У Тешици одржан сабор Пресвете Богородице - велике Госпојине

Успеније Пресвете Богородице, познатије као Велика Госпојина, житељи једног од највећих насеља у алексиначком Поморављу, славе као своју сеоску славу, већ пуних 177 година. Све је почело још у првој половини 19. века, када је 1838 године започета, а 1939. завршена изградња храма Пресвете Богородице.

Од тада до данашњих дана, Тешичани овај хришћански празник, славе као своју сеоску славу. Тако је било и ове године. Од раног јутра верници су одлазили у цркву, да се помоле Богу, запале свеће за живе и покојне, и присуствују свечаној литургији. За разлику од ранијих година, када је верника било, али не толико, ове године порта храма Успеније Пресвете Богородице, била је претесна да прими све који су дошли, па су многи морали да стоје испред храма. Од куда толико света ни вашем извештачу није јасно, који сваке године прати догађања на овај празник. По оцени неких мештана са којима сам разговарао је што се Велика Госпојина пала у недељу - нерадан дан, па су Тешичанима пристигли гости са стране. И када су већ ту, дошли су и на свечану литургију. Колико, има истине у томе време ће да покаже.

СВЕЧАНА ЛИТУРГИЈА

Свечану литургију су што је незабележено, служила пет свештена лица. Три проте Мирољуб Стојановић(пензионер) из Ниша, Љубиша Марковић, из Ниша, Јован Живановић, нови старешина тешичке парохије и јереји Горан Поповић из Алексинца и Радиш Лазић, из Чукуровца. Потпору свечаној литургији дао је и црквени хор из Тешице, који је својим надпевавањем, дао посебну драж међу верницима, а саму литургију учинио још с вечанијом.

По завршетку свечане литургије, свештенство и верници су око храма Успенија Пресвете Богородице, носили литија. Испред храма уз присуство свих верника, који су били на литургији, обављен је обред сечења славског колача, колачара Светлане Спасић-Костић из Великог Дреновца, (на слици), бивше попадије у Тешици.

НОВИ КОЛАЧАР И КРОПЉЕЊЕ ВЕРНИКА

Пошто је обављен обред сечења колача, верницима се обратио прота Мирољуб Стојановић, једном кратком „беседом“ о значају обележавања, једног од највећих хришћанских празника, Успеније Пресвете Богородице, која је у црквеном календару уписана црвеним словима.

И као што то увек бива, после беседе, уследило је питање има ли кога да преузме део колача и наредне године, на овај исти дан, угости своје пријатеље, рођаке и комшије. Као запета пушка, јавила се Слађана Кузмановић, која је у име породице у присуству проте Јована Живановића, на слици (лево), преузела део колача од Светлане Спасић-Костић, на слици (десно). Пошто је обављен и овај део обреда, преостало је још кропљење верника.

Наиме, за Успеније Пресвете Богородице, познатије у народу као Велика Госпојина, верници посте две седмице, колико траје ткз. мали пост. Сви они који су постили, уместо причеста кропљени су свежим Босиљком натопљеним благословеном водом. Кропљење верника је обављао јереј Радиш Лазић а јереј Горан Поповић, је сваком вернику давао по једну коцку у шаку десне руке такође благословеног хлеба, познатије као нафора.

НИЈЕ КАО НЕКАДА

Рекао сам да је ове године свечаној литургији, присуствовао далеко већи број верника, него предходних година. После обављања свих церемонија, остали су још кратко време да пропрате традиционални наступ КУД-а „Дејан Јовановић - Деша“ из Тешице. За њих и остале који су пристизали да се помоле Богу и запале свеће, фолклорна секција КУД-а, се преставила са неколико сплетова народних игара из Поморавља и Понишавља. Присутне су највише одушевили „петлићи“ (на слици) од 5 до 12 година, који су награђени бурним аплаузом. Убрзо по завршетку получасовног програма чланова КУД, људи су почели да се разилазе кућама, да би наставили славље са својим домаћинима, код којих су дошли у госте.

Међутим, прослава Велике Госпојине, као сеоске славе, ни из близа није као некада. Тешичани су живели за тај дан, јер су им у госте долазили, рођаци, пријатељи, кумови не само из суседних села већ и градова. А уочи сабора код цркве, која је изграђена на званом месту Црквиште, на левој обали Јужне Мораве, окружена столетним брестовима, људи су долазили како из окружења тако и удаљенијих места дан раније. Стизали со ко је како могао. Неки волујским колима, они богатији фијакерима или чезама. Ваљало је заузети што боље место у Великом или Малом црквару, јер су брестови правили хладовину, коју сунчеви зраци и у најтоплијем делу дана нису могли да пробију.

ДРУЖЕЊЕ И НОВА ПОЗНАНСТВА

По доласку и смештају, пале се ватре и стављају ражњеви за печење јарића, прасића и јагањаца. Постављају се софре, људи седају и уз иће и пиће веселе уз музику најчешће трубача, дочекују зору и велики празник Велику Госпојину. Од раног јутра почињу да долазе гости са разних страна. Једни да присуствују Свечаној литургији, други да се помоле Богу и запале свеће, а трћи да проведу дан под столетним брестовима, друже и склапају нова познанства. У току дана овде се некада знало да сјати и до две хиљаде људи.

Било је за свакога по нешто. За момке и девојке трубачи и хармоникаши су по цео дан свирали разна народна кола а ови се надигравали које ће коло да буде боље. Било је и занимације за најмлађе. Ни један сабор није могао да прође без чика Радета, пекара из Житковца, који је довозио сладолед у колицима. У ред се чекало јер је био толико, укусан, да си могао прсте да полижеш.

То је све тако трајало, до почетка шесдесетих година, прошлог века, када су у време комунизма у Србији забрањене све светковине. Почеком деведесетих година, такође прошлог века, народ је почео поново да се окупља око својих светиња. Але не више у толиком броју, јер се проредио. Нема више ни момака ни девојака, а нема ни деце. То се показало на овогодишњем сабору. Било је неколико продаваца дечјих играчака и занимација. Могла је да се купи и шећерна пена, али без сладоледа сабор није као што је био.

Међутим, када су деца у питању која су највећи потрошачи, ових занимација било их је тек по неко, па су се продавци вратили празних шака. Било како било овај сабор је показао да се народ враћа својим светковинама. А како ће бити у будуће, време ће да покаже.