ПИП 2016: ГДЕ ЈЕ НЕСТАО ХАРМС - Крик за слободом

Данил Иванович Јувачов Хармс. Рус. Писац. Песник. Дечји. Жена. Марина. Нестао. У чисткама. Стаљиновим.

Попут ових реченица, пред публиком су се смењивале кратке слике драме „Где је нестао Хармс“ Миле Машовић Николић у режији АнгелчаИлиевског, а у извођењу ансамбла нишког Народног позоришта.

Ко може боље о драми да говори од аутора: „Овај текст, у оригиналу насловљен „Грађанин Хармс“ представља једну врсту документарне фикције о руском авангардном књижевнику Данилу Хармсу. За разлику од чувеног филма из 80-их, ова представа је комбинација фикције и факата. Текст сам написала на основу различите грађе, историјског материјала, Хармсовог дневника, бележнице, полицијских досијеа, сведочанстава оних који су га познавали, али и на основу његове књижевности – кратких прича, драма и песама.
Оно што је за мене било занимљиво је да кроз ову драму искажем на који начин и до које мере се развија тоталитаризам у једној бирократски устројеној земљи као што је била совјетска Русија. Апсурд Хармсовог животног страдања требало би да за све нас буде опомена. Посебно ме је погодило то што је Хармс постао „случај за полицију“ због књижевности коју је писао за децу.
Прича о Хармсу је прича о неправди и прогону који се дешава уметницима, у том смислу она је универзална и вреди да буде испричана.“(Мила Машовић Николић, драмска списатељица)

 
„Ова представа је дубоки крик за слободом, како друштвеном тако и личном. Она говори о расту и паду једног слободног човека, који се на свој посебан начин бори за слободу у диктатури, у једном трулом, подмуклом и лицемерном друштву. Јасно је да је слободни човек највећи и најгори непријатељ власти, посебно оне која режимски влада. А у свим тим великим диктатурама нема простора за апсурд и бесмисленост.
Ми данас живимо Хармса. Уколико само променимо угао посматрања, јасно ћемо видети да је све око нас страшно бесмислено и схватићемо да је то наша реалност. Радити Хармса је задовољство и изазов. Његов лични живот и његово стваралаштво су један велики свет, посебан, зачудан, нама иако далек истовремено близак. Тај његов свет је и наш свет, та његова борба је и наша борба, сви смо ми Хармс на неки начин. На живот у једном тако прљавом свету у коме су све норме поремећене, у коме је све померено, у коме све губи свој смисао, у коме се све маскира и скрива, у коме слобода нестаје а сви то полако прихватају, позориште не сме да остане равнодушно. Оно мора да поставља велика питања, да се бори, да прати све друштвене аномалије и да их коментарише, али истовремено мора и да дâ наду да можда може некако другачије, што је и његов суштински циљ.
Наш свет у овој представи сачињен је управо тим мешањем реалности и бесмислености, живота и магије. Тај наш свет нема границе, преко њега снажно коментаришемо, постављамо велика питања на сопствени начин, за који мислимо да је интересантан а притом директан. Наша представа не нуди одговоре, само поставља питања, задире у све сегменте живота, отвара посебне приче, говори о свему шта нас окружује. Бег у комично је само скривање једне дубоке трагедије. Хармс отвара огроман простор да свако нађе свој начин и да проговори о ономе што је његов сопствени бол, о ономе што недостаје, о ономе што је сан и живот истовремено, о неком свом свету, да исприча неке своје дубоке искрене приче.
Преко Хармса сам се трудио да проговорим о једном распаднутом и апсурдном друштву у коме живимо, о малограђанском менталитету, ускраћивању слободе, политичкој и државној репресији, омаловажавању. Ова представа је мој дубоки и лични крик, наш заједнички крик…“ (Ангелчо Илиевски, позоришни редитељ)

У насловној улози Данила Хармса појављује се млади глумац Душан Матејић, а у осталим улогама Евгенија Станковић, Ристо Буквић, Маја Бранковић, Катарина Митић, Марјан Тодоровић, Александар Михаиловић, Драгослав Савић и Лука Грубишић.

Представа је постављена у постмодернистичком стилу, почиње симболичном „сахраном“ класичног позоришта и наставља да живи своју „заумну естетику“. Сценографија је постављена тако да реквизити висе изнад сцене и спуштају се по потреби, омогућавајући тако бржи ритам у смењивању позоришних слика, али и симболишући терет који носе личности из драме.. (У овом извођењу у оној мери у којој су техничке могућности дозвољавале.)

Најкраће: највредније у овој представи је сам текст, потом режија, сценографија, а и глумци су дали максимум себе. Музика је стварана у сарадњи са студентима Факултета уметности у Нишу.

Часлав Васиљевић

* Аутор је професор књижевности у пензији и дугогодишњи новинар