Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Прва посета Патрика Бесона Алексинцу

rss

17.02.2010. Драгослав Ненадовић, из књиге *Путем милости*

Трагична историја Алексинца поновила се и 1999. године када је кршећи Повељу ОУН и без сагласности Савета безбедности извршена агресија НАТО на СРЈ, а правдољубивост Европе и људска солидарност реаговала поново са закашњењем, сем часних изузетака.

Прва посета Патрика Бесона Алексинцу

Пре свих, то је Патрик Бесон, француски романсијер и публициста, који је био први истакнути хуманиста-појединац Европе који је посетио Алексинац, и то, у рано јутро 6.априла, заједно са новинаром Блица.

Са задовољством прилажем репортажу Г-дина Бесона о првој посети Алексинцу.

Реч Радника  бр. 792. 30. април 1999. год.

Други пишу: Репортери *Блица* у Алексинцу, 6. април 1999. год.

Патрик Бесон

ПОПОДНЕ ПОРОДИЦЕ ПРОЈОВИЋ

*У време рата, све боље функционише. Да добијем аутомобил, фоторепортера и дозволу да одем у Алексинац,  редакцији *Блица* требало је мање од пола сата. Аутопут је празан. Рекло би се аеродромска писта и, с обзиром на брзину возила, очекивао сам да ћемо сваког часа полетети. Према другачијој Југославији, Југославији без бомбардовања, без масакра, без лажи. Југославији нашег детињства, наше адолесценције. Југославији плавој и белој, Југославији туристичких водича, чувеној по књижевним сусретима.

Алексинац је мали град са манастиром и ракетом. Репортер француске телевизије рекао би овде влада *мртвачка тишина*, са страшћу према хиперболи и патосу који информаторе претвара у дезинформаторе. Тишина никад није мртвачка, јер мртви не могу чути, пошто су глуви. Тишина Алексинца је округла, сива, влажна, топла, пуна рањивих осећања. Главна улица силази према смрти. Коцкасте куће где је некада владала срећна досада мира. У једној обичној улици неколико срушених кућа и, усред рушевина, мирни Срби који раскрчују. Висока и лепа млада бринета почиње да нам објашњава шта се догодило, али, када Мика хоће да је фотографише, буни се јер на себи нема праву Т-мајцу и жели да се пресвуче. Чини ми се да никад у животу нисам био толико зачуђен  испољеном женском  кокетеријом. Сачувати смисао за нарцизам под бомбама, каква победа! Рат је продужетак свакодневног живота другим средствима.

Породицу Пројовић чине четири члана. Отац Милорад, мајка Радмила, син Душан и ћерка Александра, која је отишла да се пресвуче. Њихов дом , традиционална српска кућа из 19 века, налази се на самих десетак метара од места где је пала НАТО ракета. На њој су попуцала сва стакла, неколико зидова и добар део крова. Милорад, профа фискултуре који још није имао времена да се обрије нити да очисти своје наочаре после експлозије, хода по рушевинама с лакоћом алпинисте. Колико је мртвих? Петнаестина. Познаје ли их? Наравно. Ко су они били? Комшије, то јест пријатељи. Окреће главу. Не куне небо. Не проклиње  ни мене, иако сам Француз. Не проклиње никог. Смешка се, смешком  нехотичним и смежураним  којим се човек супроставља несрећи.

Милорадовој жени, такође профи фискултуре, полупано стакло повредило је око и нос. И она делује чудно живахно. Њихова кћи Александра најзад се враћа к нама у својој новој мајци. Желимо ли кафу? Ми пре свега желимо да НАТО бомбардовање које је упропастило више стотина хиљада српских и албанских живота-стане а, у међувремену добро дошла је једна кафа.

Завршава се, као увек у Србији за столом. Газите људе под бомбама, а они још налазе начина да вам понуде колаче! Душан, тренер кошаркашке екипе седа поред мене и показује ми фотографије Париза и Нице, Фоли Бержер, Енглеско шеталиште. Високи Југословен који свуда са собом носи своју кожну јакну и осмех у драгу Француску. Поклања ми кошаркашку лопту, његова мајка ускршње јаје. Стално тај фамозни круг. Кафа Александре Пројовић личи на њу: јака је, кремкаста и слатка. И Александра ће бити профа фискултуре. Дипломираће догодине. Којим се спортовима бави? Свим, али највише воли скијање. Има ли скијашких центара у околини. Да. Копаоник. Александра тамо иде сваке зиме, али не зна да ли ће до идуће - скијалиште прорадити. Да ли ће земља још функционисати, идуће зиме?

Пре поласка, Милорад хоће да ми покаже свој аутомобил на коме су се ветробран и два задња стакла распрсли од детонације. *Протествоваћу код Пежоа*, каже смејући се. Александра је изашла из куће да нам маше. Тачно је, сиво јој добро стоји. Има ту тајанствену љупкост спортисткиње. Питам се не делујем ли помало блесаво, са кошаркашком лоптом под мишком. Можда су Пројовићи само хтели да се наругају једном Французу? То би било поштено*.


# Драгослав Ненадовић рат НАТО аутомобил Реч радника Милорад Мића Пројовић Патрик Бесон бомбардовање књига нато бомбардовање
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима