Алексиначки рудници: историјат

Прве тоне угља послужиле су као погонско гориво за пивару, која је 1884.године, пресељена у Ниш. Године 1887, Апел и Димитријевић врше нова истраживања и добијају нови документ тзв. „Нови Краљевац“, са додатних 260 хектара земљишта. Рудник 1902.године купује Белгијски инжењер Емил Форман власник великих Белгијских рудника на Сомбри за 40.000 тадашњих динара. Форман је исте године са 66 белгијских акционара основао „Безимено друштво рудника угља у Алексинцу“, са седиштем у Бриселу. Већ у наредне три године произведено је 40.000 тона угља, а до првог балканског рата 50-60 хиљада годишње. За време I светског рата Аустро-Немачке окупационе власти произвеле су укупно 170.000 тона угља, да би на крају рата у повлачењу скоро уништиле рудник.

У 1922.године радило је 1013 радника, а 1923.године догодила се велика несрећа када је настрадало 10 рудара, исте године набављене су три тролне локомотиве немачке фирме „Сименс“. Између два светска рата Алексиначки рудник је сматран најуноснијим угљенокопом у Србији. За време II светског рата рудник преузимају Немци, а директор је био белгијанац Арнолд који је 16 фебруара 1946.године, разрешен дужности, када је рудник и национализован.

Највећу производњу Алексиначки рудници остварили су 1963.године, када је произведено из шест окана 444.007 тона угља. У то време на руднику ради рударска и индустриска школа, надзорничка школа, постоји бесплатна трамвајска линија до Алексинца, хотел, школа са теренима, библиотека, дом куплтуре са биоскопом , самачки хотели, амбуланта, фабрика за производњу шљако-блокова и др., у време јефтине нафте експлоатација је сконцентрисана на II окно „Mрава“ која је 1981.године произвело 251.433 тоне угља у северном и јужном ревиру (када је аутор текста почео да ради као дипл.инг.рударства), до затварања рудника у јами „Морава“ вршена је експлоатација угља на 750м од површине (на К-445) и била је најдубља угљена јама у Србији и Југославији.

Године 1989, дошло је до велике несреће када је од тровања угљенмоноксидом (пожар у свежој ветреној струји) изгубило живот деведесет рудара, када је рудник и затворен.

Од 1990 године Алексиначки рудник наставља са радом као специјализовани извођач рударских радова у подземној експлоатацији угља. Сада је то највеће предузеће за извођење рударских радова у Србији када је прошле 2007.године, урађено око 5,5 км рударских просторија са око 330 радника.

АЛЕКСИНАЧКИ РУДНИЦИ: ПОЛОЖАЈ

Алексиначко лежиште мрког угља и уљног шкриљца захвата централни део басена на простору између Јужне Мораве и Моравице, лежиште се пружа непосредно од града Алексинца у правцу ссз у дужини од десет километра и захвата површину око 20 км2.

Алексиначки рудник је био повезан са магистралном пругом Београд-Ниш, жичаром до железничке станице Адровац, где се налазила сепарација угља. Преко југо-западног дела лежишта пролази аутопут Београд-Ниш, а долином Моравице асфалтни пут Алексинац – Сокобања – Књажевац (Бољевац). Северни део града Алексинца и насеље Алексиначког Рудника лежи на крајњем југу лежишта.

У морфолошком погледу терен је благо заталасан и брежуљкаст, у источном делу, са највишим котама Куриловце 322м, Дубраве 295м и Логоришта 284м, док према југу и западу у алувијалну раван Јужне Мораве са просечном висином од 160м. Алексиначко лежиште дренирају реке Јужна Морава у западнаом делу и Моравица у источном и југоситочном делу.