Интервју са Зорицом Пелеш, биографом проте Стевана Димитријевића

Захваљујући друштвеним мрежама, шира публика сада може да сазна више детаља из живота овог својеврсног интелектуалца.

Зорица Пелеш је рођена 19. маја 1949. године у Белој Паланци, а породични корени су јој, како каже, у  Северној Далмацији, Дрвару, на југу Србије (Прешево, Врање) и у Црној Гори.    

Од 1955. године живи у Београду где је завршила студије Организације продаје. Сада у пензији, што јој, каже, даје могућност да се бави истраживачким радом, везаним за историју српског народа, "јер ми је историја хоби".

Мој пријатељ Јуриј Романов из Москве каже да сам "историчар од Бога".

- Поштована Зорице, који су били ваши мотиви да кренете са радом на биографији проте Стеве, да ли су то породичне везе, или имате додира са алексиначким крајем?

Немам никаве везе са Протом ни са његовим родним крајем. Имам само огромну љубав према њему и поштовање за његов беспрекоран живот и рад.

Захваљујћи најмлађој сестричини проте Стеве Димитријевћа, професорки енглеског језика, Надежди - Нади Панић (рођеној Прљинчевић) , која је желела да остави неки траг о њему, прихватила сам да пишем књигу о његовом животу. Њена жеља је била да прво напишем књигу о њеној најстаријој сестри, професорки Медицинског факултета у Београду, др Босиљки - Боси Милошевић, некрунисаној царици српске гинекологије.

Њих две су имале у Алексинцу брата по оцу Веселина Вићу Прљинчевића, волела бих да другом приликом нешто напишем мало и о њему, јер је он био протин штићеник. Умро је 2010.г. и радо сам долазила код њега у госте, а сада сам редовно гост професорке математике Гранке Марковић, која је изузетна особа и веома је волим.

- Како је дошло до вашег ангажовања?

Радила сам као сарадник културног програма у Руском дому у Београду од  септембра 1997. г. до марта 2000-те, где сам организовала књижевне вечери, концерте и изложбе и била водитељ програма. Једне вечери, крајем 1998. године, после једног програма, у оквиру кога сам говорила и неке своје песме, јер сам раније писала поезију, пришла ми је госпођа Милена Матић, председница Удружења потомака солунских ратника "Др Арчибалд Рајс" (чији сам и ја сада члан) и рекла ми како јој се допадају моје песме.

Потом ме је упитала да ли би хтела да напишем књигу о др Босиљки-Боси Милошевић, која је била професор гинекологије на Медицинском факулету у Београду и директор чувеног ГАК-а, у Вишеградској улици бр. 26 у Београду, која је сазидана захваљујући њој.

Била сам затечена, јер никада нисам размишљала да пишем неку књигу. Госпођа Матић ми је рекла да је то жеља њене пријатељице, Надежеде - Наде Панић, професорке енглеског језика (1916-2004), која је прво понудила књижевнику Радомиру Смиљанићу и песнику Банили Бојићу да они напишу књигу. Њих двојица су јој тражили тада хонорар од 7000 немачких марака, које она наравно није имала.

Рекла сам да ћу размислити и после Бадњег дана 1999. г. отишла сам са госпођом Матић и супругом код баке Наде. Успут, док смо ишли према згради баке Наде, госпођа Матић ми је рекла да бака Нада има дивна одликовања свог покојног ујака и да их вреди погледати, као и његов велики портрет у уљу. И чим смо стигли код баке Наде погледала сам одмах та Протина одликовања и два велика  албума у којима су биле неке његове фотографије и документа. Али, пошто сам дошла због писања књиге о др Боси, нисам нешто посебно обратила пажњу на све остало везано за проту Стеву, већ сам одмах почела да хватам белешке о др Боси.

Бака Нада и ја смо касније отишле на море, у Прчањ, да тамо пишем. И када сам коначно почела да пишем књигу о др Боси, бака Нада ми је једног дана стидљиво рекла: "Знате, имала сам , ако се сећате ,дивног ујака чија сте одликовања видели у мом стану у Београду, и волела бих , када завршите писање о Боси, да нешто напишете и о њему. Са нама је  кратко време био и мој супруг и ја му кажем, када смо остали насамо,: "Шта је овој баби, па нећу ваљда да сада пишем о целој њеној фамилији?!"

- До писања о проти је ипак дошло?

Случај је хтео да ми бака Нада једног јутра покаже једну књижицу - споменицу, посвећену проти Стеви, коју су на њену и Босину молбу и молбу Протиног студента др Ђоке Слијепчевића (који је живео у Келну и био велики историчар СПЦ) написали неки професори са Богословског факултета из Београда. Оне су им дале документа и грађу и платиле им наравно за њихов труд. У њој су били неки детаљи из Протиног живота и мене је то тако заинтригирало, па сам у току лета одлазила неколико пута у Београд аутобусом, да потражим грађу о  Проти по архивима.

И све што сам пронашла ме је фацсинирало и када смо се бака Нада и ја коначно вратиле за Београд, ја јој кажем да се не љути, али да ја морам прво да напишем књигу о проти Стеви, а касније ћу довршити започету књигу о Боси.

Још када сам међу породичним писмима  пронашла ону његову прекрасну слику из Кијевске духовне академије (1895) мојој радости није било краја.

И када сам нашла "Ин мемориам", који је написао св. владика Николај Велимировић после Протине смрти у листу "Liberty", нисам могла да дођем себи од среће.

Посебно је импресиван његов крај:

"Али метеори засветле па се угасе, а праве звезде, и кад зађу, склањају се само од наших очију но не престају да светле на другом месту. Оволико за Бог да прости своме учитељу - благодарни ученик - Епископ Николај."

Шлаг на торти изненађења је био податак у "Американском Србобрану", од 3. маја 1954. где сам прочитала да је проту Стеву св. владика Никола Велимировић назвао "Анђео Божји за Јужну Србију".  

- Како је текло писање рада и прикупљање документације?

Док сам писала књигу , живела сам са баком Надом, Протином сестричином, и то једно време у њеној кући у Прчњу, а потом у Београду. Свакоднево смо разговарале о Проти и ја сам сваку њену причу о њему одмах записивала. Код ње сам нашла доста породичних писама, као и ископираних докумената његових, чији се оригинали налазе у нашој Патријаршији.

У Архиву САНУ такође постоји његова обимна грађа, коју сам користила, а има је и у Архиву Србије и ту грађу из Архива Србије искористила сам за проширено издање књиге о њему.

- Вероватно је било и доста потешкоћа да се све то скупи?

Велики део његове грађе је остао у Архиву Косова и Метохије у Приштини и до ње је немогуће доћи. У тој грађи је око 1700 писама, које је Прота добио од најзначајнијих личности, као и документа у вези са животом Срба на Космету. Грађа је била почетком 90-тих донета у Архив Србије, али је убрзо по нечијем наређењу враћена, а да није ни микрофилмована, ни скенирана, ни копирана. У тој грађи су била и Стаљинова писма Проти, која су нестала.

У Сабраним  делима Петра Кочића, коме је прота Стева био директор у Српској гимназији у Скопљу, налазе се три Кочићева писма Проти Стеви, као и опис Српске гимназије у Скопљу у коме Кочић пише: "Стево Димитријевић је... својим патриотским радом с ону страну Качаника толико учинио да је у очима   тамошњег народа постао као неки светац, као нека загонетна, митска личност."

- Колико труда је потребно да се уради тако нешто, вероватно су велики и трошкови?

Писала сам о проти Стеви с љубављу и љутило ме је што су ме скоро сви питали, док сам писала књигу, : "Какве ти користи имаш од тога?"

Код нас се све гледа са материјалне стране, на жалост.Уложила сам много труда и времена док сам прикупила грађу и разврстала огромну породичну преписку по годинама, месецима, датумима и сложила све то. Део преписке, фотографија и докумената из бака Надиног стана сам поклонила Протној школи у Алексинцу и Архиву САНУ.

- Да ли је неко помогао ваш рад, да ли је рад објављен, какве препреке сте имали приликом издавања?

Издавање књиге требало је да финансира Свети Синод СПЦ, али сам добила новац само за један део  припреме, па сам продала накит, јер нисам пристала на уцену покојног владике Саве шумадијског. Владика Сава је тражио да из рукописа избацим два Протина боравка у Русији: први: 1923/4. године, када је 9. месеци носио помоћ за гладне у Русији, а прикупљање те помоћи, на Протину молбу, започео је један свештеник из Алексинца још 1919. године; и други његов боравак: крајем јануара и почетком фебруара 1945. године, када је био на избору руског патријарха Алексеја Првог.

Владика Сава ми је рекао: "Не наседајте којекаквим бапским причама и измишљотинама". Не знам како му није пало на памет да ћу ја то све проверити. И Богу хвала да постоје докуманта о томе.

- Да ли је остатак заједнице подржао радове?

Током истраживања и писања књиге имала сам велику подршку мог супруга и сина. Син је вредно учио и давао испите на Стоматолошком факултету у Београду, па сам била потпуно опуштена, без бриге. Остале помоћи није било, али немам је ни сада када би требало да поново штампам књигу, коју је један немачки историчар Клаус Бухенау, професор униврзитета из Берлина, цитирао у једној књизи на енглеском језику.

Сасвим случајно сам сазнала за тај податак и када сам пронашла проф. Клауса преко интернета, он ми је написао:

"Вашу књигу о проти Димитријевићу сам тада читао са одушевљењем, јер на српском говорном подручју не постоји велика биографска литература о духовницима. Ваша књига за мене је била изузетак, она црта широку слику о једном важном човеку и о средини у којој је  живео."

И госпођа Јелена Гускова руски и наш академик, ми је рекла да је уживала док је читала моју књигу о Проти.

Прво издање објављено је 2001. године и Општина Алексинац је тада купила  20 књига, ако добро памтим. Друго издање је штампано 2002. г и мој супруг је због те књиге отворио био издвачку агенцију "Предзорје", коју је потом угасио. Били су то тиражи од по 500 примерака, али ми је велики број књига украден из кола ноћу, из гепека.

- Имате планове да наставите радове?

И даље истражујем Протин живот и имам готово допуњено издање, а почела сам да пишем и посебно књигу о помоћи гладнима у Русији и његовом боравку у Русији.

- Да ли можете издвојити неки посебно занимљив детаљ?

Тешко је издвојити било који детаљ из Протиног богатог живота. Био је јединствен у свему.

Можда за крај детаљ са његовог пута у Атину  на први Конгрес православних теолога, у јесен 1935. године, када је на граници констатовао да је заборавио пасош код куће. По доласку у Атину пише супрузи Јелени: "Богу хвала, пропустише ме на веру!" Никада нисам прочитала да је неко преко границе пропуштен "на веру" као наш прота Стева.

- Верујемо да је било позитивних одјека о овој књизи и на истоку?

Захваљујући проти Стеви почела сам да се бавим научно-истраживачким радом и САНУ ме је као истраживача послала 2006. године у Кијев, Харков и Одесу, где сам била гост њихове НАНУ (Националне Академије Наука Украјине) и истраживала Протин пут у време велике глади кроз Украјину. Одржала сам том приликом предавање о Проти на катедри за славистику  на Универзитету Кијеву и у Одеси у Државном архиву  сам говорила о Проти и нашим иторијским везама са укријнским народом, за њихову државну телевизију.

Пар детаља о Зорици Пелеш:

- У младости писала поезију, песме су извођене у "Театру поезије" у Београду у представи "Београдски средњошколац".
- Сарадник Матице српске на Српском биографском речнику у коме је њена одредница и о проти Стеви,
- Писала за: "СВЕСКЕ" Задужбине Иве Андрића", Политику експрес, Сведок, Џентлмен, Дилему, Зеркало недели (Украјина), Братство, Црвени крст Србије, Трговински гласник, Глас Црногорца, Пчелар, Шуматовац и Шуме.
- Гостовања на Другом програму Радио Београда, Међународном радију  Југославија, Међународном радију Србија, Радију Слово Љубве, Радио Светигора, РТВ АЛТТ Алексинац и ОК Радио Врање.
- Најмлађи члан председништва Културно-просветне заједнице Београда Друштва
- Цитирана у домаћим и страним књигама
- Организатор многих промоција књига у Београду (Народна библиотека, Библиотека града Београда, Галерија САНУ и др) и хуманитарних концерата
- Бавила се хуманитарним радом  (Црвени крст, Удружење за помоћ деци оболелој од канцера), била секретар Друштва за неговање лепог понашања.
- Члан Секције за историју медицине Српског лекарског друштва,
- Написала предговор за књигу "Српска историја", професора историје Ђорђа Бојанића из Ниша, са којим је написала и књигу, "Српско-руски братски односи", на основу грађе проте Стеве.