Интервју са Олгом Ивановић из 1974. године

После демонстрација 27. марта факултети су били затворени, а после неколико дана је дошао и рат.

Ипак, то моје кратко бивовање на факултету било ми је довољно да се упознам са неким битним стварима које чекају сваког студента - са начином учења, вежбаоницама, друговима, училима и разним апаратурама, а што је најважније, да по први пут себе опробам у оном од чега страхују сви бруцоши медицине - сусрет са лешевима.

Како су те вежбе почињале тек у другом семестру, ја до тога никада нисам ни стигла, али, сећам се, сви смо били јако заинтересовани за то. Била је то на неки начин моја прва проба да ли могу да будем лекар и ја сам то успешно пребродила, установивши да у тим тренуцима човек не осећа пред собом човека већ неку врсту мртве материје.

Сећам се да сам тај дан, 27. март, провела на београдским улицама вичући - и до последњег атома свог бића учествовала у свему оном драматичном што се збивало, а вече сам провела у позоришту, данас Југословенском драмском, некадашњем "Мањежу" и гледала "Хеду Габлер" са којом је гостовало загребачко казалиште.

Сутрадан сам се вратила у мој Алексинац, оцу и мајци, и врло брзо сам почела да радим у алексиначкој болници, као нека врста помоћника лекара са још неколико мојих  колега.

Ту сам наравно свакодневно била у контакту са операцијама, разноразним мањим интервенцијама и била сам се сасвим лепо на све то навикла.

*****

Рекла сам да сам дошла да поднесем молбу за аудицију, на шта је он рекао да сам закаснила, да је аудиција била, али да ће имати и накнадну за десетак дана. Наравно, ја сам све време била смртно уплашена, али ваљда баш због тог страха, понашала сам се до те мере препотентно и нападно, да се он и ја и данас кад се сретнемо од срца смејемо том мом безобразлуку и самоуверености

Дошло је ослобођење и ја сам се укључила у све акције у којима су омладинци имали главну реч, па између осталог и у аматерску групу која је припремала рецитале и приредбе са којима се гостовало по околним селима.

Чак смо се усудили да заиграмо и целовечерњи комад - "Најезду" од Леонова, који се после ослобођења много играо.

Тако сам у том аматерском позоришту открила други део своје личности.

Па и поред свега тога, још увек нисам била начисто шта ћу ја сад; још увек ми се чинило да тај глумачки пут није никакав пут, да бити глумац и није право занимање - као што је било бити лекар!

Без обзира на то, црв у мени је радио...

У то време у Алексинцу је импровизована још једна болница која је углавном примала рањенике из Нишке болнице, оне чије су ране биле само залечене и који је сада требало код нас да наставе са лечењем.

У алексиначкој школи је једноставно на под бачена слама, грађани су дали све што су имали од постељине и покривача и ту је требало сместити стотинак људи.

Шеф ове импровизоване болнице била је једна лекарка опште праксе, а одмах после ње, по хијерархији, долазила сам ја - са једним семестром медицине.

Наравно, звали су ме "докторка" и ја сам се осећала силно корисном, а и важном.
И верујем - да се није догодило ово о чему ћу сада да вам кажем - да бих наставила студије медицине и данас била лекар. Међутим...

*****

Једног дана довели су на воловским колима из једног оближњег села младог човека који је непажњом, чистећи пушку, просвирао себи метком главу.

Био је још жив, али у тако тешком стању да не верујем да би и најбољи неурохирург могао да га спаси, а камоли ми.

Он је у ствари читавим тим путем умирао, његов отац и мајка су се ту зауставили с надом да ће ту, у болници, моћи нешто да му се помогне.

Унели су га у превијалиште, ставили на један од столова и ја сам све то посматрала као неко ко је ту присутан и који се из чисто професионалне радозналости ту мота. Ништа ме све то није ужасавало, јер је то за мене просто био "случај".

Пошла сам напоље из те просторије где је он лежао, у агонији, са типичним рефлексним трзајевима.

Отворила сам врата и у том тренутку су ме среле једне очи. То су биле очи његове мајке.

Оне су биле тако уперене у мене, са таквим изразом преклињања и неке сумануте наде, да су ме просто приковале. У том тренутку сам схватила да сам толико беспомоћна, да немам шта да јој кажем, ни једну једину реч утехе.

И спустила сам поглед и прошла поред ње.

То сазнање да ћу се читавог живота сусретати са ко зна колико таквих очију и да ћу пред њима морати увек да оборим поглед и побегнем, одвратило ме је са медицине.

Ту се та моја дилема дефинитивно преломила...

Дошла је јесен, факултети су поново почели са радом и ја сам, као по некој инерцији, дошла у Београд да наставим студије. У то време нисам имала појма да постоје неке глумачке школе, а и ако сам знала, било ми је то тек негде на периферији свести.

Али, инфицирана оним мојим аматерским глумачким вирусом и још увек добро загрејана радом на сцени, у Београду сам потражила одговарајућу средину.

Како смо се Мића Томић и ја познавали још пре рата, а он је већ био у београдском аматерском позоришту "Лола Рибар", ја га замолим да ми помогне да се и ја укључим у њихов рад.

Међутим, човек који је руководио тим аматерским позориштем одбио је моју сарадњу и ја сам дуго била веома повређена тим гестом. Сматрала сам да сам ја аматер као и они, и да ми је ту, са њима, место.

Можда је то било и добро, јер да су ме примили можда бих остала само аматер, студирала медицину и помало играла за своје задовољство, а онда после завршених студија постала лекар.

Баш то што сам се осећала одбаченом, окренуло је у мени неку нову снагу. Сада сам хтела по сваку цену да уђем у тај затворени круг!

Ту ми је помогао случај. У новинама сам прочитала да се позивају млади заинтересовани људи на аудицију у Народно позориште. Ођурила сам главачке и банула у канцеларију Исака Амара. Седео је за својим писаћим столом и питао ме шта желим.

Рекла сам да сам дошла да поднесем молбу за аудицију, на шта је он рекао да сам закаснила, да је аудиција била, али да ће имати и накнадну за десетак дана.

Наравно, ја сам све време била смртно уплашена, али ваљда баш због тог страха, понашала сам се до те мере препотентно и нападно, да се он и ја и данас кад се сретнемо од срца смејемо том мом безобразлуку и самоуверености.

Дакле, рекао ми је кад да дођем поново, на шта сам ја рекла да не могу, јер тада путујем.

*****

Ипак сам се у заказано време појавила на тој аудицији. Одлучила сам се била за монолог Јулије из Шекспировог "Ромеа и Јулије" јер ми се чинило да је то улога као писана за мене.

У комисији су била све највећа имена нашег позоришта: Милан Предић, Велибор Глигорић, Милан Ђоковић, Раша Плаовић, Мирко Маринковић, Страхиња Петровић...

Заузмем позу и кренем. Али, после неколико реченица осетим како ми нешто смета.

Смета ми то што сам тако близу њих, што нисам на позорници, и што ме та близина деконцентрише. Све ја то њима лепо кажем, опет једним ужасно самоувереним тоном.

Марко Маринковић ме доста иронично мало "поклопи" и ја наставим са монологом.
Међутим, опет сам деконцентрисана и поново правим још један "гаф": узимам књигу коју сам понела да ми се нађе за сваки случај, отварам је и стављам пред Велибора Глигорића лично, са следећим текстом:

- Будите љубазни - ако ми негде стане мозак, ви ми само мало помозите.

Можете замислити његов израз лица!?

Ипак, он је прихватио ту књигу, а ја сам верглала мој текст, док су се они немо згледали и дошаптавали. На крају су ми рекли да сам оставила на њих одређени утисак (могу да замислим какав), али да то што сам показала није довољно и да нисам баш направила најсрећнији избор када сам се одлучила за Јулију.

Све у свему, саветовали су ме да дођем још једном.

Можда ће зазвучати мало нескромно ако кажем да сам у то време била физички веома привлачна и како су тада глумице морале да буду и лепе, а не само талентоване, они су вероватно хтели да провере да ли се у мени ипак крије неки таленат, што би било глупо пропустити уз тако згодну појаву.

*****

Била сам као покисла. Отишла сам кући с намером да никада више не покушам. Мислила сам:
"Шта се ја ту петљам, имам свој факултет, бићу лекар и шта ће мени та узбуђења и нервирања!"

Једном речју, баталим сав тај посао и напустим сваку помисао да постанем глумица.
Али, једног преподнева, шетајући, сретнем на улици Страхињу Петровића и он ме се наравно сети.

Приђе ми и упита шта је са мном, што се не појављујем, на шта ја кажем да ми је свега доста и да сам решила да се никада више не појавим на било каквој аудицији.
Али ме он охрабри говорећи ми да ја имам "неког штофа", да нисам без талента и да пробам још једном.

И ја пробам, још једном, иако сам се заклињала - "никад више".
И тог пута успем.

То моје одлажење из болнице "на даске", у један свет "кобајаги", у један живот који је у ствари имитирање живота, у коме свака трагедија после спуштања завесе личи на буђење из сна, то је оно што ме је привукло.

У болници сам доживљавала прави живот, тамо није било буђења, а овде сам могла на сцени да доживљавам и трагедије, и страсти, и љубави, а да се после завршене сцене поново пробудим, као обичан, нормалан човек...

обрада: Југопапир (ТВ новости, фебруар 1974.)