“I ostao je Lazar na svojoj zemlji”

“I ostao je Lazar na svojoj zemlji”
(Miroljub Dimitrijević: Grom, Poeta, Beograd, 2012.)

Sveznajući pripovedač, i sam učesnik u narativnom toku, priča nam priču u povišenoj emotivnoj tenziji o Lazarevom stradanju, o njegovoj ženi Jeleni, o njihovoj deci Jovanu i Jovani koje je ubio grom. Ali ne samo to. Ovo je priča o učitelju sadisti, o razvratnoj Svetlani, o dedi Kosti i o drugima koje povezuje nepromenljiva i nepomerljiva linija sudbine. I više od toga. Ovo je potresna priča o nemogućnosti da se izbegnu zadati okviri nasleđa, krvi i zla koji usložnjavaju pojavljivanje greha i kazne u ljudskom životu, negostoljubivom prostoru čije delove
nikako ne možemo uklopiti u smislenu celinu. Haotičnost ljudskog života, asimetričnost delanja i dobiti, intenzitet tragičnog, dobijaju puno značenje u kulminativnoj ekspresivnoj slici Lazara koji metalnom vilom bode nebo na krovu svoje kuće psujući Boga i sve što je povezano sa njim. Ta slika je u svom asocijativno-simboličkom ključu traganje za suštinom i istinom, upravo onim što čoveku, bez obzira na veličinu i način izvedenog napora, stalno izmiče. Zato i sam čovek postaje nepoznanica drugom čoveku: „Pošto je čoveku najteže da se od samog sebe oslobodi, on nalazi razloge da ujeda, da grize i samog sebe i druge i tako grizući oslobađa svoj bes, ali se tako i pretvara u zver sa svojom boljkom za koju nema izlečenja.”

Sagledavajući ovakve gotovo htonski obeležene slike čini se da je romaneskno tkivo tvrdo, oporo i neprijemčivo za čitaoca. Međutim, Dimitrijević se baš tu pokazuje kao zreo pisac koji veoma pažljivo bira i slaže delove romaneskne konstrukcije. Uz realistički prosede, različite vremenske tokove, bogate motivske nanose, talog prošlosti, dramatične opise, redukciju dijaloga i svojevrsno mitologizovanje stvarnosti, pisac koristi moć izabranih reči na vrlo lep poetski način. Naime, na strukturno-semantičkom planu kao osnovni vezivni elementi, pojavljuju se poetizovani podnaslovi koji služe kao velike metafore i kao velike mudrosti:

A lepo sam, još na polasku, video da će biti nevreme;
Za njegovu torturu morali smo biti čisti i uredni;
Vodio je svoju porodicu kao četu u boj;
I ostao je Lazar na svojoj zemlji;
I odmah sam primetio razliku;
Samo zato što živiš sa druge strane;
Da se nastavi, da zablista u ljubavi;
U tihoj noći, u nepoznatom iznajmljenom oskudnom stanu, odlučila je;
Ako je neko imao najbolje bogove;
Došlo vreme za sledećeg;
Munjevitim pokretom ga je strpala u kecelju;
Susreli su se pogledi dve žene;
Stecište nekih malih božjih sinova, bogovića;
Ako sam nekada o uzvišenoj lepoti sanjao;
To, kada se spajaju naizgled nespojive stvari;
Kao pravi domaćini, kao pravi Srbi, kao pravi kumovi;
Tada sam po drugi put video Svetlanu;
Njihovi koraci još su ovom svetu bili potrebni;
Došlo je vreme da ga pita zašto;
A evo, ponovo se oblači i nevreme se sprema;
Ovo su samo odjeci prošloga vremena;
Sedi sa njim i njegovo zlo;
I svi ovi sveci danas su nekako i tužni i srećni;
Kao nikad ničim taknut.

Ritmičnost pripovedačke sintakse i semantička zgusnutost pretvaraju ove meditativne zapise u čitavu pesmu u prozi. Čak i kada bi se samo oni izdvojili iz romana, bilo bi to dovoljno da čitalac zaroni u traganje za suštinom čoveka, sveta i života koja uvek bolno izmiče. Lazar je ostao na svojoj zemlji. Ali, to se ne mora čitati jednoznačno. Lazarevo opredeljenje je isto što i Čovekov usud. Čovek je na Zemlji. Čovek je prikovan za Zemlju. I nema mu pomoći sa neba, jer su putevi Gospodnji nesaznatljivi.

Međutim, svet ovog romana nije ipak samo ogledalo duboke rezignacije. On otvara mnoga stara pitanja na koja su umni ljudi kroz čitavu ljudsku istoriju pokušavali da daju odgovore. Zapravo, traganje za odgovorima na ta velika pitanja i jeste suština ljudskog života. Ali ne samo to. Takvo traganje predstavlja i suštinu dobre književnosti. Zato Dimitrijevićev roman Grom zahteva budnog i zrelog čitaoca.