Речник заплањског говора

Због те занимљивости на различитим нивоима: на гласовном, обличком, фразеолошком, па и на ономастичком и речничком нивоу ови говори више од сто година заузимају високо место у српској језичкој науци. На њиховом опису настала је најпознатија дијалектолошка студија „Дијалекти источне и југоисточне Србије“ Александра Белића, објављена још 1905. године. Са овог подручја објављен је највећи број дијалектолошких монографија, највише ономастичких и ономатолошких радова, а нарочит значај за науку имају дијалекатски речници са овог подручја. Њиме су покривене језичке области Врања, Црне Траве, Јабланице, Лесковца, Лужнице, Пирота, Тимока, Црне Реке, Ниша.

У том смислу Заплање, сувопланинска област Србије са Гаџином Ханом као административним средиштем, доживело је да после обимне поливалентне студије „Заплање“ др Драгољуба Симоновића, и радови из других струка, који нам лично и нису много познати, буде описано у два нивоа: на језичком плану урађена је и објављена стидија „Говор Заплања“, др Јордане Марковић, а на лексичком кроз „Речник заплањског говора“ Видоја Цветановића.

И једна и друга књига, поред низа других, краћих радова, омогућавају да се боље упозна човек Заплања, и комплементарне су. Поред конпатибилног, удруженог циља и значења, свака има своје посебно значење, као и методологију израде и сврху постојања.Заједничка им је природна, национална, историјска, комуникативна и духовна стварност која их је створила и однеговала.

Ми који волимо народни језик, и сваки говор у њему, мислимо да је речник прва књига народна. У њој је, гледано у целини, похрањено и сачувано све што су чула осетила, што је мисао произвела и што је језик регистровао. Појединачно могу бити потпунији и оскуднији, општи и диференцијални, тематски или терминолошки, лексички и фразеолошки. Они сведоче обично мање него што је стварност коју репрезентују, обично дубље него што се на први поглед види и чује, обично трајније од реалија које именују, надживе своје ствараоце, и то не само оне који су стручни и технички произвођачи, него и праве говорнике који вековима осмишљавају стварност претварајући је у језик, па све што виде, чују, осете или спознају именују. Дијалекатски речник је регистар именовања некада живе конкретне стварности, и њихов значај расте с протоком времена и с могућношћу да послуже одгонетању прошлости.

Из њих се чита све знање људско, због чега им је основна сврха културолошка – не да некога уче говорењу, већ да сваком говорењу дају историјску и националну подлогу и понуде оживљавање заборављеног смисла.

Дијалекатски речници су језичка слика народа, на којој свако може пронаћи завичајну боју, кућну топлину, матерњи говор, љубавни шапат, често подмуклу или јавну претњу, или средство за одбрану кад је нападнут и друга средства изневере. Можда су зато најуспешнији творци дијалекатских речника сентиментални завичајци, који се, понекад и не стиде да кажу да су речник саставили као дуг завичају, са жељом да се не заборави оно што се некад знало и поимало.

Ако је све што људи знају у језику, онда би познавање језика једног јединог човека показало шта је то у његовој свести, у његовом искуству, у појмовима и представама што је иза света и живота ушло у његову свест, и учинило га човеком, свесним и разумним бићем. Нажалост, или на срећу, нико није успео, а не знамо да ли је и покушао, да из нечије свести извуче, попише и сортира све појмове, сав језик. Добро је што су неке замисли немогуће, што увек остане неки део тајне као заклон од јасности, одбрана од стварности.

Али зато што је сваки човек народ, и што је народ скуп свих људи, писцима Речника поставиће се многа ограничења, а прво је да он не зна нити може знати све што други људи знају. Зато ће се са појавом Речника јавити и овакве реакције:

- Види, види, и ја ово знам!

- Види, види, па он не зна да постоји и ово!

- Е, ово што пише није истина!

- Ово што је у Речнику није баш тако! –

и све у том смислу, а све то може довести аутора Речника до суморног закључка да се узалуд радовао, јер његово дело никог није у потпуности задовољило.

Ту лека нема, и спремни смо да читаоцима саветујемо: читајте оно што је човек написао, а не оно што ви мислите да је требало да напише; добро је што ви нешто боље знате од писца Речника, али Речник је ту да оно што знате потврдите, оно где сте били у недоумици – појасните, а оно што нисте знали – сазнате.

Ако се сваком туђем послу, па и Речнику, приђе добронамерно и чиста срца, видеће се многе појединости које сами можда и не примећујемо.

И одмах нови закључак: тешко да има речника где је нешто потпуно непознато. Ако се тако нешто деси, која је гаранција да оно припада народу, а тај народ то не зна, да то није нечија случајна или намерна измишљотина. Не очекујте да речник вашега говора донесе само оно што нисте знали, већ да потврди оно што сте знали, али не у потпуности и не систематизовано како се то у речницима ради. Зато су дијалекатски речници потврда оног што је интелектуална својина људи једнога краја, и што се делом подудара са свим што знају и људи других крајева, а делом оно за што можда у другом крају постоје другачији облици, исказани другачијим гласовима и што можда исти облици нешто друго значе (орати, вреви).

Господин Цветановић, како сам каже на крају књиге, почео је да пише после 57 године живота. То се може схватити да је у литературу ушао са пуним животним искуством, али и с помислима зашто је тако дуго оклевао. Ипак је урадио 4 – 5 књига, и све оне имају завичајну тематику. Помишљамо, да су му онда и циљеви тиме одређени – да свој завичај, своје минуло време претвори у књигу, у запис. Тако се, после описа живота и обичаја села, ходописа по Заплању, и путописа по свакидашњици, дошло и до идеје о речнику завичајног говора. Речник је, како верујемо, настао на основу сећања. То је и добро и лоше. Добро је јер је аутор први и најодговорнији сведок онога што пише, а није добро јер је свачије појединачно искуство само део општег искуства колектива као целине. Нисмо сигурни да ли је све тачно попамтио и објаснио, па истинитост и веродостојност „Речника“ остаје на његовој одговорности. Сада се речници другачије раде – са упутствима, пропозицијама, упитницима, на основу модела, на основу свеобухватности говорне теме и упоређивања са сличним остварењима других аутора. Имам утисак да је наш аутор радио самоникло, по сопственом дару и искуству, о сопственом трошку, у слободном времену.

Чак и да смо у праву у овоме што рекосмо, ова књига има своје вредности, јер на начин како се то ради у дијалекатским речницима доноси речи локалног говора, „са макар једном локалном одликом“.

На фонетском плану, дакле са гласовним одступањем од књижевног стандарда јавиће се речи: а ј д е, а ј д у к, а ј к а; б о д љ и к а с, б о м б а с; в и т е л, в л а ш а; д и в ј и, д л а б и, ђ а в о л; дз в е з д а, дз в о н ц е, дз и в а и друге – на хиљаде.

Речи са обличким одступањем, грађене на начин како је то у Заплању, а није у централним говорима: ж и в е ј е, ж и в у ј у, ж м и ч к и, з а б е л е ј е, з а б р а љ а, к р а д о в, к р п е љ, о д а в а с е, о д в у г н у т, п р е л и т а и сл.

У лексичке занимљивости, а то значи да се уместо једне речи у књижевном језику овде јавља друга са истим значењем, могле би се издвојити речи: задушина – запара, кломбрца – клокоће, масуреста – сисата, недагавко – болешљив, ошужби – махуне ослободи зрна, светлац – према свитац, серсен – отресит, паметан, селгија – ћеремиџијска алатка, сиџимка – уже, скрчав – шкрт, смешка – шала, уторожен – умазан, запрљан, циба – пије, чорогледес – разрок итд.

Овај Речник остаће познат и по томе што у врло високом проценту доноси речи иначе познате али са деформисаним ликом, некад скоро до препознатљивости. Оне су резултат многих гласовних промена, прилагођавања, уједначавања или разједњачавања у синтагматским спојевима.

Да то покажемо на неком примеру.

Кад аутор у речник унесе реч „це“, онда се заиста не ради о некој изворној речи од гласовног комплекса ц + е нити је могуће да се она сврста у постојеће класе речи, али је јасно да је то резултат прекомпоновања глаголско-заменичке конструкције ће се, изворније хоће се, па онда: ћсе > це. После тога лако је баратати готовим конструктом: ц е в и д и м о, н е ц е в и д и м о! итд.

Или, кад читалац пронађе реч о ц а г, узалуд ће ломатати главу да тражи дубоку етимологију ако не схвати да је и ово спојеница од + саг, па онда о т с а г, а ту већ наступа спој тс у ц, као и у о ц а в т и, о ц е к, о ц к о к, о ц м е (од сме-х, од смејања), и тако 25 речи чија је дијалекатска особеност да су добиле облик на основу једначења по звучности „д“ из претходне и „с“ из потоње речи, попут о ц и п а, настало од + сипа. Иако из речника не мора да се чита и граматика, ипак овакви случајеви указују да је речнички представљен говор склон спајању предлога с речју која га прати, и да се у говору врши јасна и радикална појава једначења по звучности, као и у речима типа: о ч и т а, о ћ у т и, што може вући на нове реперкусије. Рецимо: изједначи се исти облик за два значења: очита (акцент на „о“) му молитву и: очита (акцент на „и“) па се отиде игра.“ Или: Не може да оћути (акцент на „и“) – може се схватити као „не може да оћути, не може се суздржати да не проговори“, али изговор :“Оћути се“ (акцент на „у“), који знамо за пиротски говор значи наредбу „Ућути се!“. Ту се већ види да је једно „о“ побркало две речи различите по пореклу, јер се „од“ пред „ћути се“ изједначило са оним „о“ које имамо у речима попут: о м и с е, о б р и ш и с е, о м е с и, о д а д и с е па ето, у Пироту и – о ћ у т и с е!

Због оваквих упоређења равних неким интелектуалним ексхибицијама, дијалекатски речници као сведоци народног, живог, ненормираног и неспутаног говора ненадокнадиви су извори недоумица, али и задовољства откривања у нечему што је толико суптилно колико је замршено, па ко може нека ужива!

Разуме се, ни у једном људском подухвату па ни у овом Цветановићевом није све идеално. Нашла би се и по нека замерка на занатској страни лексикографске обраде, на обухвату лексике, на плану семантике... Иако се овакви послови годинама раде, на крају се види да је нека фалинка дошла управо из журбе, из силне жеље да се види крај! Чини се да ни процедура није изведена до краја. . Ја јесам дао своје мишљење, али оно је било ипак површно. Ваљало је да се рецензија повери зналцима заплањског говора који би били непристрасни, па да све још једном прегледају и провере. Евентуалне замерке падају на терет аутора, али ни рецензенти, ни издавач не могу бити недужни. Ипак треба имати у виду да је овај речник дело заљубљеног појединца који језичку материју жели да забележи и сачува од заборава, а онима којима се Речник нуди, а то су научници и завичајци, лако ће се у одгонетању снаћи.

Први следећи корак између нас и Цветановићевог „Речника заплањског говора“ јесте – отворити га па видети шта то у њему, о нама – пише. И ако нас обрадује и ако нас растужи – успео је.

Аутору и издавачу свака част и поштовање, а вама хвала на пажњи и стрпљењу.

Проф. др Недељко Богдановић

(Реч на промоцији „Речника заплањског говора“ Видоја Цветановића, Гаџин Хан 19. 9. 2014.г.)