Слободан Бранковић - Стиховима лечио историјске ране!

Професор др Слободан Бранковић, песник, историчар и педагог, рођен је 1946. године у Бобовишту код Алексинца, а преминуо је у Београду 2013. године. Завршио је Војну академију у Београду, затим Политичке науке на Свеучилишту у Загребу, а седамдесетих и осамдесетих година је магистрирао и докторирао Историју као културу на Факултету политичких наука у Београду.

Каријеру започео је радећи у Војноисторијском институту, добио је и чин пуковника, тада је уређивао и „Војноисторијски гласник“. Међутим, занимало га је и унапређивање односа с јавношћу и нарочито менаџмент у издаваштву. Учествовао је на многим скуповима и реализовао многе пројекте. На Мегатренд Универзитету у Београду предавао је неколико предмета из области историје и менаџмента на основним, мастер и докторским студијама.

Комуниколог др Мирко Милетић је у последњем годишњаку факултета који је 2013. професор уредио, написао да је Бранковић по ширини, разноврсности и вредности свог стваралаштва био ренесансна личност нашег времена.

О њему његови студенти и данас имају веома високо мишљење.

„Проф. Слободан Бранковић је био од оних професора који нас воде путем знања, али је кључ те ризнице за сваког посебан, али не ограничен“, каже студенткиња Јелена Јоцић за iSerbia.

Професор је за време свог историјског рада објавио велики број научних радова и публикација. Написао је књигу „Независност слободољубивих“, по којој је снимљен и документарно-играни филм на који је професор био веома поносан. Писао је и о Алексинцу у књизи „Алексинац – град мира“. Последње, али како критичари оцењују капитално, дело професор је објавио пред крај живота - „Европска Србија и свет“. У њему је описао све оне који су из страних земаља дошли и који су пружили подршку Србији да се избори за независност од окупатора.

Када се уморио од грубе историјске рационалности, писао је песме које су превођене и на енглески, бугарски, шведски, кинески и друге језике. Издвајају се збирке „Писма из Србије” и „Балада о белом креденцу”. Професор се никада није плашио да у градском превозу извади блокче и запише стихове. Тако је саветовао и своје студенте код којих је приметио песнички таленат. Знао је да их похвали, али да не претера.

Песникиња Зорка Чордашевић истиче за портал иСериба да је професор задужио српски народ.

„Био је велики историчар, велики човјек, велики родољуб и пјесник. Била ми је част да сам га познавала и да смо били велики пријатељи. Задужио је цијели српски народ да га никада не заборави“, каже она.

Својим студентима је говорио да треба бити добар човек, да је духовно изнад материјалног. На полеђини своје књиге „Историја културе и цивилизације“ имао је написано, десет Божијих заповести. Знао је колико не зна и трудио се да све то сазна и истражи. Говорио је да је такав приступ према знању имао и Карло Велики.

„Сусретања и сукоби припадника различитих култура и цивилизација, открили су сличности и разлике с оним што се догађа у бурним раздобљима преуређеног света. Ако не учимо од онога што смо већ као људски род проживели, осуђени смо да поновимо и оно што не бисмо хтели“, овим речима је објаснио суштину историје у интервјуу за лист Политика , на тако давно - 2011. године.

iserbia.rs