Kolumna Miodraga Tasića: Mož' da bidne, al' ne mora da znači!

Kraj godine je blizu. Sumiraju se rezultati. Još jedna godina i petina 21. veka isteče. A mi, gde smo? Dokle smo dogurali? Šta smo postigli? Kuda idemo? Teško se snaći danas u Srbiji. Teško je dati odgovor na postavljena pitanja. Bombardovani smo raznim činjenicama, oprečnim informacijama. Često smo ostavljeni bez informacija. Onih ključnih po državu, naciju, građane...

Ima tvrdnji da je standard građana porastao. Eto, prosečna plata dostigla famoznih 500 evra. Za srpske prilike neverovatna suma. Ako je tačno, podatak za radovanje. Kažemo, znamo gde smo i ko smo, pa 500 evra ovde vrede kao 3.000 u Nemačkoj. Ali, ono ali što devojci sreću kvari, zlobnici tvrde da tih 500 evra proseka dobiju se tako što onaj sa dvadeset hiljadarki u evrima, plus one sa 7-8.000 takođe u evrima, i mnoštvo sličnih samo manje poznatih, saberu svoja primanja sa hiljadama ubogih koji zarađuju 250 evra za mesec dana crnčenja u neljudskim uslovima, onda izađe prosek od citiranih 500 evra. Tipična priča o čuvenoj sarmi; jedni jedu meso, drugi kupus, u proseku svi jedu sarmu!

Nezaposlenost u Srbiji svedena na 9,5%. Samo! Jednocifrena brojka. Da je u Luksemburgu, njihova vlada bi podnela momentalnu ostavku. Za Srbiju ovaj podatak je fantastičan. Bilo i 30% građana besposleno. U nekim opštinama 57 posto, čak. A, sada? Jedva svaki deseti sedi u kafiću, birtiji, pred seoskom prodavnicom ili u kladionici. U radno vreme. Zadivljujuće, ali! Ima nekih u Srbiji koji kažu da je padu nezaposlenosti najviše pogodovalo iseljavanje stanovništva. 54.000 mahom mladih ljudi otisne se u beli svet. Mnogi s kartom u jednom pravcu. Svakako da su svi oni odmah obrisani iz spiskova takozvanih biroa rada. Brisani su i oni nezaposleni veterani, što posao čekaju deset i kusur godina i shvataju da je besmisleno da se uopšte pojavljuju u ovim ustanovama koje se bajagi brinu za njihovo zaposlenje i traže im odgovarajuće radno mesto. Jednom se ne pojaviš kada ti je zacrtan termin, i više te nema na spisku nezaposlenih. Na kraju, ne i poslednje, nije malo ni nezaposlenih koje pre stigne smrt nego radno mesto. Odmah jedan manje na spisku!

Mnogo se gradi, mnogo slave radne pobede. Crvene vrpce se presecaju svakodnevno. I, brate, umemo da proslavimo. 17,6 km auto-puta proslavljeno kod nas impresivnije nego što je Rusija proslavila završetak mosta od 19km. Švajcarci manje slavili otvaranje tunela u Alpima koji je tri puta duži od naše magistrale. A gradili ga na najgorem terenu koji može postojati. Tamo gde samo divokoza može da se vere. Njima i to bila sitnica. Više ih od slavlja interesovalo koliko je tunel Gotard koštao, koliko će rasteretiti saobraćaj, koliko će ljudi biti zaposleno na održavanju tunela. Tek je bilo važno koliko će se zaraditi novoizgrađenim tunelom, a neki su računali i takve gluposti kao koliko će se uštedeti na benzinu skraćenjem puta iz Švajcarske na jug Evrope, odnosno za koliko je smanjena emisija štetnih gasova? Švajcarcima takve banalnosti važne!

Mi se ne opterećujemo tričarijama. Sad, što su Beograd, Bor, Niš, Smederevo, Pančevo među najzagađenijim gradovima u svetu, katkad i prvaci u otrovima koje narod udiše, to je danak tranziciji, obnovi i izgradnji, industrijalizaciji... Nema odmora dok traje obnova!

Srbija je prva zemlja u svetu koja gradi poljske nužnike i kupatila u njivama. Avangardni potez koji bi svaki dobronameran čovek pozdravio i pohvalio. Kad ono i to nekome smeta. Zakerala cinično ističu da ni naši gradovi nemaju javne toalete i javna kupatila, a neko gradi to po njivama. Tačno, donekle. Istina je da su i Rimljani gradili javna i besplatna kupatila. Za deo naroda. Za slobodne građane. Znači, samo za deo stanovništva Rima. Verovatno za manjinski deo populacije. Robova je moralo biti više od građana Rima. Mi, doduše, nemamo ni danas besplatna kupatila za siromašan svet, ali ima mnogo bazena u kojima se kupa manjina stanovništva za pare. I ovde, kao i u Rimu manjina je privilegovana na ostatak populacije. A što se tiče nužnika, tako nešto i treba u njivama. Na otvorenom. U gradovima bi javni toaleti bili luksuz. U gradu je dovoljno višespratnica, haustora, mračnih uličica, opustošenih građevina koje već služe kao javni nužnici. Zašto bi onda uzalud bacali novac?

Raduje činjenica da je Srbija slobodna, demokratska i visoko civilizovana država. Ono o slobodi drugi put. Demokratija je dostigla vrhunac. Uostalom, demokratske vrednosti idu barabar s civilizacijskim tekovinama. Školstvo napredovalo do neslućenih visina. Koliko je samo univerziteta i visokih škola u maloj Srbiji? Pa tek brojni doktori svih mogućih nauka koji su titule stekli u ovim prestižnim obrazovnim ustanovama. Sve nešto veliko, brzorastuće, da ne kažem mega. I takvi obrazovani i vaspitani ljudi većaju u skupštini i donose sudbonosne zakone po ovaj narod. Treba samo poslušati njihovo vaspitano i uljudno obraćanje svojim potencijalnim glasačima, a obraćanje političkim protivnicima je daleko izvan evropskih vrednosti. Hoću reći da sumnjam da se negde u Evropi koristi takva terminologija kada su u pitanju politički protivnici. Dobar primer iz skupštine proširio se i na članove vlade. Ipak, najveću vrednost predstavlja slobodna i nezavisna štampa. Nepristrasna, dabome. Tako da danas u Srbiji možete čuti da svi oni koji nisu u vladajućoj koaliciji predstavljaju kriminalce, ološ, lopove, poneki su fašisti, ljotićevci, izdajnici i slično. U tome se vidi sloboda štampe i sloboda govora. Vlast i njeni satrapi mogu slobodno i nesmetano, naravno i nekažnjeno, svojim protivnicima da kažu sve što im je na srcu. Zato verujem da ovakva praksa prevazilazi evropske okvire. Toga u Evropi nema, makar ne u onoj Evropi koju priželjkujemo. Pomenute slobode kao takve smetaju manjini stanovništva u Srbiji. Nezadovoljni su time što se o nekome govori godinama da je lopov, da je pokrao milione evra, a nikako da vlast pokrene krivični postupak protiv njega. Ili ako je neko zaista fašista, to je svuda u normalnom svetu kažnjivo. Osim U Hrvatskoj, no Hrvatska i tako nije primer na koji se treba ugledati. Zašto  fašiste niko ne hapsi? Očigledno je da stanje srpskog društva u celini većini potpuno odgovara. Nezadovoljna manjina je i tako relikt prošlosti. Anahronizam. A ko je u pravu, da li je ovo ili ono dobro, to jest, bolje, niko pouzdano ne može da tvrdi. Mož' da bidne, al' ne mora da znači.

P.S. Biće nam bolje samo ako se budemo usavršavali. Učiti, učiti i samo učiti. Učimo jezike. Kineski, na primer. Ispravnije, mandarinski!

Miodrag Tasić