U iščekivanju izbora IX

Mada ne znam zbog čega su ovi privremeni izbori uopšte bili raspisani? Malo sam neupućen, ali verujem da većina glasača u Srbiji nema tu dilemu. Zašto su, dakle, izbori raspisani?

Stranka koja je na vlasti, i koja je u koaliciji s još jednom, premda su to navodno dve koalicije na vlasti, mogla je i sama da vlada. Imala je dovoljan broj poslanika da samostalno sastavi vladu. Sada, po „objektivnim“ istraživačima javnog mnjenja, ti isti će pobediti. I opet oni najavljuju postizborne koalicije! Neće samostalno da vladaju. Čemu, onda, sav ovaj skupi cirkus i uludo bacanje para?

Da je samo ova nepoznanica u pitanju! Nažalost, puno je toga nejasnog. Eto, naši političari, da ne kažem državnici, mnogo uvažavaju strane uzore. Iz politike, sociologije, filozofije... Mnogi od sadašnjih aktera u političkom životu Srbije vaspitavani su na učenju klasika marksizma; delu Marksa, Engelsa, Lenjina. Pa tek misli i dela Edvarda Kardelja, Druga Tita! Sada nerado pominju svoje učitelje, ali prva ljubav zaborava nema!

Zoran Đinđić se držao Jirgena Habermasa. Premijer Vučić naginje Maksu Veberu. Slobodana Miloševića, Voju Šešelja i slične niko se više rado ne seća. Ipak, reklo bi se da su antički grčki filozofi daleko aktuelniji. Sofisti, pogotovu. Kako to objasniti? Protagora, Gorgija, Prodik i drugi tvorci takozvanog Sofizma, namerno učinjene logičke greške, kojima je retorika ključna stvar, bez obzira na sadržinu i istinitost same tvrdnje! Sofistima je važno bilo što više da govore, da dovedu sagovornika (slušaoce) u zabludu, da ga ismeju i slično. Na primer, čujemo da će pobeda jednih značiti korak u budućnost. U suprotnom, ako pobede oni ostali, vraćamo se u prošlost! Kako to razumeti? Jer ovi od čije pobede zavisi budućnost, neprikosnoveno vladaju od 2012. godine. Pune četiri godine. Još jedna njihova pobeda značila bi povratak u prošlost, i svakako i sadašnjost. Neki drugi su davna prošlost!

Što ti je filozofija komplikovana stvar! No, da je samo to! Kao što vidimo iz predizbornog programa, svi su demokrate, patriote, svi misle na narod najpre, na sebe lično, nipošto. Međutim, najdemokratskije demokrate izbacuju svoje najviđenije članove samo zbog različitog mišljenja! Iz Demokratske stranke do sada je formirano još devet stranaka, ako me sećanje ne vara! Levičarske i socijaldemokratske stranke, isto kao i socijalističke, najmanje brinu o svom potencijalnom glasačkom telu. O radnicima, seljacima, nezaposlenima, obespravljenima. Naprotiv, u skupštini redovno i poslušno glasaju za svaki liberalni, kapitalistički zakon, daju povlastice stranom kapitalu, uvozničkom lobiju, lihvarskom bankarskom sektoru. Smanjuju i onako male dotacije srpskim seljacima (koje iz milošte zovu farmerima) a bore se za strane zakupce srpskih njiva, strane prozvođače mesa u Srbiji! Kao da Srbi kroz vekove nisu umeli da proizvedu svinjsko meso, krompir, pšenicu, vino ili kajmak. Još u vreme Knjaza Miloša bili smo veliki izvoznici svinja u Evropu, koja nema alternativu!

Najviđeniji patrioti olako zastupaju interese Nato pakta, iako su još sveže rane od Nato bombi. Da ne pominjemo posledice od radijacije iz osiromašenog i verovatno i malo obogaćenog uranijuma kojima su nas počastili Nato prijatelji. Pa tek skromnost šarolikih likova, što pozivaju na strpljenje dok prođe tranzicija, reforme i privatizacija. Dok sve to prođe, proteče život!

Najrevnosniji u obećanjima, kritici drugih, a veličanju sopstvene zamisli, obično nemaju ni dan radnog staža. A godinama su u politici. I po onome što se nije moglo sakriti, mnogo više poseduju od dana stupanja u politički život nego što su ranije posedovali. Ima nečega što i nije poznato široj javnosti, a što s vremena na vreme pronađe neka zlonamerna agencija za istraživanje, nevladina organizacija ili saopšti pređašnji prijatelj i politički istomišljenik; misli se na nekretnine u inostranstvu, akcije, ili bankovne račune u stranim bankama!

Stoga, kada se daje glas na sledećim izborima, ja ne bih imao ništa protiv  da glasam za prošlost. Za ljude kakve smo nekada imali. Poput ministra finansija, čuvenog Lazara Pačua, koji nije davao ni dinar više od predviđenog. Koji je znao i Kralju Petru I da odbrusi i da mu ne udeli kraljevsku apanažu za njegovu zadužbinu, Oplenac kod Topole. „Kako da objasnim Skupštini da sam Vam dao pare unapred, ako Vam se nešto desi“, - opravdao je svoj gest ministar Paču! Da glasamo za ljude koji će, kao oni što smo ih nekada imali, državna pisma pisati državnim mastilom a privatna svojim mastilom. Danas se pisma ne pišu nalivperom, ali se državni službenici voze automobilima, jedu skoro za džabe u skupštinskom restoranu, naplaćuju dnevnice, odvojen život, baškare se po svetu o trošku države. Zapravo o našem, nas poreskih obveznika. Pa onda da glasamo za one koji će dolaziti na posao biciklom, gradskim prevozom, sopstvenim autom, ručaće kod kuće, a na putovanja u inostranstvo odlaziti kad se mora, kad je interes države, i obavezno po povratku da podnesu račun šta su ostvarili. Tako rade političari u Evropi. Skandinavski političari i danas dolaze biciklom na posao. Imalo je i u Srbiji i u novije doba sličnih ljudi. Patrijarh Pavle je pešačio ili se vozio javnim prevozom. Bez telohranitelja i pratioca. Ali, ima li smisla porediti počivšeg patrijarha s političkom „elitom“?

Miodrag Tasić