Despotovac, obećani grad za Aleksinčane

Sam grad se nalazi između Kučanskih planina i Beljanice sa kojih se spušta reka Resava. Grad je dobio naziv po Despotu Stefanu Lazareviću, a sama opština je druga po veličini u Srbiji i ima dva urbana naselja, Despotovac kao sedište opštine i rudarsko naselje Resavica. 

Na teritoriji opštine Despotovac živi oko 28000 stanovnika, od toga 8000 živi u inostranstvu. U letnjim mesecima oni dolaze svojim kućama i tada ovde počinje glavna priča. Dolaskom despotovačkih gastabajtera, ovaj mali gradić počinje da živi drugim životom, jedinstvenim u Srbiji.

Postavlje se pitanje kakve veze imaju Aleksinčani sa ovio pričom? 

Naš prvi sagovornik je bio Mile Radisavljević, vlasnik restorana “Jugoslavija” i konačišta “Resava”, u sklopu koga se nalazi i jedinstveni šator za razne vrste veselja koji prima preko petsto gostiju.. 

Mile ima dugogodišnju saradnju sa Aleksinčanima. Mnogi naši konobari i drugi ugostiteljski radnici su sarađivali sa njim i o njima ima pretežno lepo mišljenje. U letnjem periodu veselja su svakodnevna, dugačka i iscrpna, a na njima opstaju samo oni najači i najbojli, a takvi su baš naši sugrađani. Takođe, svakodnevno sarađuje i sa poljoprivrednicima iz naših krajeva prilikom otkupa njihovih proizvoda. Mile je čovek koga ovde svi poznaju i koji se trudi da svakog maksimalnog ugosti i ispriča nešto o turističkim potencijalima Despotovca.

Mile takođe dodaje da je priroda bila vrlo darežljiva prema dolini Resave i darovala je prirodnim lepotama i retkostima koje se retko sreću. Ovde možete videti manastir Manasija, park maketa Srpskih manastira, Vodopade “Beli vuk I “Prskalo” na izletištu Lisine, muzej ugljarstva u Senjskom rudniku i naravno čuvenu Resavsku pećinu. 

U samom gradu tokom celog dana je velika frka, gužva i nikako se ne može pretpostaviti da ovde živi samo 4000 stanovnika. Ovde je četvrtkom pijačan dan i tada smo naravno sreo I aleksinačke rudare koji ovde rade u obližnjem rudniku “ Vodno”. 

Naš novi sagovornik je ovoga puta bio Rade Malinić - Švaba, bivši fudbalski as FK “Rudar” i FK ” apredak” Aleksinac koji je ovde već šest godina i koji nam je izneo još neke pojedinosti :

“Despotovac je najskuplji grad u Srbiji, cene u prodavnicama, kafićima su veće za dvadeset posto od standarnih. Sve je ovde drugačije, mnogo deviznih penzionera i aktivnih pečalbara su ovde podigli standard, osećaš se kao da si na nekom poznatom letovalištu, a u stvari si u srcu Srbije, zlatan je naš Aleksinac ali rudarski posao nas je odvukao u drugom pravcu”.

U centru grada se nalazi se ogroman spomenik Destotu Stefanu Lazareviću. Na samo 100 metara od njega nalazi se hotel “TLS” i u njemu srećemo pretpostavljate našeg čoveka. Vlada Antić je specifična ličnost. Nekada je radio kao kuvar u Domu u Kulini, ali ga je život odneo na drugu stranu. Leti je ovde dolazio na “privremeni rad” i tako stekao poznastvo i poverenje vlasnika hotela u kome danas radi kao konobar. 

"Nije se bilo lako odreći državnog posla, ali ipak se isplatio rizik. Ovde sam našao sebe i zarađujem fiksno oko 40000 dinara mesečno, što je skoro duplo više od posla kuvara u Kulini. U letnjim mesecima zaradim dodatno preko lepu svotu novca, jer ovde ljudi znaju da cene konobarku muku. Danas evo slobodno mogu da kažem da sam konačno srećan i zadovoljan čovek koji može da živi od svoga rada."

U tropskim danima red je bio da se malo i osvežim na nekom bazenu. I pored velikih ulaganja i neprestanih investicija, Despotovac nema svoj gradski bazen.

Spas sam našao u obližnjoj Resavskoj banji, prelepom kompleksu sa bazenima, šetalištima, restoranom i sobama sa prenoćistem. Ovo je pravi raj za odmor tela i duše za koji malo ljudi zna u Srbiji. Ovde sve udiše domaćinskom atmosferom i kako osoblje objekta kaže nekomplikovanim gostoprimstvom.

I gle čuda, možete da pretpostavite, ponovo Aleksinčani samo ovog puta mlad naraštaj. Dva mlada momka Lazar i Dušan na radnom zadatku tokom letnje sezone. Laza je ovde već tri godine, a Dule prvi put. Pomalo su se začudili kada su me videli, jer ovde aleksinčana kao turista nema. Nasmejani i zadovoljni, počeše svoju priču :

“Mi smo studenti, ovde smo sezonski, poštovani smo, uvaženi I ako smo mladi momci. U Aleksinačkim baštama kafića se radi za 600 dinara po danu, a ovde je sve drugačije, može dobro da se zaradi i pre svega upoznaš nove ljude i vidiš neki drugi način života”.

Na kraju da vam napomenem da je ova priča ispalo sasvim slučajno. Zvanično sam bio na mini odmoru, a usput ispala priča. Zaključio sam da u Despotovcu ima puno Aleksinčana, na raznim poslovima i pozicijama i može još puno da se piše o tome. 

Ono što me raduje je to da svi redovno prate portal Aleksinac net. To je kako kažu njihova jedina veza sa rodnim krajem. Zajedničko za sve njih je da je Despotovac obećan grad – obećana zemlja.

Možda i naša redakcija jednog dana krene njihovim stopama i nađe neki obećani grad i zemlju u kome ćemo biti konačno prihvaćeni.