Srpska Unija

Srpski narod danas

Pleme moje snom mrtvijem spava – bila bi sasvim odgovarajuća pesnička definicija aktuelnog duhovnog i nacionalnog stanja srpskog naroda. Sa jedne strane, ogroman istorijski umor koji se reflektuje u svim životnim sferama: od duhovnosti i morala, preko demografije i kulture, do ekonomije i državotvornosti, a sa druge strane nesposobnost intelektualne i političke elite za bilo kakvu nacionalnu viziju i program. Jedina konstanta poslednjih više od pola veka jeste dezintegracija srpskog naroda, i to po svim šavovima jezičkih, kulturnih, crkvenih i etničkih teritorija, kao i odsustvo nacionalnog plana i strategije.

Rasturanje srpskog nacionalnog identiteta u njegovim elementarnim kategorijama vere, jezika, pisma, istorije, kulture i državnosti ne prestaje i možemo reći da živimo jedno vreme novog titoizma kao duha vremena koji je prepoznatljiv upravo po obračunu sa srpskim nacionalnim identitetom. U brozovskoj paradigmi, koja se ponovo vraća na velika vrata na Balkan, treba slomiti srpski narod, okupirati njegovu elitu i nacionalne institucije i njegove identitetske teritorije podeliti između susednih nacija i država, među kojima je nekoliko potpuno nepostojećih u suštinskom smislu, pošto nemaju drugog identiteta izuzev konvertitskog. Posebnu studiju, bez koje se ne može razumeti istorija Balkana, trebalo bi posvetiti stvaranju određenog broja novobalkanskih nacija na odricanju od srpskog narodnosnog identiteta, odnosno na toj neobičnoj činjenici da se novi identitet gradi isključivo na ratu protiv starog, srpskog nacionalnog identiteta iz koga se potiče i koji je napušten milom ili silom u proteklih nekoliko vekova, a posebno u poslednjih 100 godina.

Tek uz pomoć poznavanja inspiratora, realizatora i rezultata svih naučnih, kulturnih, duhovnih i političkih eksperimenata urađenih u ovoj laboratoriji novih identiteta, možemo razumeti aktuelni balkanski momenat, iz čega tek može uslediti predviđanje budućnosti ovog politički uvek trusnog regiona.

Region danas

Region u kome Srbi žive najtačnije bi se danas mogao definisati kao američki protektorat koji teži ka učlanjenju u Evropsku Uniju. Uzimajući u obzir sada već opšte poznatu činjenicu da, sa jedne strane, Amerika i Evropska Unija postepeno gube geopolitičke pozicije i imaju sve manje snage da zadrže presudan uticaj na region, potrebno je uočiti da, sa druge strane, rastu ambicije određenih starih balkanskih zavojevača, kao što su Vatikan i Turska, ili lokalnih mladih nacija i država u usponu, kao što je šiptarska ili hrvatska. Postaje vidljivo da region čeka preraspodela geopolitičkog uticaja stranih faktora i preorijentacija domaćih elita ka novim centrima moći, među koje svakako treba računati i Rusku federaciju koja se takođe, posebno na privrednom planu, uveliko vratila na Balkan. U svemu tome lako se može postaviti pitanje održivosti novijih državolikih tvorevina kakve su gotovo sve bivše jugoslovenske republike i pokrajine, a posebno Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija ili Kosovo.

Pitanje svih pitanja jeste, dakle, da li će naš region ostati pod američkim protektoratom, postati Evropska, Vatikanska, Šiptarska, Hrvatska, Turska ili Ruska Unija, ili će biti podeljen na nekoliko sfera uticaja između ovih velikih sila i njihovih novih/starih satelitskih država na Balkanu? U ovom kolopletu interesa kretaće se i rešavanje sudbine srpskog naroda, a svakako ćete primetiti da u ovom času, uprkos tužno-smešnim pokušajima države Srbije da se predstavi kao lider u regionu, u svim ovim geopolitičkim kombinacijama nigde nema spomena Srba i srpskih nacionalnih interesa.

Šta god da bude budućnost regiona, ona će iznova biti ispisivana na živom tkivu srpskog naroda širom Balkana, i na srpskim vekovnim etničkim teritorijama.

Srpske zemlje i Srbi u regionu danas

Red bi bio da analizu statusa srpskog naroda i države na Balkanu počnemo od prve srpske države posle 1918 – Republike Srpske Krajine. Ove godine obeležavamo 15 godina od Oluje, najvećeg etničkog čišćenja u savremenoj Evropi posle Drugog svetskog rata, kada je nekoliko stotina hiljada Srba u srcu Evrope proterano sa svojih kućnih ognjišta, a da se u njih do dana današnjeg nije vratilo. Srbi u Nezavisnoj državi Hrvatskoj i dalje su građani drugog reda, a povratak, vraćanje stanarskih prava i zaposlenje su ljudska prava koja su im onemogućena na sistematski način od strane hrvatske države. Istorijsko pamćenje i političko podsećanje na postojanje RSK do samo pre 15 godina, kada je ugušena združenim zločinačkim dejstvima hrvatske vojske, a uz logističku pomoć NATO pakta, gotovo da je izbledelo i prestalo. Skupština i Vlada RSK u izgnanstvu nije priznata ni u Beogradu, a kamoli da je pomen RSK prisutan u međunarodnoj javnosti i političkim institucijama svetske zajednice. Hrvatskoj genocidnoj državi mora se priznati uspešno obavljen posao za koji nije bila do kraja sposobna čak ni prvobitna NDH koja je imala potpuno odrešene ruke od strane Hitlerovog novog evropskog poretka u kome nije bilo mesta za Srbe. Postavlja se onda pitanje u kakvom novom evropskom i svetskom poretku živimo, kad je u njemu bilo moguće ono što nije bilo moguće u Hitlerovo doba, i da li to znači da u ovom poretku za Srbe ima još manje mesta?

Posebno je i najdramatičnije pitanje šta u tom kontekstu već 20 godina radi Bivša jugoslovenska republika Srbija, koja je u potpunosti zaboravila da bez prevencije genocida kroz sećanje na stradanja u Jadovnu, Jasenovcu i NDH u celini, pa sve do Oluje, nema opstanka srpskom narodu? I šta je ta ista BJR Srbija u poslednjih 15 godina uradila da se pred svetom i u Nezavisnoj državi Hrvatskoj postavi pitanje Republike Srpske Krajine i do 1991. godine srpskog konstitutivnog naroda u BJR Hrvatskoj?

Republika Srpska, druga srpska država posle 1918. godine, uspela je ono što RSK nije uspela – da preživi i pretraje. Postojanje RS garantuje Dejtonski sporazum i ona je ove godine postala punoletna, što predstavlja najveću srpsku istorijsku pobedu u poslednjih 20 godina, kao i dokaz da je moguće očuvati srpske državotvorne kapacitete i u najtežim istorijskim okolnostima, kada su nam sve velike svetske sile bile nenaklonjene i kada smo bili izloženi sankcijama, bombardovanju i otvorenoj pomoći svim drugim stranama u ratnom sukobu na teritoriji bivše Jugoslavije. Međutim, danas se Republika Srpska nalazi pred stalnim optužbama da je genocidna tvorevina i planovima da je treba ukinuti, a Srbe utopiti u veštaški unitarnu BiH.

Na drugoj strani, Srbi u Federaciji, dakle, u drugom entitetu BiH, kao i na nivou zajedničke države, trpe diskriminaciju koja je posebno izražena u nemogućnosti povratka Srba u Federaciju, kao i neravnopravnosti sva tri konstitutivna naroda prilikom zapošljavanja u državnoj upravi i na najvišim državnim funkcijama.

Srpski narod u Crnoj Gori živi u svojevrsnom aparthejdu: negira mu se elementarno nacionalno postojanje, krade i ukida jezik, pismo, istorija, kultura, običaji i država, a SPC se i dalje progoni i umesto nje nameće policijska sekta samozvanaca koji nose naziv Crnogorska pravoslavna crkva. Građanska prava za Srbe u Crnoj Gori gotovo da su potpuno suspendovana: Srbinu je nemoguće da se zaposli u državnoj upravi, ograničeni su svi drugi ekonomski, medijski, kulturni i politički tokovi, a na delu su i drugi oblici neravnopravnosti građana koji čine najmanje trećinu stanovništva Crne Gore. Najizrazitiji primer ovog nasrtanja na srpski nacionalni identitet u Crnoj Gori predstavlja ukidanje srpskog jezika i uvođenje crnogorskog kao službenog jezika, iako se na poslednjem popisu stanovništva 63 procenta građana Crne Gore izjasnilo da govori srpskim jezikom.

Status Srba i SPC u Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji sličan je crnogorskom slučaju, jer su obe ove novoformirane državolike tvorevine, nastale po avnojevskim granicama koje je iscrtala teroristička organizacija toga vremena - KPJ, zapravo produkti istog titoističkog modela proizvodnje novih nacija i republika. Iako tzv. Makedonci, takođe u određenom procentu poreklom Srbi, i iste vere, kao i tzv. BJR Makedonija, koja počiva na srpskim crkvištima, grobljima i istorijskim spomenicima, nemaju niti jedan razlog da sa Srbima nemaju najbolje moguće odnose.

Konačno, treba pomenuti i tiho gašenje prisustva nekada brojnih srpskih nacionalnih zajednica u Albaniji, Bugarskoj i Mađarskoj, o kojima niko ne brine i koje postepeno gube nacionalni identitet i utapaju se u zemlje domaćine.

Kao poseban slučaj treba istaći jednu zemlju iz Evropske Unije – Sloveniju, u kojoj je status srpske nacionalne manjine takođe nerešen, a ljudska, građanska i nacionalna prava ugrožena.

Kao najorganizovanija srpska nacionalna zajednica u okruženju ističe se srpska zajednica u Rumuniji, tako da njihov primer kulturno-prosvetne autonomije treba proučiti, mada noviji procesi govore da je takođe dovedena u pitanje budućnost tamošnjih generacija i njihovog ostanka u srpskom nacionalnom identitetu.

Srbija danas

Srbija, nakon 20 godina istorijskih poraza, nastavlja da ponire u dalju propast velikim koracima. Samo u poslednjih godinu i po dana u Srbiji su se odigrali sledeći opasni politički procesi: novi statut Vojvodine, zaokruživanje šiptarske državnosti na teritoriji Srbije na Kosovu i Metohiji pod patronatom EU i NATO, medijska parada homoseksualizma, skupštinska rezolucija o Srebrenici, Istanbulska deklaracija, regionalizacija Srbije, izbori za manjinske nacionalne savete, početak procesa prodaje Telekoma, Zakon o elektronskoj komunikaciji... Kada se pogleda brzina i širina ovih društvenih procesa, u kojima se ogledaju razmere i političke i državne i ekonomske i bezbednosne propasti, dolazi se do samo naizgled paradoksalnog zaključka da Srbi u Srbiji više nisu državotvoran narod, da sve više podsećaju na nacionalnu manjinu i da u vlastitoj državi tek treba da se izborimo za sopstvena nacionalna prava i interese. Jer, po onome što sada imaju i što će tek imati nacionalne manjine u Srbiji kroz regionalizaciju i funkcionisanje nacionalnih saveta, Srbima bi bilo bolje da postanu nacionalna manjina i počnu da koriste sve kulturno-prosvetne, medijske, političke i druge zakonske mogućnosti za negovanje sopstvenog identiteta – koje u ovom času nemaju u državi Srbiji, koja je samo na ustavnom papiru država srpskog naroda, dok je u praksi građanija kojom sve više vlada diktatura manjina: od verskih, preko seksualnih do nacionalnih.

Srpsko nacionalno pitanje danas

Rešavanje srpskog nacionalnog pitanja u poslednjih 20 godina najpre smo dali u ruke srpskim intelektualcima, za koje smo dokazano znali da su nacionalno otuđeni beskičmenjaci sa karakternim deformacijama i karijerističkim stilom života. Od njih se, dakle, ništa nije ni moglo očekivati i oni su po ko zna koji put pali na istorijskom ispitu.

Potom smo svoju sudbinu predali u ruke dnevne politike, još ogavnije društvene baruštine u kojoj nije bilo nikakve dostojne nacionalne ideje i u kojoj vladaju jedino liderske sujete, kumrovačka duhovna atmosfera, politička impotentnost, korupcija i stranački interesi.

Visoki oficiri Srpske Vojske (za koju se opravdano može postaviti pitanje kada je uopšte postala srpska od komunističke i jugoslovenske) takođe nisu imali političkog osećaja da u nekoliko presudnih istorijskih trenutaka preuzmu u svoje ruke državno vođstvo i spasu nas od nesposobnih političara i izdaje srpskih nacionalnih interesa.

Ostala nam je samo Srpska pravoslavna crkva, kao toliko puta u našoj istoriji kada su nam sve druge nacionalne ustanove bile uništene ili okupirane. Očekivati, međutim, od Crkve da bez naše pomoći može da preuzme na sebe rešavanje nagomilanih društvenih i nacionalnih pitanja: od bele kuge i povlačenja ćirilice, preko sloma porodičnih vrednosti i drugih socijalnih iskušenja, do gubitka nacionalnih teritorija i geopolitičkih izazova, bilo bi neodgovorno. I SPC je danas pod posebnom prismotrom domaćih i međunarodnih centara moći, koji čak bolje i od nas Srba dobro znaju da su granice SPC na Balkanu vidljive granice nekadašnje srpske državnosti i srpskih etničkih terotorija na kojima smo ako ne danas a onda svakako donedavno živeli. Zato nas nikako ne sme iznenaditi, već na to treba da budemo spremni, da postoji ogromno interesovanje da SPC više ne vrši svoju istorijsku funkciju očuvanja srpskog nacionalnog identiteta i po nuždi zamene za srušene ostale nacionalne institucije do časa njihove obnove i novog konstituisanja. Zato ovaj poslednji duhovni, moralni, nacionalni i državotvorni oslonac moramo čuvati po svaku cenu.

Kada nam postane jasno da od srpskih intelektulaca, političara i oficira ne možemo očekivati kvalitativni pomak u osmišljavanju i realizaciji srpske nacionalne ideje u 21. veku, moramo se osloniti na one još uvek nekompromitovane i nepotrošene nacionalne snage koje se nalaze još jedino u srpskom patriotskom nevladinom sektoru i, posebno, u redovima Mlade Srbije u Otadžbini i Rasejanju.

Ako je DEZINTEGRACIJA ključna reč srpskog naroda i države u poslednjih 100 godina, onda u sledećem veku ključna reč mora postati INTEGRACIJA. Ta se terminologija, što je posebno zanimljivo, danas najviše čuje, ali nas naša intelektualno-politička elita vodi u sve samo ne srpske integracije. Danas nam se nude evroatlantske integracije kao nova obećana zemlja, novi titoistički raj u koji samo što nismo ušli. Iza ugla, kao i uvek u našoj istoriji, vrebaju i neke druge integracije, na prvom mestu vatikanske, šiptarske i neoosmanske. Dok se spremamo za evrounijaćenje i ne primećujemo da nas podjednako kaparišu i Vatikan, Istanbul i Tirana. Nema sumnje da se na velika vrata na svetsku političku scenu, a samim tim i na Balkan, vraća i Rusija, i da je sve više analitičkih glasova koji u budućoj geopolitičkoj preraspodeli Balkana i Istočne Evrope u celini vide mogućnosti stvaranja Ruske (Pravoslavne) Unije. Ta ideja, kao uostalom i druga jedna ideja koja se takođe pominje – Mediteranska Unija, mnogo su bliže našem mentalitetu, pogledu na svet, istorijskim tradicijama i nacionalnim interesima.

Apsolutno je sigurno da se svet od unipolarnog, sa svemoćnim svetskim policajcem koji zavodi red po svom „nacionalnom” interesu koji je hiljadama kilometara udaljen od centra, ponovo postaje multipolarni i da su velike sile BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina) postale više nego konkurentne Zapadu na vojnom, ekonomskom, političkom i, posebno, demografskom polju. U toj izmeni geopolitičke karte sveta, koja je toliko puta u dosadašnjoj svetskoj istoriji započinjala upravo na Balkanu, srpski narod može da pronađe svoje mesto i može iznova da postavi srpsko nacionalno pitanje, tražeći reviziju istorijskih procesa iz poslednje decenije 20. veka.

Evropska Unija je pred svojim Staljingradom i posle toga ona počinje da se raspada. Evropa posle Evropske Unije, a posebno Balkan, biće predmet aspiracija nekih starih i novih svetskih sila u usponu. Sledeća, 2011. godina podseća nas na 1941. i okupaciju Srbije od strane Trećeg Rajha. Današnja slika srpskog naroda na Balkanu toliko liči na 1941, a granice Srbije na granice Nedićeve Srbije pod nemačkom okupacijom. Tadašnji nemački sateliti i fašistički opredeljeni narodi na Balkanu: Mađari, Bugari, Hrvati, bosansko-hercegovački muslimani, i Šiptari, i danas imaju pretenzije na delove Srpskih zemalja koje su zahvaljujući podršci Trećem Rajhu zauzvrat anektirali 1941, a neki od njih svoju državnost i baštine na ovim fašističkim temeljima, jer pre toga državu nisu ni imali. Na ovo hitlerovsko cepanje srpske državnosti na Balkanu savršeno se naslonio titoizam, a danas ga nastavlja NATO pakt, ali je takva trenutna geopolitička mapa Balkana neodrživa iz sva tri razloga, jer su protivno međunarodnom pravu i 1941-45, i 1991, i 1999. srpske teritorije podeljene na više država, a da nisu zadovoljeni interesi Srba kao pobednika u Drugom svetskom ratu koji su jedini na Balkanu učestvovali na strani zapadnih saveznika.

Međutim, te 2011. obeležićemo i 70 godina od Ravnogorskog ustanka, koji predstavlja prvi svenarodni oružani otpor u okupiranoj Evropi. Kao što je tada izgledalo suludo suprotstaviti se Trećem rajhu za koji se činilo da će vladati narednih pola veka, tako mnogima i danas izgleda nemoguće suprotstaviti se Četvrtom Rajhu NATO pakta, a možda je pitanje kratkog vremena kada će se era njegove dominacije završiti. U tom smislu, iznova skrećemo pažnju javnosti da je Srpski sabor Dveri prvi u našoj javnosti preveo i ponudio predlog Sporazuma o evropskoj bezbednosti predsednika Ruske Federacije i založio se da Srbija postane član ovog novog ugovora o nedeljivoj kolektivnoj bezbednosti koji nam apsolutno ostavlja mogućnost vojne i svake druge neutralnosti, istovremeno štiteći naše nacionalne i državne interese.

A godine 2012. navršava se 100 godina od Prvog balkanskog rata i oslobođenja Kosova i Metohije, tako da i taj veliki jubilej živo podseća da je istorija nezavršen proces i da nema, kako bi to mnogi u međunarodnij zajednici želeli, konačnog statusa Kosova, posebno ne kao nezavisne, druge šiptarske a prve NATO države na Balkanu.

Razmišljajući o ovim dvema velikim godišnjicama, vidimo i dve perspektive srpske nacije u narednim godinama: dalju propast i rasparčavanje srpske države na Balkanu, ili zaustavljanje ovog istorijskog niza poraza i obnovu srpske državnosti. U svetlu geopolitičkih kretanja koja se već odvijaju, sigurno je da će srpski narod iznova dobiti priliku da postavi srpsko nacionalno pitanje.

Glavni nacionalni problem, međutim, ostaje imamo li koga ko se sprema i ko nas sprema za vreme koje dolazi, imamo li, dakle, koga ko će kada to bude uskoro moguće postaviti ovo pitanje na dnevni red geopolitičkih promena u Evropi? Šta je danas interesovanje srpske intelektualne i političke elite, koliko ona uopšte prati svetska dešavanja i priprema se za novu geopolitičku realnost koja se već rađa na naše oči? Imamo li u ovome času ikakvu funkcionalnu Maticu Srpsku, Ujedinjenu omladinu srpsku, Kolo srpskih sestara, Narodnu odbranu, Srpski kulturni klub... Da li su u tom pravcu usmereni ne samo naša spoljnja već i unutrašnja politika i naša prosveta, kultura, mediji, Vojska...?

Srpsko nacionalno pitanje sutra

Lično smatram, a to je i višegodišnji stav Srpskog sabora Dveri, da mi kao narod od naše intelektualne i političke elite više ništa dobro ne možemo da očekujemo, a posebno ne novu nacionalnu viziju i program za 21. vek. Najlekovitije što možemo uraditi jeste da proglasimo smrt vladajućih elita i da hitno radimo na formiranju prelazne nacionalne elite i obrazovanju i obučavanju buduće, koja treba da nas vodi u bliskoj budućnosti, kako nam se ne bi iznova desilo da nam drugi nametnu vođe i vladajuću elitu u celini.

Sva aktuelna društvena, nacionalna i državotvorna pitanja sustiču se u identitetskom pitanju i rešavanje gotovo svih pomenutih pitanja nezamislivo je bez očuvanja nacionalnog identiteta. Zato je odbrana vere, jezika, pisma, istorije, kulture i običaja, sabrana u novu nacionalnu politiku identiteta, temelj srpske državnosti i srpskih nacionalnih interesa danas i svagda.

Međutim, ono što smo pre četiri godine istakli kao temelj srpskog nacionalnog programa za 21. vek – SRPSKE INTEGRACIJE, danas, u predskozorje geopolitičkih promena u svetu, Evropi i na Balkanu, treba dopuniti sa političkim programom. Danas, kada se pred nas postavljaju izazovi Evropske Unije (u raspadu), Vatikanske, Šiptarske, Turske ili Ruske Unije (u potencijalu), smelo moramo izaći sa našim ulogom, ciljem i planom: SRPSKOM UNIJOM. Nemamo više vremena ni potrebe za bilo kakvim taktiziranjem i odlaganjem isticanja našeg nacionalnog cilja. Naš nacionalni cilj, i to što pre treba javno i jasno i glasno istaći, jeste Srpska Unija na Balkanu, a srpske integracije u duhovnom, kulturnom, prosvetnom i ekonomskom smislu jesu preduslov za ostvarenje ovoga cilja. Ovaj konkretni nacionalni program posebno se odnosi na srpske medijsko-informativne integracije pomoću kojih će se uopšte moći učestvovati u presudnim borbama koje nas čekaju.

Srpske integracije su put do Srpske Unije, a Srpska Unija je naš politički i državotvorni ideal, pre svih drugih ponuđenih integracija. Uskoro može biti kasno da se postavi ovaj nacionalni politički cilj, jer će ga svi susedni narodi već imati i istaći, a nove geopolitičke karte na Balkanu biće podeljene. Zato smo moramo biti ispred svog vremena, misliti i raditi umesto onih koji su za to mnogo pozvaniji i odgovorniji. Ali, nemojmo se samozavaravati: postoji i naše duhovno prizvanje i naša nacionalna odgovornost, i pazimo se da ne podbacimo. Vreme je da se na društvenoj sceni Srpskih zemalja pojave neki novi ljudi, novi intelektualci, organizacije i ustanove, i od te nove smene ne smemo bežati već je pripremati i u njoj učestvovati.

Zato se postavlja kao najpreči zadatak (koji, nažalost, u ovome času izgleda da mora biti urađen bez podrške države Srbije) – širenje političke ideje srpskih integracija i Srpske Unije, na prvom mestu shvaćenih kao borbe za očuvanje nacionalnog identiteta. Srpsko nacionalno pitanje danas i sutra tako postaje identitetsko pitanje i pitanje sposobnosti srpskog patriotskog NVO sektora na Balkanu za promociju i konkretno otelovljenje ideje srpskih integracija i krajnjeg nacionalnog cilja, koga ne samo da se plašimo izgovoriti već ga razvijamo visoko kao zastavu – Srpske Unije.

Autor je jedan od osnivača i urednika časopisa DVERI SRPSKE i sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri.