Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Патриотски блок – озонска рупа у окупационом омотачу Постоктобарске Србије

rss

03.11.2014. Др Драган Петровић

Патриотски блок – озонска рупа у окупационом омотачу Постоктобарске Србије

srbija-titanik
Неке ствари су данас потпуно јасне када је у питању период након октобра 2000-те, посебно што се тиче геополитичких и главних процеса у политици и друштву. Истина неке ствари нису још до краја разјашњене, а за неке ће се утврђивати по појединим детаљима, када су у питању улоге појединаца, нека можда мање важна питања у посматраним процесима и сл, тек у следећим генерацијама истраживача на основу документације, и свега онога што се може назвати и „накнадном памећу“.

Ипак сада је потпуно јасно да је страни фактор, а реч је о нама најненаклоњенијем делу међународном, пре свега САД и Британији, а у нешто мањој мери и Немачкој, из геополитичких подстицаја, тежио економским, политичким и друштвеним решењима у Србији и на целокупним српским просторима, који су се косили са елементарним интересима огромне већине нашег становништва. Након 2000. године, директним ратним насиљем, окупацијом, посебно имајући у виду слободарску традицију српског народа, међународно јавно мњење и све већи утицај других нама далеко наклоњенијих страних сила, није се могао реализовати планирани концепт деструкције Србије и српских простора, па се прибегло комбинованом виду мера, које су што суптилнијим и прикривенијим средствима требало да дају пожељне резултате распарчавања и однарођавања српских простора, сламања наше привреде и разарања свих полуга друштва, порасту патологије и сваког назадка, али тако да би се директни организатори и налогодавци што мање излагали одговорности.

Без обзира на све формална парламентарна демократија постоји, иако тешко подривена вишеструким ограничењима, отежавајућим околностима и дубоким неравноправностима којима је изложена опција која би била у интересу широких народним маса и која би макар елементарно штитила државне интересе. Неравноправност било какве патриотске и државотворне опције произилази из низ осујећења као што су блокада и контрола медија, наметнути аналитичари и агенције за тестирање јавног мњења, бројне нво, колосална и корумпирана компрадорска елита и напосле, макар индиректно и државне институције које су под претежном контолом компрадора и чак неке и директно самог страног фактора.

05_dragan-petrovic


О аутору

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду. Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.

У привиду демократије и парламентарног поретка, ипак је веома важно ко формално држи власт и располаже са како-тако легитимном парламентарном већином која твори владу. Читава историја Постоктобарске Србије се фактички заснива на бескрајним комбинацијама, подвала и притисака, да се како-тако успостави парламентарна владајућа већина, најчешће која није чак адекватна ни резултатима избора и утицају у бирачком телу.

Тако је у читавом овом периоду, формирање влада био резултат нелогичности са аспекта парламентарне традиције и већине, већ заправо страних комбинаторика и притисака, па би се већ и на онако нелегитимне и неравноправне, у сваком случају недемократске услове парламентарног делања, надовезивало и постизборно комбиновање, редовно на штету постигнутих изборних резултата и по вољи страног, и то нама најненаклоњенијег дела страног фактора, који има пресудну моћ утицаја у земљи.

Чак и након 2000. године, апсолутну већину имале странке које су задржале какав-такав патриотски и државотворни курс, али се додатним недемократским притисцима страног фактора формирале потпуно друге владе и нелогичне комбинације. Рецимо, на изборима децембра 2003. владајућа структура ДОС која је претходно тврдила да има апсолутну већину у земљи добила је свега 22 % од изашлих бирача, од чега сама ДС као стожер владе свега 16 %. СРС је освојила највише мандата, потом ДСС.

Ове странке уз СПС су имале заједно практично двотрећинску већину у парламенту, али је Коштуница формирао власт и то мањинску, са СПО (који је у предизборној коалицији која се одмах распала са Вељом Илићем, заједно једва прешао цензус) и Г 17, који је такође једва прешао цензус.

Дакле ова мањинска влада, уз подршку СПС (који није био део владе) је сва кључна министарства (спољних послова Драшковић, информисања Којадиновић, одбране Давинић, сва министарства еконимије – Г 17), добиле минорне проатлантиситичке странке СПО и Г 17 које су чак и у коалицијама једва прешле цензус. Наравно пар важних министарстава које је добио ДСС попут унутрашњих послова и правде (Јочић и Стојковић) били су од почетка нападани од оркестрираних медија и нво за сва зла у земљи. Овде не говоримо о реалним недостацима самог изборног процеса, где су жарили и палили ЦЕСИД и страни посматрачи и где можемо мислити колико, по примеру црногорског референдума, је било до краја правилности и да иако је било разних оштећења у самом изборном процесу, да су она највероватније погађала превасхдоно тзв. патриотску опцију.

И после, да се не враћамо на познате ствари, редовно су на изборима најјаче странке појединачно посматрано биле СРС и иза ње углавном ДСС, са добро позиционираним СПС, али владе су редовно биле, попут оне из 2007, без СРС и СПС, а са ДС и осталим мањим проатлантистичким странчицама у свом саставу. Сви се сећамо комедија из 2008, од кад се светски поредак управо убрзаније креће ка мултиполаризму, и где су пропуштене многе прилике да се успостави влада по већинској вољи грађана, Тако је у фебруару, на уз помоћ страног притиска убрзаних председничких избора (уочи признања Косова, да њихов „демократски“ кандидат не би имао умањење шанси због тог чина у којем је колаборант, што потом потврђују и депеше Викиликс) премијер Коштуница пропустио да се макар индиректно или макар алузијом, да подршка Николићу, који је добио предност у првом кругу, па је напосле Тадић победио у другом кругу са минималном разликом.

Претходне године Коштуница је такође пропустио прилику да подржи Николића на месту председника Парламента. Потом, је, дакле у пролеће 2008, Коштуница уместо да комотно формира владу по питању КиМ са СРС и евентуално (што математички није било неопходно, јер се имала комотна већина за владу ДСС-СРС) и са СПС, и на тај начин добије изузетна већина у Народној скупштини за тај концепт, расписују нови парламентарни избори (последњи су били пре само годину дана, дакле 2007.). Чак и после тих избора није формирана влада ДСС-СРС-СПС која је већинска, већ нека сасвим друга, у којој су били ДС и сателити и СПС. Да не спомињемо изборне обмане директне, када је рецимо СНС победио 2012. Владајућу ДС, да би након избора и ступања на власт, наставио у највечем ПОстоктобарску концепцију, на чијој је радикалној критици претходно и добио поверење бирача. Слично је наступао и СПС, посебно за изборе 2008.

cesid-blagojevic-1336322305-158380

Дакле дугачка је историја Постоктобарске Србије са изневеравањем изборних воља грађана, чак и у околностима недемократског поретка имајући у обзир стање у медијима, наметнути део компрадорске друштвене елите од страног фактора и његово директно мешање у политичка и друштвена питања и др. Сво време смо наравно имали у јавности представнике компрадорског дела елите који су нас уверавали попут Гоатија, ЦЕСИД и других, да живимо у најдемократскијем поретку и да смо на правим и перспективниим реформама које ће брзо дати своје резултате и берићет за друштво и државу. Све владе овако наметнуте, су се правдале „да настављају реформски курс“ односно слеђење (пропалог у свету од 2008 и тотално и теоретски и практично) неолибералног модела, који уништава до најамњих атома нашу привреду, али и друштво.

Иако су свима јасне размере деструкције Србије у овом „реформском курсу“ иако нам је и држава уз помоћ тих истих „страних пријатеља“ смањена и на сваки начин девастирана, наставља се трчати почасни круг Постоктобарске концепције, истина у овом маратону, са потпуно новим играчима. Перјанице из врха СРС и СПС су прихватили у његовој позној и оцвалој фази концепт Постоктобарски, и дали му парламентарну већину да настави своје трајање и пир, пошто је још нешто преостало од Србије и њеног народа (од привреде и државних институција врло мало).

Имајући у виду да је прихваћена концепција која не може да даје резултате ни у привредном, ни у друштвеном, а посебно не државном смислу, очување овог концепта је било могуће само и у случају потпуног одстрањења праве опозиције. Овде не треба рачунати фракције ДС (Пајтићева, Тадићева, ЛДП) и сателите (Г 17, СПО, Чанак) које би смо са страног концепта могли назвати „црвеним“, а владајућу структуру „плавим“, како су у војним вежбама и маневрима, као и војним полигонима називане две групације исте војске, ради тактичког уигравања.

Ово је заправо идеално-типска достигнута кулминација Постоктобарске Србије за њихове креаторе, из нама најненаклоњенијих страних сила, да у Парламенту нема праве опозиције, суштинској концепцији Постооктобарској, а то је наставак неолибералне економије, нови Закон о раду, Бриселски параф и предаја КиМ, некритичко пузање, чак и без рационалне расправе у новонасталим околностима (и диктатима) ка ЕУ, те изнад свега блокади медија и изостанку јавне расправе о наведеним кључним питањима. Наравно ту је у пакету и продужење владања компрадорског дела друштвене елите и др. Сада, када је ваљда никад јаснија и у јавности промашена по интересе Србије и њених грађана читава Постоктобарска концепција у државним, привредним и практично свим друштвеним питањима, када се у међународном окружењу све убрзаније прелази на мултиполаризам са даљим тенденцијама сламања америчке доминације у свету, у парламенту, Народној скупштини Србије нема ни једног јединог опозиционог посланика.

Briselski sporazum3C6435E00A_mw1024_n_s

Дакле иако је јасно да у земљи има велики део нездовољних постојећем концепту неолибералне економије који је очигледно погубан; потом Закона о раду који одузима запосленим добар део права; Бриселском споразуму, и још горе начину како се спроводи, што представља са једне стране пут и ка de jure признавању независнсоти Косова, а са друге стране предаја његовог и северног дела у потпуни посед Приштине, уз све помпезније међународно промовисање концепта Велике Албаније; наставку безалтернативног пузања ка ЕУ чак и без могућности рационалне јавне анализе у новонасталим околностима утемељености таквог правца; и да не набрајамо даље – а у Народној скупштини нема ни једног јединог посланика који представља тај свакако респектабилан (ако не и већински) део бирачког тела у Србији.

Стога је потпуно јасно да је актуелни сазив Народне скупштине, најблаже речено неадекватан стварном стању у земљи, управо по горућим питањима, која заправо представљају и саму есенцију Постоктобарску, за коју смо видели, да није имала реално већину, чак и у највећем делу периода након 2000-те, када је још и није показивала своје пуно лице резултатима свог деловања; односом снага међународног фактора; а камоли сада када је њена погубност готово у целини према интересима највећег дела становништва и државних есенцијалних интереса поптуно јасна, чак и у случају потпуног блокирања медија и јавне сфере, те неспутане владавине компрадорског дела друштвене елите, и чак страног, нама најненаклоњенијег дела страног фактора директно.

(Наставиће се)

(СРБИН.ИНФО, Српска акција)


# избори Закон о раду Драган Петровић
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима