Strani plaćenik u rođenoj zemlji

Ako si već bio prinuđen da daješ desetak caru i desetak veziru, ili nešto potom ako si morao da plaćaš bugarskom, nemačkom ili već nekom okupatoru porez, da radiš teške poslove za ratnu mašineriju mrskog neprijatelja, onda si to činio nerado. Protiv svoje volje i uvek si pokušavao da ga makar malčice prevariš. Da mu doakaš, da ga nasamariš!

A, danas? Danas se ljudi prosto grabe da rade za strance. Mislim, da budu strani plaćenici. I dalje ko može zapošljava se na državne jasle. Preko stranke u vlasti, najpre. Nažalost, ne mogu svi da rade u državnim ustanovama. Vreme je tranzicije (još uvek), privatizacija je u trendu, nema više partijskog zapošljavanja, a biće i otpustanja viška zapopslenih iz državnog sektora. Doduše, malo se zastalo s gore navedenim, ali čim nastupi vreme nekih izbora, eto svega ovoga na velika zvona.

Kako nam vlastiti biznis ne ide od ruke, najbolje je raditi za stranca. Neki su to odavno ukapirali i dobro su strancima odradili posao. Bilo je takvih vidovitih u vojsci, među političarima, ambasadorima i ekonomskom „elitom“, još kako! Iz ovih branši strani plaćenici su najbolje unovčili svoj mukotrpno odrađeni učinak. Novinari, nevladin sektor, razni analitičari, stručnjaci i mudroseri, takođe ne mogu da kažu da su uludo protraćili svoje dragoceno vreme. Mnogima se pozlatilo.

Pojedini kulturni poslenici, razni čauši, skutonoše, prevodioci svega i svačega, dame lakog morala, poneki kelner, isto tako se ogrebao od tih (belo)svetskih zvaničnika, savetodavaca, naredbodavaca i sličnih dragih nam gostiju. I, kao što i slep može videti, dogurali smo upravo ovde dokle smo stigli. Ako je ovo ona svetla budućnost koju su nam obećavali, radije bih živeo u prošlosti!

I šta ostaje onoj masi nezaposlenih u miloj nam Otadžbini? Nezaposlenima koji bi nešto da rade i da od svog rada mogu sami da žive, a možda i nekoga pored sebe da nahrane? Jedina opcija je rad za stranca. Kad neki Italijan, Korejac ili Nemac, vrli srpski prijatelj, otvori već nekakvu fabriku u miloj mu Srbiji, i bude darovan od srpskih prijatelja (čitaj vlasti) nekom desetinom miliona evra, taj će poslodavac širokogrudo zaposliti srpske dokone mladiće i devojke. Velikodušno će im ponuditi do 200 evra plate. Samo, mora da se radi. Nije to više onaj komunizam kad „radio, ne radio, svira ti radio.“ I plata ide. Svejedno, radio ili bolovao kod kuće, na njivi ili u birtiji. E, toga više nema: Nema više bolovanja, nema toplog obroka, regresa, plaćenih putnih troškova za dolazak na posao!

Razumljivo! Novo vreme zahteva novog čoveka. Novog radnika, dabome. Dvesta evra, malo li je? Ko nije zadovoljan ne mora da radi. Ima ko hoće. Ako neko ipak smatra da su mu ljudska i neka druga prava povređena, pod uslovom da sebe i dalje doživljava čovekom, tu su sindikati, levičarske stranke iz vlasti i opozicije, stručna javnost i javno mnjenje da ga zaštite. Da mu pruže podršku, da stanu iza njega, da se ne oseti odbačenim, otuđenim od društva, da ponosno može pogledati svog poslodavca (gospodara) u oči. I na kraju, ali ne i poslednje i najmanje važno: granica ekstremnog siromaštva u svetu smatra se zaradom od jednog dolara na dan! A naš radnik zaradi skoro sedam evra! Deca u Pakistanu, Bangladešu ili na Filipinima šiju najpoznatije svetske marke farmerica ili patika, ručno, po dvanaest sati dnevno, a zarade jedva dva-tri dolara. Uvek treba imati na umu i takve primere. Makar dotle dok i sami ne dospete u sličnu situaciju!

Miodrag Tasić