Рибочувари који су спасили 600 људи у Обреновцу

Он је са седморицом рибочувара из Ниша, Алексинца, Прокупља и Куршумлије међу првима добровољно кренуо у потопљени Обреновац одакле су чамцима у једном дану спасили више од 600 деце и одраслих. Међу евакуисанима биле су и девојчице Николина и Марија чија је дирљива животна прича обишла Србију. У акцији спасавања учествовали су Никола Кумановић и Љубиша Бојовић из Алексинца, Нинослав Миленковић, Небојша Живојиновић, Братислав Цветковић и Зоран Јовановић из Ниша, Горан Тењовић из Прокупља и Драган Мијајловић из Куршумлије

- Кренули смо 17. маја ујутро чамцем кроз улице Обреновца који је већим делом био под водом. Са свих страна допирали су позиви за помоћ. Људи су били по крововима кућа, терасама зграда, на камиону испред ватрогасног дома и ко зна чему што је било изнад воде. Једном речју туга, јад и жалост. Огромна трагедија, сећа се Кумановић.

- Биле су то Николина и Марија, чија је прича касније обишла Србију. Нажалост били смо принуђени да правимо приоритете и тешка срца смо спустили са спрата куће у чамац те две девојчице. Обећали смо њиховом оцу да ћемо их пребацити до пункта одакле се евакуисани превозе за Београд у сабирне центре. Након тога у истом дворишту са крова куће узели смо и мајку и мало дете док је и ту отац остао на крову да чека друге спасиоце. Тешка срца одвојили смо се и од једног и од другог оца уз обећање да ћемо се најбржим путем вратити по њих, вели Кумановић.

Девојчице су Марија и Николина игром случаја провеле су тога дана непланирано са рибочуварима више од три сата у чамцу и постале не само њихове маскоте већ и водичи.

У суботу ујутру рибочувари су међу међу првима у потопљеном Обреновцу, пре професионалних спасилаца.
-Било је страшно. Са свих страна чула су се дозивања очајних становника. Они су викали, плакали, молили да се дође до њих. Тражили су храну, воду цигаретте... У почетку нисмо имали ништа а касније смо им доносили воду, кекс, сокове, јогурт.

-Истоварили смо из чамца на обалу децу и мајке, пошли да одвеземо Николину и Марију, по датом обећању њиховом оцу, до пункта за прихват евакуисаних. Нисмо одмакли ни сто метара, а чамац је већ био пун људи које смо успут скупили са кућа и тераса. Вратили смо се опет на обалу да истоваримо те људе уз обећање деци да ћемо следећи пут њих оставити где смо обећали. Деца су све време седела са нама у чамцу. Нудили смо их “плазмом”, водом и храном коју смо понели од куће. Ни једне секунде се нису бунила што их возикамо тамо-овамо јер сви људи које смо сакупљали са зграда, тераса били су њихови суграђани који су такође чекали спасиоце да их евакуишу. Деца више нису била деца већ су после три сата са нама у чамцу били наши водичи. У чамцу су се нашле и њихове комшије, познаници, а на терасама учитељица и други познаници, додаје Кумановић.

У једном моменту, ситуација је то дозволила и они су их превезли до обале и оставили спасиоцима да брину о њима док не оду назад по оца.

- Одржали смо обећање и вратили се после неког времена у то двориште, али нисмо могли да га евакуишемо и обавестимо где су Николина и Марија, јер га је нека друга спасилачка екипа скинула са спрата куће и више у том дворишту није било људи за евакуацију. Обрадовали смо се када смо у “Блицу” видели да су поново заједно. Желели би смо да са девојчицама ступимо у контакт како би смо им купили нешто што им је најпотребније, каже Кумановић.