Događaj koji je promenio Evropu

U srpsko-turski rat koji je počeo 1875. umešale su se sve tadašnje velesile: Rusija, Austrija, Turska, Francuska, Velika Britanija, ali su se vesti o zverstvima koje je turska vojska činila nad Srbima dugo zataškavale. Tek naredne godine provalile su i u javnost evropskih zemalja.

Do Francuske su preko dopisnika i diplomatskih depeša počeli da stižu najcrnji glasovi o najezdi Turaka na srpsko tle. Jedan strašan izveštaj iz Aleksinca pukovnika K. S. Protića vojnom ministru Tihomiru Nikoliću od 11. avgusta prenet je i u evropsku štampu. Vapaj srpskog ministra nije ostao bez ođeka.

O Srbiji su prvi progovorili ugledni ljudi, a najglasniji među njima bio je Viktor Igo, čuveni francuski književnik i političar. On je u francuskom parlamentu i u štampi upozoravao na zločine koje su Turci počinili nad srpskim narodom.

OPTUŽNICA PROTIV EVROPE

Svoje rasprave i podatke Igo ne samo što je objavio u spisima pod naslovom "Za Srbiju", nego je otišao i korak dalje. Optužio je evropske vlade za ravnodušnost prema genocidu nad slovenskim narodima, a posebno nad srpskim, a narode Evrope pozvao na ujedinjenje protiv nečoveštva. Igo, patriota i pacifista kakav je celoga života bio, nije zaboravio da su 1871. godine Srbi, Hrvati, Rumuni u Ugarskoj bili protiv pripajanja francuske pokrajine Alzas Nemačkoj.

U jeku srpsko-turskog rata, beogradski časopis "Istok" koji je u to vreme bio organ srpske vlade doneo je Igoov govor o Srbima u avgusta 1876. godine. U tom članku veliki pisac želi da skrene pažnju velikih sila na jedan mali narod. Ceo svet je svedok užasnih događaja na Balkanu, kaže Igo, ali ga moćne vlade ne primećuju. Svaka vlada misli kratkoročno, ne vidi patnje drugih naroda, dok ljudski rod sve posmatra sa savešću. Igo smatra da je svaki zločin veliki, bez obzira na to nad kim je počinjen. U članku do pojedinosti opisuje muke srpskog naroda, i naročito pominje Aleksinac koji je najviše pogođen zverstvima. Svet može mnogo toga da učini da ti zločini prestanu, ali nikoga za to nije briga.

"Postaje neophodno da se pažnja evropskih vlada skrene na jedan naoko tako sićušan događaj da ga te vlade, izgleda, ni ne zapažaju. Evo tog događaja: ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Postoje li za to i svedoci? Postoji jedan, a to je čitav svet. Vide li to i vlade? Ne. Nacije imaju nad sobom nešto što je ispod njih, a to su vlade. U izvesnim trenucima taj besmisao bode oči: civilizacija je u narodima, a varvarstvo u vladama. Je li to varvarstvo hotimično? Ne, ono je prosto-naprosto profesionalno. Ono što ljudski rod zna, to vlade ne znaju. To dolazi otuda što vlade na sve gledaju kratkovidim pogledom koji se zove državni razlog. Pogled ljudskog roda je nešto drugo, to je savest. Izazvaćemo čuđenje evropskih vlada otkrivajući im da su zločini - zločini, da ni nekoj vladi, nimalo više nego nekom pojedincu, nije dopušteno da bude ubica, da je Evropa zajednički odgovorna, jer sve što se u njoj čini, to čini ona sama, i da prema nekoj vladi, ako se ponaša kao divlja zver, treba i postupati kao sa divljom zveri. Da se u ovom istom trenutku, tu, sasvim blizu nas, pred našim očima, ubija, pali, pljačka, istrebljuje, da se kolju očevi i majke, prodaju devojčice i dečaci, da se deca koja su još suviše mala da bi bila prodana seku sabljom na dvoje. Da se zajedno s kućama spaljuju porodice, da je broj stanovnika u nekoj varoši, za nekoliko časova smanjen sa 9.000 na 1.300. Da su groblja prenatrpana leševima koji se ne mogu pokopati, tako da živima, koji im šalju sve te žrtve pokolja, mrtvi uzvraćaju kugom, što je i pravo. Otkrivamo evropskim vladama da trudnim ženama seku stomake da bi im ubili dete u utrobi, da se na javnim mestima nalaze gomile ženskih kostura sa tragovima tog čina, da psi na ulicama glođu lobanje silovanih devojaka, da je sve to jezivo, da bi bio dovoljan jedan mig evropskih vlada da se to spreči, i da su divljaci koji čine ta nedela strašni, dok su civilizovani ljudi koji ih puštaju da to čine užasni. Vreme je da se digne glas... A zatim, zašto se taj narod pobunio? Zašto jedno ljudsko stado neće da bude nečiji posed kao neko stado životinja?"

Tadašnje evropsko društvo je razmišljalo sasvim drugačije. Za njega je zločin samo ako je počinjen nad njegovim narodom.

"Da li zločin postaje manji time što biva ogroman? Avaj! To je zaista stari zakon istorije. Ako ubijete šest ljudi, vi ste Tropman, ako ih ubijete 600.000, vi ste Cezar. Biti čudovišan znači biti prihvatljiv... Kad će se završiti mučeništvo tog herojskog malog naroda? Vreme je da se začuje veličanstveni glas civilizacije koji zabranjuje da se s tim nastavi. Mi, narodi, izričemo vladama tu zabranu da se i dalje vrši zločin. Ali odgovaraju nam: Vi zaboravljate da postoje "pitanja". Kad ubiju čoveka, to je zločin, a kad ubijaju narod, to je "pitanje"... Ono što se događa u Srbiji pokazuje koliko su neophodne Sjedinjene Evropske Države. Neka umesto razjedinjenih vlada dođu ujedinjeni narodi. Dokrajčimo ubilačka carstva. Obuzdajmo fanatizme i despotizme. Skrhajmo mačeve koji služe praznoverju i dogme koje vitlaju sabljama. Neka prestanu ratovi, ubijanje, pokolji, neka dođe vreme slobodne misli, slobodne razmene, bratstvo. Zar je mir tako nedostižna stvar?

Viktor Igo je u to vreme već imao preko 70 godina. Bio je začetnik književnosti romantizma, pesnik, dramski pisac, kritičar, slikar, ali i aktivni političar. O Srbima je imao prilike da sluša još kao dete. U vreme vladavine Napoleona u njegovom rodnom gradu Bezansonu je boravio jedan bataljon srpsko-hrvatskih dobrovoljaca, a Viktor je bio dete francuskog oficira. Prvi put o Srbima i Srbiji progovorio je 1828. u stihovima iz zbirke "Rasrđeni Dunav". U to doba, a imao je svega 25 godina, već je svojim ubojitim perom podržavao potlačene male narode. Tokom revolucionarne 1848. bio je predsednik Prvog kongresa Svetskog mira koji je održan u Parizu.

VENAC IZ BEOGRADA

Igo je u članku "Za Srbiju" postao i prvi evropski pisac koji je objavio ideje o ujedinjenoj Evropi, smatrajući da samo takva ona može postati jaka i živeti u miru. "Bez Evropske republike, bez kontinentalnog saveza, nema politike bezbednosti. Zverstva izvršena u Srbiji nesumnjivo pokazuju da Evropi treba jedinstvo: jedna vlada, jedan opšti bratski sud, demokracija u miru sa samim sobom, kao sedište svih zbratimljenih naroda Pariz, drugim rečima opšta sloboda na čijem prestolu blista svetlost." Takođe, prvi je u Evropi koji je smatrao da treba da postoji trgovina bez granica i jedinstveni evropski novac. Kada je umro, na sahrani Viktora Igoa stajao je i venac koji je iz Beograda poslala srpska vlada, ali su mu najveću počast decenijama od tada odavali srpski književnici. On sam i njegovi literarni junaci ušli su u mnoge romane s kraja 19. i početka 20. veka, nadahnjujući iskrenim i oduševljenim rodoljubljem i njihove tvorce i njihove čitaoce.

Iz sna u javu

U svom dnevniku februara 1884, godinu dana pred smrt Igo piše: "Sanjao sam da sam u Senatu i da govorim. Na kraju besede izgovorio sam u snu ono što bih možda rekao i na javi: slobodna Francuska hoće slobodne narode. A ono što Francuska hoće ona će to i izvojevati. Iz jedinstva sloboda u bratstvu nići će uzajamna ljubav između duša, klica one veličanstvene budućnosti, gde će za rod ljudski otpočeti opšti život, koji će se zvati Evropski mir."

Moć štampe

U korist Srbije su u vreme srpsko-turskog rata 1876. godine radili i mnogi listovi u Francuskoj, a naročito su bili popularni "Mali žurnal" i "Mali pariski žurnal". Oni su svakog dana objavljivali crteže sa prizorima iz rata na tlu Srbije i članke koji su slavili srpsku i crnogorsku vojsku. Često su i sami rodoljubi iz Srbije i Crne Gore pripremali i objavljivali propagandne članke u štampi Francuske, Rusije i Engleske, i postigli cilj: pridobijali javno mnjenje tih zemalja, a preko njega uticali i na diplomatiju.

Preneto sa:
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/238263/Veliki-prijatelji-Srbije-1-Prorok-Evropske-unije