Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

У знак помирења држава треба да подигне споменик помирењу

rss

07.02.2020. Текст и фото: Божа Марковић

Некада је Дан српског помирења обележаван 26. фебруара - Дан Светог Симеона Мироточивог. Био је црвено слово у верском календару, а сада није. О том важном српском дану писао је тог датума Милован Витезовић 1991. у „Политици“. Мудар и уман Србин покушао је тада да укаже да нам је потребно помирење, јер је по увођењу политичког плурализма било јасно да ће се питање решавања смене власти извршити силом. Тако је и било! Догодио се 9. март 1991. године, пале су две невине жртве, а разним стицајима су вероватно избегнуте веће.

У знак помирења држава треба да подигне споменик помирењу

У догађањима од тада до данас, као да се ништа није променило. Иако је иза тога црква добила на значају, почео је још више да се слави Свети Сава ми се у нашим понашањима нисмо променили, иако се он поред осталог слави и зато што је помирио браћу Вукана и Стефана, који су кренули у тадашњи грађански рат. Као да нам није доста што смо кроз векове прошли кроз ратове где су нас други злочиначки истребљивали, Турци кроз пет векова, Немци су нас само у двадесетом веку три пута нападали, хушкали у Другом светском рату Србе на Србе и трећи пут нас засули са осталим снагама НАТО-а осиромашеним уранијумом, (противно свом уставу и закону изашли ван својих граница да би ратовали), који ће вековима остати у нашој земљи и генима наших људи, што се видно одражава на здравље људи, биљни и животињски свет, а ми смо и даље непомирени. Непомирени смо због крвавих пирова династија, убистава, кнеза, краља, премијера, али и због погрешне идеологије која је започета у тридестим годинама прошлог века и која је допринела да се поред свега новог и због тога не можемо да измиримо. Дражин гроб се не зна ни данас, Недић је бачен кроз прозор, а у Београду је нестало 70.000 „издајника“. Говорило се од 5. октобра 2000. да ће се кренути другим путем, али није, убиство премијера је био чин који је створио још један велики раздор. Ништа од тога, а нас Срба је све мање и мање!!!???

У времену садашњем поред питања чему сва наша страдања, као и указивања на оно што треба да нас помири - Светосавље, јер се некада у бој кретало за веру и отаџбину, ако је могуће, то питање и даље оставља горак укус у нашим братским односима, како у земљи тако ииностранству.

Тај однос Срба због идеологије присутан је међу нама, а многи су отишли, побегли у свету, почев од завршетка Другог светског рата, па све до данас. Не зна се тачан број оних који су напустили земљу. Они пребегли после рата се држе свога и живе како Светосавље налаже. Бројни су примери тих у белом свету који настоје да сачувају свој веру и Светосавље у дијаспори, посебно у новије време: српска и деца измешовитих бракова уче наш језик, културу, обичаје и исповедају своју веру. У земљи је кренуло растребљавање преко комунистичке идеологије стварањем нове нације Југословена, а између нас и наше браће Црногораца маја 2006. Данас се види ко је био у праву - народ, јер „ко може да растави два ока у једној глави“, каже један наш савремени српски и светски песник, о чему је „Сведок“ писао 2006.

Годинама се у многим приликама посредством разних одбора за обележавање празника, историјских догађаја, годишњица и јубилеја на свим нивоима обележавају разне годишњице. Једна од тих је обележена 3. фабруара 2020. у Алексинцу поводом 77 година од пробоја бораца Озренског партизанског одреда. Као и увек ту су били чланови породица Миловановић, који одају почаст свом претку „Дракчету“ и Ивковић, из Параћина, који одају почаст Момчилу Поповићу. Овог пута су ту били и представници, поред представника СУБНОР-а Алексинца, и представници бораца из Параћина, одакле је Момчило Поповић и Соко Бање због бораца из Соко Бање, као и представници власти, РВС, Покрета социјалиста, Удружења пензионера, извештачи и мало других народа. То није само случај тога дана него када су у питању и друге годишњице у граду, осим годишњица у Делиграду, Шуматовцу и Горњем Адровцу, где је бројност већа, али не и велика и довољна. Зашто?

Одговор је тежак, јер не могу да се помире они чији су претци страдали од српске руке иако је прошло више од седам деценија. Како? Пре шездесетак године неки су сањали да поставе слику свог родитеља на споменику, јер су припадали четничком покрету, а убијени су после једне борбе у близини на нашој територији, ликвидиран метком у потиљак са још двојицом својих истомишљеника. Да ли су требали да буду ликвидирани питање је на које треба да дају оговор историчари, ако и на многе друге ликвидације и стрељања, која још увек чекају званичан став, као и многа друга питања из тог периода. Међутим, натпис са споменика једног стрељаног Србина на Самару одмах иза рата, у једном нашем селу, о чему постоје докази, говори по чијем је налогу стрељан, а споменик је најновијег датум, скоро од јуче. То говори да заборав због нестанка свога драгог тешко ишчезава без обзира на разлог нестанка. Он траје све док постоје ти који тај основ знају. Тако и представници друге стране мисле да помирење треба још да сачека. О томе говори и то како се почаст одаје, поред говора, неког од историчара или представника СУБНОР-а након полагања венаца неки се не крсте, други се крсте. То није проблем, јер свако има право на своје опредељење, али да се при томе ружно коментарише нечије опредељење, говори о могућем одговору који се тражи. О томе се пише и износе и ова и она мишљења када су у питању јавна објављивања сваке врсте, јер по правилу сви су у праву.

То је свет, међутим, решио другачије. Многи су се помирили иако су се међусобно борили, страдали и крварили. Међутим, подигли су споменике том страдању и жртвама и кренули помирени у бољитак. У Америци је беснео беспоштедни рат, па се иза тога десило уједињење. Шпанци су једни од тих који су се помирили и подигли велики споменик мајци која на крилу држи умирућег сина. Сигурно је да и ми требамо да следимо пут паметних и напредних. Зато о томе озбиљно мора да размисле људи којима је то посао и да то питање реше. Јединствено и за целу земљу Србију постављањем споменика и помирењем које је вековима код нас нарушено. То би отворило нови пут Србији у Европу и свет. Овако разједињени смо и даље лак плен за оне који нам не желе добро, а има их много, зато што смо ми непокориви, спремни на ратове и сукобе. А да ли смо то само ми? Недавно смо чули зашто се Немци као народ тако називају? Они су по Русима немили управо зато што су то кроз историју показали своју тежњу да ратовима освајају суседне територије, поробљавају њихове становнике, али и свет. Но, они су се помирили и ујединили!!! Али када и како ћемо ми то питање да решимо? Остаје да видимо!

Коментара: 1


# Божа Марковић - Несврћанин други светски рат СУБНОР
@



 

▲ ▼ [+][-]


  • (+2) (-1)

    Aleksa 08.02.2020.
    Млого волим да пишем ал сам неписмен.


[ Додај коментар ]





Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима