болестија ме појела тако да... Раније у Титово време, оперишеш дискус хернију, и код Слободана Милошевића исто, одма' пензија. Сад нема више. Мо'ш да се оперишеш сто пута, нема. Ал добро нису лоши људи ови на руднику, трпе ме тако ћопавог, прича Даниел.

Неће бити, мислим, да је само љубав и другарство у питању. Размажени градски типови као ја који с угљем имају везе само кад у велеграду нестане струје због некакве хаварије, и то на површинским коповима, не могу тек тако да схвате зашто би се неко спустио у 223 метара дубоку јаму, да лопата и пијука угаљ и гута прашинчину. Мислим, човече, како се не бојиш?

- Нисам се никада бојао, али и да јесам, сад је много теже за посао него 1994, кад сам почињао. Ко дође, нема страх – не страх, мора да трпи. А шта ћу ја, ево видиш ме. Морам да издржавам породицу, мајка има своју пензију, и супруга ми ради, не оскудевамо ми баш нешто много, али ја бих у вулкан сишао да обезбедим породицу.

- Изађем месечно од 65 до 68 хиљада, ја сам задовољан, искрено. Кад гледам људе по Алексинцу, да се не лажемо, супер ми је. Људи раде за по 10, 15 хиљада, и моја жена сто доручкова, сто ручкова и сто вечера спреми за 21 хиљаду. Ради у интернату, куварица, објашњава Даниел.

Снажне заклетве, као ову с вулканом, свакодневно можете чути, али када је изговара човек који се свакодневно, без страха, због љубави према породици спушта у утробу земље, схватите колико су његове речи много више од метафоре. Зато одустајем од малих подмуклих трикова којима се новинари неретко служе, овде патос нећу наћи, уколико све не упропастим и сам га створим.

Предосетивши, Даниел на тренутак својом једноставношћу пржи колико и михољско сунце под којим седимо.

-Тежак је то посао, али ако је могао мој отац, могу и ја. То је све што о томе имам да кажем, понавља.

Нисам поменуо? Даниелов отац је био рудар. И деда и прадеда су били, и вероватно још даље у породичну прошлост настајалу најпре у рудницима у Словенији. Почетком прошлог века, Пирцови су се доселили у Србију, на Ртањ, тамо је рођен и Даниелов стриц. Радили су у тамошњем руднику све до тридесет и неке, када је због велике несреће рудник затворен. Даниелова мајка Гордана препричава ужас којем је присуствовала њена свекрва, Даниелова бака:

- Била је то метанска јама, али се у њу улазило као у тунел, рудари се нису спуштали корпама у јаму, као у Алексинцу. Када се догодила несрећа људи су се одмах окупили крај улаза, а из јаме су истрчавале живе буктиње, људи толико изгорели да ни њихови најближи нису могли да их препознају, присећа се.

Уз опаску да су Словенци предодређени да буду рудари, она помиње скоро макондовску фигуру у породичној историји, Даниеловог деду с мајчине стране, који је радио колико год је могао, јер тада није било пензија, преко 60 година, повукао се затим, живео мирно и дочекао пуне 94 године.

- Велика група Словенаца је дошла на Ртањ, да се наши људи науче и оспособе, јер је ово већином био земљораднички крај, па су за време Другог рата интернирани, и у Немачкој су радили као рудари, и живели су на једном кромпиру. Након рата су се вратили у Трбовље, у Словенију, али тамо нису одмах почели да раде рудници. Чули да почињу да раде рудници у Алексинцу, и дошли. Добили су лепе станове, а сваки дан по две саламе. Кући су се враћали пешке, црни колико и угаљ који су копали. Тада није било купатила у рудницима, па су се код куће су се купали, у дрвеним коритима, а вода се грејала на шпоретима, објашњава нам.

Осокољен причом која се око мене плете, питам Даниелову супругу Снежану можда најтупавију ствар коју можете питати у дому рудара: да ли стрепи кад јој супруг одлази на посао. Стрепња је да ли ће ти проћи картица на каси у супермаркет, јер кеша немаш, а колица ти дупке пуна. То је стрепња. Ово је живот, стварност каква јесте.

- Када крене на посао, није нека фрка, фрка је ако га нема у одређено време. Знамо ми, може аутобус који их довози из рудника да касни пола сата, али ако га после тога нема, онда је фрка – где је? Скоро је било, његова колегиница зове и каже: 'Овде је рудник', али одмах наставља, 'Ништа страшно, само да јавимо да је Даниел остао и у другој смени'. И зато му увек кажем да се јави, па нек иде где мора, каже Гордана.

Док је говорила, сетио сам се да сам и Даниелу поставио то питање о стрепњи, на шта ми је одговорио да за то питам његову мајку.

Гордана неутешно и достојанствено износи пред мене, потпуног странца, најгрознији терет који мајка може да носи.

- Двадесет седам година је имао, био је слободан тог дана, и отишао је да замени друга који је био на боловању. Они питају ко хоће да га замени, а мој Роберт каже, ево ја ћу, и он оде и... Двадесет девет је тад погинуло.

- Ја сам после Даниела терала да напусти рудник, молила директора га запосли као стражара или возача, ал Даниел није хтео. Он се после у истој корпи у ком су му мртвог брата изнели спуштао у јаму, не без суза, али мирно, прича Гордана о несрећи која јој је 1998. однела старијег сина.

- Осетио бих се као да сам издао брата, да сам напустио рудник, поново врло сажето и јасно објашњава Даниел.

Како човек и да се жали на посао, кад то њему није посао већ позив, живот сам. Страх је за њега, слутим, само још једна стена коју са што мање штапина динамита, прецизно постављених, треба разнети у парампарчад, и биће угља, и живота. Успут, када то раде у руднику, с тридесет и више кила експлозива, Даниел и другови су на свега неколико десетина метара од експлозије, под земљом, јер нема времена за излзак и повратак у јаму.

- Еј, ал' нисам ти причао о мом оцу Валтеру. Он је у алексиначким рудницима, тада су били први по метанској опасности у Европи, три несреће преживео. Прво 1981. кад су се давили, 1983. када су погинула 34 рудара и 1989. Када је њих 90 страдало у пожару, рудник је затворен, јер је сувише опасно. Све је то преживео, без огреботине. Кад је неком записано...

У том се појављује Даниелов син Никола. Има 14 година, воли планину, али за разлику од предака жели да је истражује споља, па планинари. Његову сестру, десетогодишњакињу Катарину, упознао сам мало раније. Свира клавир, дивно пева и, не мање важно, гледа човека са којим се рукује право у очи, одговара на питања без тинејџерског пренемагања. Деца за пожелети.

- Форисирам децу, Катарина иде на глуму и у музичку школу, син зна енглески, алал му вера. Али и боље, доста више рударства. Никола је од малена у цркви и хоће да буде свештеник. И воли то, иде на литургије, помаже свештеницима. Кад погледаш, ако одвојимо Бога на страну, ако је то могуће, кад заврши факултет и ожени се, може да бира где ће. Па и да добије Алексинац, који је свештеник умро гладан? Ниједан. А овако шта ће? Ја сам му рекао: 'Синко, ако не учиш школу...'. Све види и све му је јасно, објашњава Даниел како ће традиција помало библијског наслеђивања бити прекинута у фамилији Пирц.

Пошто у Алексинцу нема споменика рударима, Даниел ме води на локална гробља. На старом су, један поред другог, сахрањени погинули у несрећи 1983, њих двадесетак. На споменицима, поред имена и презимена читам: бравар, копач, па помоћник копача... јамски возач, цела смена. Као да је смрт сама, у свом лудачком науму решила да отвори свој рудник, па скупља раднике. На једном споменику, два пута читам, добро видим, пише – директор рудника. То само код рудара може, да директор главом плати оданост послу и подређенима. Остали директори вероватно плаћају само повелике порезе на гломазне некретнине у којима се башкаре на рачун запослених.

На новом гробљу сахрањени су погинули у пожару 1989. Док стојим над множином једнообразних споменика, такав призор може се видети једино на местима масовних ратних покоља, у даљини, према хоризонту види се, зар сте мислили другачије, торањ угашеног рудника који их је побио. Посебну, застрашујућу ноту њиховог јединства у страдању дају укрштени чекић и длето, симболи рударства, који су уклесани на сваки споменик. Осећам се као да сам набасао на вечну кућу неке давно заборављене цивилизације која је своје вештине и знања морала да плати нестајањем.

У близини је и гроб Даниеловог брата Роберта, рударског техничара. Даниел седе на клупу да запали цигарету.

- Сликао се кад је дошао да ме посети у војсци. Другар кад га је клесао, није била добра слика, па га је исклесао по сећању. Поред је Света Барбара, заштитиница рудара код католика, пошто сам ја прешао у православну веру, кад сам се оженио, а буразер остао католик, каже Даниел, а затим поново кратко и јасно, изговара дивну истину коју многи, и поред диплома и звања, не виде: - Ал' то у хришћанству није битно.

Прилази нам жена, поздравља се с Даниелом, он ми објашњава да је то супруга његовог колеге, од ког је много тога научио. Зове нас да дођемо до њеног Љубише, да попијемо по једну за душу. Са споменика нас гледа озбиљан човек, озбиљних, густих обрва и бркова, само две године је "јео пензију".

- Храну не носим на гробље. Узмите чоколадну бананицу, мој Љубиша их је много волео, даје нам слаткиш у руке уз молбу да га поменемо у молитвама.

Чоколадица ни изблиза није укусна као смоква с почетка, али је слатка као сазнање да трагедија, ма колико велика била, не мора од човека да направи трагичара. Ако не верујете, упознајте Пирцове.

vice.com

Коментара: 4


# рудник угаљ рудари Даниел Пирц репортаже
@



 

▲ ▼ [+][-]


  • (+31) (-0)

    Vojkan Stanković 21.11.2014.
    Najbolji tekst koji sam pročitao ovde.

  • (+41) (-0)

    Djole Haubica 21.11.2014.
    Danijel Pirc je istorija naseg Aleksinca. Nekada davno buntovnik bez razloga a sada pravi familijarni i vredan covek. Veliki pozdrav Pircu. P.S. Uvek se obradujem kada procitam nesto lepo u vezi nasih pravih starih Aleksincana. Pisite vise o tome.

  • (+23) (-0)

    Miroljub 21.11.2014.
    Bravo!Jedan od najboljih tekstova koje sam pročitala u skorije vreme!Bravo za autora teksta!

  • (+5) (-0)

    srdjan 29.09.2015.
    brate sve najbolje u daljem zivotu. zajedno smo bili kad je brat poginuo Bog da mu dusu prosti. srdjan.


[ Додај коментар ]