Šešelj ante portas!

Ne dolazi Voja s vojskom i najmodernijim naoružanjem u Beograd. Ne vodi slonove sa sobom da bi dodatno plašio unezvereni narod. A koliko se sećam u Srbiji se vojvode Šešelja niko nije ni uplašio. Makar javno, oni koji bi možda mogli i da strepe od njegovog dolaska, nisu pokazali uznemirenost. Još su mu poželeli dobro zdravlje i prijatan boravak. Istina Srbija nema Cicerona koji bi razumeo eventualnu opasnost od povratka haškog sužnja u evropski orijentisanu, demokratsku i slobodnu Srbiju. Ako nema Cicerona, Srbija ima Vulina!

E, taj levičar i ministar ne govori poput Cicerona da je Šešelj pred vratima. Šešelj je u Srbiji, a pustili su ga Amerikanci iz Haškog zatočeništva da bi naudio premijeru Vučiću i Srbiji! To reče Vulin, i osta živ. Biće da se ministar levičar pregrejao u bazenu hotela „Hajat“ i da mu je toplota udarila  u glavu. Skromni ministar koristi luksuzne usluge „Hajatovog“ zdanja. Ništa neobično. I sami tvorci naučnog socijalizma, Marks i Engels, nisu se lišavali luksuza. Tek da ne pominjemo Druga Tita i Partiju...  Dakle, ministar rada se bori da smanji plate i penzije svom narodu, a on u „Hajatu“. Po onoj „što je dozvoljeno Jupiteru, nije volu“.

Čini se da se vojvodi nisu obradovali kumovi u Srbiji. Nisu sačekali kuma na aerodromu, nisu ga pozvali u goste. Na kafu i kolače. Koliko znam Šešelj ne pije, pa rakija otpada. No, možda i tu grešim. Kumstvo je svetinja a kumovi ne treba previše često da se viđaju i sreću. Samo za najvažnije datume; rođenje deteta, venčanje, ne daj Bože, smrt. Tako se više poštuju!

Hrvati imaju najviše razloga da se raduju Šešelju. Ne stoga što je vojvoda pohvalio oca hrvatskog predsednika i njegovu ulogu u streljanju ustaša, fratara, žena i dece pred kraj drugog svetskog rata. Niti je Josipović posebno počašćen veličanjem oca partizana, niti hrvatska ministarka „vanjskih poslova“ četničkim pedigreom. To najmanje. Hrvatima godi što se Šešelj ne odriče svojih političkih stavova u pogledu Hrvatske. Oni to nazivaju velikosrpskom ideologijom i navodno se uplašili pretnji. Traže da se srpska politička javnost ogradi od Šešeljevih izjava. Hrvatska je posrnula na svim poljima. Otkako je članica Evropske unije situacija je gora i od pređašnje, ne baš blistave. I sada im je Šešelj došao kao poručen. Hrvatima ne fali mržnja prema Srbiji i Srbima. Tako da više ne moraju da se bakću s dugovima, nezaposlenošću, padom standarda... Opet je Srbija i makar jedan Srbin goruća tema.

Srpski političari se prave mutavi. Ne primećuju vojvodu. Kao da ne postoji. Ne pomišljaju da tumače njegove izjave. Još manje da se ograđuju. Svi osim Tadića. Eks predsednik izjavi da bi se on distancirao od takvih stavova. Kakav je ne bi me začudilo da se izvini Hrvatima, Muslimanima, Šiptarima. Pa i da klekne i traži oproštaj. Državnik je to!

Doduše, ni nemački političari se ne ograđuju od izjava i postupaka članova pronacističke NPD stranke. Niko u Francuskoj se ne posipa pepelom zbog izjava Marin le Pen, predsednice Nacionalnog fronta. Svako stoji iza svojih izjava i za njih je odgovoran. A Šešelj baš i ne haje za druge. Otvoreno kaže što mu je na srcu. I ko je lopov, ko je izdajnik, ko je koga prevario, iskoristio. Zna čovek. Kako iz teorije, tako i prakse. Nije malo onih koje je vojvoda klevetao, uvredio, ponizio. Svejedno da li su mu pomogli u životu. Cilj opravdava sredstvo. Naročito u politici. Lepo je rekao Zoran Đinđić da u politici nema morala. Kome je do morala nek ide u manastir. A vojvoda, svakako, nije kaluđer. Tako da se nije libio da ispljuje Dobricu Ćosića, iako mu je upravo Ćosić pomogao da pobegne iz „tamnog bosanskog vilajeta“ u Beograd. Posle zatvora i torture u Beogradu je dobio hleb i posao. Potom je sve to zaboravljeno. O Slobodanu Miloševiću se vojvoda čas pohvalno izjašnjavao, da bi kasnije govorio da je on najveći kriminalac na Balkanu. Miru Marković je nazivao crvenom vešticom sa Dedinja, a nedugo zatim s vladajućim bračnim parom usrećivao je srpski narod.

Ako nema previše morala kod Šešelja, nešto drugo, počinje na slovo m, ima u izobilju. Tako da mu nije problem da se potuče, da ide na ratište, da posipa vodom predsednika skupštine, da izaziva brojnije i jače od sebe, čak da dobrovoljno izdrži dvanaest godina zatvora. Takozvani „Haški tribunal“, zamišljen kao mač demokratskog i civilizovanog sveta u borbi sa ratnim zločincima, a u praksi korumpirano, od moćnika zavisno i ucenjeno birokratsko telo, Vojislav Šešelj je razbucao u paramparčad. Navodni sud je kažnjavao srpske generale zato što su branili svoju zemlju, ali je oslobađao hrvatske generale koji su srpski narod gazili tenkovima. Muslimani su im sekli glave, ali u Hagu to nije zločin. Šiptarski teroristi su čak žive Srbe čerečili i vadili im organe, međutim ni za takva nedela Hag ne sudi. Zato je Šešelj proveo više od decenije čekajući na presudu za ratne zločine. Po jednoj tački za ratni zločin u Vojvodini!

Nisu ga osudili. Nisu ni mogli. Ko bajagi pustili ga na lečenje. Zapravo, hteli su da ga se otarase. Vojvoda, sam protiv svih, kao u kaubojskom filmu, borio se lavovski protiv haškog suda i njegovih zapadnih nalogodavaca. I to kako se borio? U birtiji ne možete nekoj agresivnoj pijanici da dokažete da nije lepo što vas vređa bez razloga. Morate da ga tresnete u glavu pre nego što on udari vas. S ruskim plemićem borićete se u dvoboju. Znači, postupa se adekvatno situaciji i ličnostima na koje ste upućeni. Tako i sa sudom. Kakav sud, kakva pravda, takvo i ponašanje. Vojvoda nije hteo da igra po njihovim pravilima. Sam sebe odlično je branio. Sudije je nazivao pederčinama, govorio da mogu da mu puše, psovao im sve po spisku. Raskrinkavao zaštićene svedoke, pravnički ih bacao na kolena, ismejavao... Na kraju je urnisao taj sramni sud.

Šta god da se dalje bude dešavalo Šešelj je učinio više za srpstvo i Srbiju od svih srpskih diplomata i pravnika zajedno. Dokazao je pristrasnost međunarodnih moćnika i nepravedno bačenu anatemu na srpski narod. Dok postoji pravna nauka izučavaće se slučaj Šešelj u Hagu. Za pedeset godina zaboraviće se Šešeljeve političke metamorfoze, verolomstva, iznošenja iz skupštine, klizanje na koru od banane njegovih protivnika... Pamtiće se podvig u Hagu. Istorija voli usamljene heroje. Još ako su stradali za ideju i uverenja. Ni Če Gevari se danas ništa ne zamera. Da nije postojao Vojislav Šešelj trebalo bi ga izmisliti.

Miodrag Tasić