Sve će to narod pozlatiti

Jul 1914. godine. Salaš Kaćanski kod Srbobrana. Austrougarski vojnici došli su po Isidora, glavu porodice. Mobilizacija za rat protiv Srbije. Isidor im je rekao da malo sačekaju. Naočigled šokiranih vojnika, ali i svojih ukućana i dece, uzeo je sekiru i odsekao kažiprst na desnoj ruci. Krv je počela da šiklja po dvorištu. Srbin je i dalje držao sekiru u levoj ruci i hladnokrvno rekao: "Ne idem u rat protiv svoje braće." Nema prsta, nema služenja vojske. Takvo je tada bilo pravilo. Iznervirani vojnici hteli su odmah da ga streljaju, ali je oficir naredio pokret....

u Srbiji se, čini se, i dalje obeležava Milanski edikt

Ovako je moj pradeda odgovorio na poziv za mobilizaciju Habzburške monarhije. Kao i većina Srba, čekao je da se ostvari vekovni san - da Vojvodina konačno bude deo Srbije. Da svi Srbi konačno budu slobodni i zajedno. Po cenu života... Ovakvih priča ima na stotine hiljada... Iz tog najkrvavijeg sukoba u istoriji čovečanstva nazvanom Veliki rat Srbija je izašla kao pobednik. Uz strašne gubitke i stradanja, srpska vojska borila se rame uz rame sa saveznicima, "razmontirana" su dva carstva, Srbi su konačno počeli da žive u jednoj državi, a još dugo su se prepričavala herojstva naših vojnika, koje je čak i neprijatelj znao da ceni. Inače, za razliku od ostalih na ovim prostorima, Srbija je uveliko bila samostalna i priznata država...

I umesto da sve ovo bude dovoljan povod da cela 2014. godina bude u znaku obeležavanja strogodišnjice od početka Prvog svetskog rata, Srbija je u teškoj defanzivi. Nekadašnji gubitnici svom silom pokušavaju da krivicu za početak rata prebace na Gavrila Principa i Srbiju, i s obzirom na današnji raspored snaga u Evropi, priprema se opasna revizija istorije. Dok se širom sveta i pobednici, i poraženi, i oni koji uopšte nisu učestvovali, ali ni postojali kao države, spremaju za ovaj događaj, u Srbiji se, čini se, i dalje obeležava Milanski edikt.

Jedino Emir Kusturica očajnički drži položaj na Drini. Spremno je ušao u ovu godinu, na sve moguće načine pokušava da ublaži udare sa svih strana. Takođe, istoričari i novinari spremni su da se uključe u program. Ali koji program? Sve se svodi na sve agresivnije nastupe belosvetskih stručnjaka koji tvrde da je Princip terorista i da je Srbija kriva za sve. U isto vreme država ćuti. Zagazili smo u 17. dan 2014. godine, ali se Srbija i dalje ne oglašava o planu i programu obeležavanja stogodišnjice početka rata.

Zašto ćutimo, čega se stidimo? Zašto su milioni državnih para bačeni na obeležavanje Milanskog edikta, kako to da je niz manifestacija u čast cara Konstantina pažljivo pripreman za celu 2013. godinu? Da li je moguće da ćemo u tišini, bojažljivo, kao da smo bili na pogrešnoj strani, provesti celu ovu godinu? Zašto? Nema novca za proslavu? Zbog svetske krize? Ili možda nekome mnogo moćnom i jakom ne želimo da se zameramo?

Dužni smo, i te kako smo dužni prema slavnim precima. Veliki rat. Prema Isidoru Kaćanskom, prema Soluncima i svim žrtvama. Izborili su se za našu Srbiju. Ugradili sebe i ostavili jasne poruke za sva vremena. Ali šta vredi kada danas nema para u budžetu, ma bilo je to pre 100 godina, a izgleda nije i baš pogodno i podesno vreme... Oj, Drino, jebem ti...

Rajko Nedić