Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Зашто су данас у Србији најгори на власти?

rss

15.12.2013. мр Предраг Митровић http://www.dverisrpske.com/

Милошевић, Тадић, Вучић…. Да не буде следећег, мењајмо не један режим другим. Мењајмо систем вредности!
Писаније се, када је објављено, пре три године, односило на жути режим Тадића и ДС-а.
Не мењам ни слово, а већ сам све написао о садашњем, Вучићевом режиму.

Зашто су данас у Србији најгори на власти?

Зашто у Србији деценијама власт заузимају најгори, а бирање кадрова личи на дељење поклона?

Погледајте шта један угледан интелектуалац из унутрашњости каже овласти у Србији и о проблему бирањанајгорих људи за кључне кадрове.

Педесет година социјалистичке „изградње“, одсуство истинске слободе, одсуство стваралачких вредности личности, деградација морала, разотуђење и бежање од Цркве, губитак идентитета појединца и друштва као целине, довели су до стварања погодног тла за настајање или „увоз“ деструктивних елемената.

Тај временски геп неодговорности и „неполагања рачуна никоме“ дубоко је продрео у менталитет нашег друштва. 
 
Заиста, у самој природи сваког појединца на овим просторима, у последње време бива приметна назови „способност“ да се исти усуђује да обавља чак и оне послове који са његовом професијом, нивоом образовања, угледом у друштву па чак и физичким способностима, немају никакве везе.

Свако од нас „разуме се“ у послове од економије и политике до састављања и тактике националног фудбалског тима.

У предузећима структура запослених најчешће не одговара кадровским захтевима радних места. Јавна предузећа су бастиони политичких странака, а број запослених у истим је и по неколико пута већи од потребног.

Од басословних зарада директора и менаџмента јавних предузећа, као и трговином политичким утицајем финансирају се готово све политичке партије у власти.
 

Порекло зла

Најгоре особине српског „демократског” система нису случајни нуспроизводи, већ феномени које тоталитаристички системи производе пре или касније.

Све ове аномалије у нашем друштву произилазе из постајања и егзистирања „демократско-политиканске” власти, моћи и привилегија, као и додворавања српских „дворљана“ свеколиким белосветским алама и наднационалним институцијама.

Циљ наведеног је да буду подржани, не од народа српског, већ од центара светске моћи и „масе“ у земљи, чиме ће им бити омогућено да своју владавину над Србијом продужавају до момента када ће њихова власт довести до власништва свега у Србији: ресурса, неба, земље, људи.

Полазећи од чињенице да надлежност одлучивања представља пресудну димензију сваког институционалног аранжмана, карактер и тип одлука које се доносе, зависе од интензитета и облика мотивисаности субјеката одлучивања, док квалитет тих одлука зависи од информација и знања на којима се те одлуке заснивају.

Жеља да се посредством низа одлука из расположивих националних, ресурса привреде или ресурса појединца извуку максимални ефекти, најнепосредније подразумева одговор на питање: ко доноси одлукe – онај чији је ресурс или онај који је на власти, тј. онај коме је у надлежност дато да управља ресурсима у име заједнице.

Сходно томе, власништво и власт су два основна извора надлежности одлучивања, при чему централни елемент управљачког механизма на основу власништва произилази из својинских аранжмана, а оног ослољеног на власти из принуде, тј. односа у коме се укида аутономија субјеката који јој је подвргнут и он се у начелу и у конкретном деловању укида као агенс у процесима одлучивања.

 

Потреба за вођом


Потреба проналажења доследног, јаког, чврстог и непоколебљивог „вође“ тј. оног који је способан да „проблеме заједнице“ реши, недвосмислено захтева тип странке организоване на војнички начин, јер вођа захтева дисциплину и сарадњу.

Изгледи да се целом народу наметне тоталитарни режим зависе управо од вође који прво око себе окупља групу спремну да се добровољно подреди тој тоталитарној дисциплини, од које вођа много очекује и зашта ће она бити богато награђена.

Та група ће потом, наметнути осталима „адекватан систем вредности“ силом или обећавајући ситне привилегије, положај, углед и све оно што недостаје у животу оног који се у таквом систему вредности спреман да се „жртвује“.
 
Постоје три разлога зашто тако бројна и јака група са приближно хомогеним погледима може да се створи не од најбољих, него од подобних и у крајњој инстанци, најгорих елемената било ког друштва:

1. прво, што су виши интелигенција и образовање појединаца, то су њихови погледи и укуси више диференцирани и мања је вероватноћа да ће се сложити са одређеном хијарархијом и таквим системом вредности. Ако желимо да пронађемо висок степен униформности и сличности погледа, морамо да се спустимо до регија нижих моралних и интелектуалних стандарда, где преовладавају примитивнији инстинкти и укуси.

То, наравно, не значи да већина људи има ниске моралне стандарде -напротив; то само значи да највећа група људи чије су вредности врло сличне и јесу људи са неизграђеним или променљивим моралним стандардима и нижим нивоима образовања. То је најмањи заједнички именилац који уједињује највећи број људи.

Ако је потребна бројна и довољно јака група да свима осталима наметне своја гледишта о вредностима живота, то никада неће бити они са високо диференцираним и развијеним укусима – него они који чине „масу“, они који су у стању да својом бројношћу и снагом личних интереса дају тежину политичким партијама и властитим идеалима;

2. друго, диктатор ће морати да обезбеди подршку свих послушних и лаковерних који немају сопствена јака убеђења, него су спремни да прихвате готов систем вредности, само ако им се довољно гласно и често туви у главу.

Биће то они чије се магловите и непотпуно формиране идеје, лако колебају, а страсти и емоције лако побуђују и који ће тако ојачати редове тоталитарне странке, а заузврат ће добити високопозиционирана радна места, радна места или неку сличну привилегију за себе или ближњег;

3. треће, диктатор кохерентно и хомогено тело следбеника врло лако претвара у групу преко контраста „ми“ – „они“. Изгледа да је закон људске природе да људи лакше пристају на негативан програм, на мржњу према евентуалном непријатељу, на завист према имућнима, образованима и успешнима, него на било који позитивни задатак.

Потреба за опште прихваћеним системом циљева групе и свеопште жеље да се групи да максимум моћи за постизање „циљева“ су две основне особине колективистичког система из кога израста накарадни морални и целокупни систем вредности. Припадност групи изгледа да ослобађа људе многих моралних ограничења.

 

Проблем елите у Србији

Елита је посредник власти. Управо она врши „одабир“ кадрова, а „проверене кадрове“ поставља на сва места и све тачке, како би што успешније имала увид и контролу у сва догађања и све процесе у друштву. Чланови елите мењају места и прелазе са једне функције на другу, али све време остају у уском кругу „позваних и проверених кадрова на којима почива судбина заједнице“.

Елита као посредник власти је уједно и фактор њене консолидације, чији циљ, заправо и произилази из саме власти, јер је власт једна од ретких ствари које саме себи могу да буду циљ, јер власт може да буде и јесте, извор прихода, богатства, престижа, способности деловања на друштвена кретања и судбине група и појединаца.

Њихова продужена рука је армија одабраних, проверених и „заслужних“ кадрова - номенклатура, те огромна бирократија која ради оперативне послове за разлику од номенклатуре која врши трансмисиону функцију разраде и делимичне операционализације команди које континуирано теку са врха државе, тј. политичких странака.

 

Управљање државом и напредак

Сам политички врх жели да управља што већим привредним целинама или предузећима, по могућству без икаквог уплитања неког са стране или било какве контроле, али се у практичној имплементацији сударају са несвладивим информационим и сазнајним баријерама.

Најпре својим обимом силно увећавају трошкове управљања државом и перманентно из године у годину излазе изван оквира које дефинишу расположиви или пројектовани финансијски ресурси. Новац успевају да обезбеде, али нису у могућности да адекватно обезбеде довољан квантум знања генерисан у „кадровима“ које плаћају.

Због претеране централизације и уско страначких интереса не успевају да искористе постојећа знања великог броја појединаца у друштву, те на тај начин дисквалификују могућност да на ваљан начин прикупе, пренесу, прераде и искористе релевантне информације о свим сегментима живота и рада у друштвеној заједници.

Политичка моћ, власт, привилегије, увек морају бити уравнотежени одговорношћу, иначе прелазе у тиранију. Ако нема одговорности (а нема је у нашем друштву) власт увек запада у дегенерацију (не)функционисања, чије су последице несагледиве за целу друштвену заједницу и чији ће се ефекти мултипликовати протоком времена на све поре друштвненог живота од појединца и породице до друштва у целини.

Проблеми привредног и свеколиког развоја Србије и српског друштва јесу последица дугог застоја критичке беспоштедности, посртања у развоју аутентичне теоријске мисли, идејне огрезлости у рутинерству и прагматизму и менталне самоуверености, заљубљености у себе и остваривању неостварених циљева на рачун других, што је, између осталог довело до деформације система вредности, девастације целокупне привреде, и дегенерације образовања и науке, која се волунтаристички прилагођава захтевима политичких центара.

И можда оно најважније: није важно каква је идеја и који су јој учинци, него ко  је покренуо и какве су јој реперкусије, с обзиром на односе својеврсних конкурентских дворских свита које се безкрупулозно надмећу у борби за моћ.
Због тога данас Србија плаћа данак.


# власт јавна предузећа
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима