Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Патријарх Варнава и Конкордат са Ватиканом

rss

11.01.2016. Драгослав Бокан

"Не постоји никаква средина.
Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или - отпадници нације, интернационалисти, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала."

Патрјарх Варнава Росић

У јулу 1937. године је у сред југословенске престонице подмукло (тровањем) убијен српски патријарх Варнава Росић.

Обавештајне службе великих сила уочи избијања светског рата (пре свих британске, а одмах уз њу и совјетске и немачке) су заиграле своје самртно, апокалиптичко коло око српског народа, припремљеног (а да то није знао) за крваво клање и коначно уништење.

Свилен гајтан је већ био чврсто обмотан око нашег врата и спреман за стезање, у пакленом ритуалу свестраног и симултаног геноцида над читавим (већ успаваним, отромбољеним и малодушним) народом већ утрнуле и угасле славе из претходног рата.

Један од ретких српских вођа који је умом срца и светосавским инстинктом осетио шта нам се спрема био је Варнава Росић (1880-1937), архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски. 
И он је кренуо у свој последњи јуриш, недуго после тога завршен на болничкој постељи и у страшним предсмртним мукама (након подмуклог тровања).

Тадашња краљевска влада је већ договорила удворички "Конкордат" са мусолинијевским Ватиканом - као задње понижење српске Цркве у бесрамном низу, а након нашег духовног, друштвеног, културног и државног пораза 1918. године - и тако припремила коначно отцепљење усташки инспирисане хрватске провинције некадашње Аустроугарске (и све оно што ће уследити након тога).

Конкордат је, наиме, био само органски део капитулантског југословенског секуларног и антисрпског пакета (уз симултано формирање "Бановине Хрватске", укидање Видовдана као државног празника и неформалну, али свеприсутну забрану јавног помињања и прослављања српских победа и подвига из Великог рата), спремљеног у синхроној акцији међународних Служби (предвођених британском).

Томе су се супротставили једино Српска православна Црква, почасне четничке организације преживелих јуначких герилаца из Великог рата и млади антикомунисти из Љотићевог "Збора", уз понеког усамљеног и од свих презреног интелектуалца, генерала или из јавности изопштеног ратног ветерана.

А на челу овог отпора растурању и распећу остатака некадашње Србије био је лично наш велики и незаборављени патријарх Варнава.

Рођен као Петар Росић у Пљевљима, овај виспрени горштак је (1905) завршио Духовну академију у царској Русији и тамо, одмах затим, замонашен (од стране ректора престоне теолошке Академије и будућег контраверзног "совјетског патријарха" Сергеја) и уведен у чин јерођакона и јеромонаха.
Након боравка у актуелној (руској) наследници Бесмртне Византијске Империје, млади монах Варнава одлази на дошколовавање и православно-патриотску дужност у окупирани Цариград, одакле је упућен даље - на југ Србије, где ће организовати и обновити духовни и црквени живот, уочи и за време Балканских ратова. 
У Првом светском рату дели судбину свог народа и (пре тачно сто година) прелази залеђене и пуне заседа, негостољубиве албанске планине. 
Затим активно учествује у реорганизацији десеткованих српских армија и њиховом победоносном повратку у Отаџбину. Да би, након упокојења патријарха Димитрија, 1930-те, Божијом вољом, сео на вековни трон Светог Саве и тако постао други по реду духовни пастир обједињеног српства у нашој модерној историји.

Мудром и искусном Варнави је све било јасно. Све најважније око оног што нам се иза кулиса дешавало и припремало, учени руски ђак и некадашњи четнички духовник је савршено прецизно разумео и схватио: од домаће издаје и свеопште корумпираности врха југословенске државе, па до нестварно умножених и испреплетених туђинских идеолошких и обавештајних операција против суштинских интереса српског народа.

Тако је уочи нове (и његове последње) 1937. године, већ на смрт осуђени српски патријарх свом народу изрекао два судбоносна употорења.
Прво је у својој "Божићној посланици" искрено и очински упозорио ону патријархалну, хришћанску и домаћинску Србију на сатанско искушење комунистичке пропагандне демагогије, која је, полако али сигурно, почела да извршава свој паклени план (довршен у годинама након кобног октобра 1944-те). А онда је, недељу дана касније, у својој Новогодишњој поруци детаљно и без околишања описао право стање у коме се налази наш народ и сву страхоту издаје тадашњих српских политичара и државника (наговештавајући трагичне последице које ће тек уследити). 
Тиме је и потписао своју смртну пресуду (а непун месец након његове смрти, лета наступајуће године, отрована су и убијена и Варнавина два рођена брата).

Масовна убијања Варнавине пастве ће тек уследити, пар година касније у речима неописивом и неизбројивом виду и облику (од 1941-1950. године, и касније, све до данас).

Па да макар сад (после осамдесет година) пажљиво послушамо ШТА ЈЕ ТО НАШ ДУХОВНИ ВОЖД ИМАО ДА НАМ КАЖЕ И УПОЗОРИ НАС ТИХ ДАВНИХ ДАНА. И шта то наши претходници нису умели да чују и разумеју, на њихову и нашу несрећу...

А тако ћемо боље разумети и суштинске разлоге за онакву жестину антикомунистичке борбе у нашем грађанском рату и отаџбинску позицију Милана Недића, Косте Мушицког, Ратка Обрадовића, Љубе Бабића, Драгољуба Михаиловића, Павла Ђуришића, Момчила Ђујића, Јездимира Дангића... и свих других српских родољубивих команданата и јединица у судбоносној (нажалост изгубљеној) бици са Титовим безбожницима за опстанак српства и српског народа.

Последице овог трагичног пораза светосавских Срба од међународних револуционара и безбожника осећамо, на својој кожи, и дан-данас...

А ево и оног због чега сам почео да све ово пишем и разјашњавам.

Божићна посланица патријарха Варнаве уочи нове 1937. године, под сугестивним и недвосмисленим насловом:

КОМУНИСТИЧКИ ОТРОВ
ЗА ЛАКОВЕРНИ СВЕТ

"Браћо и сестре,
Децо наша љубазна,

Морамо вас упозорити на против-верско и подмукло струјање из иностранства. 
Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.
Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато што се она, нарочито омладини нашој, приказује у једној невиној а примамљивој одећи.

Међутим, у самој својој суштини, то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. 
Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. 
Он је судбоносан зато што је заснован на примамљивој и јефтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи!

Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.

Не постоји никаква средина. 
Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или - отпадници нације, интернационалисти, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.

Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича МИР ХРИСТОВ, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. 
Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт.19,14):
"Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину" (Мт.18,7).

Многи се и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! 
А не питају се зато што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу. "Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде" (1.Кор.11,14-15).

Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. 
Њихова "наука" нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство - живе уредним, моралним и богоугодним животом. 
Неће они то. 
Њима није потребна Истина. 
Неће они Бога. 
Њима је потребна лаж. 
А у згодном су положају, "јер лаковерни свет гута лепе приче". 
Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља. 
И ако постоји Дух, ми сви живимо духовним животом; осећамо да постоји Дух, ипак те нове "вође" и "усрећитељи" свима стављају повез на очи и као факири сугеришу свима и свакоме: "а, не, духа нема; духовни живот не постоји - постоји само материја!"...

Проповеда се, дакле, највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина, ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!...

Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, државе, а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. 
Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. 
Коров се никад не сече, јер после опет израста. 
Он се из корена чупа!"

Ваш свагдашњи
молитвеник у Господу,
патријарх ВАРНАВА

P. S.
Патријарх је, по сведочењу ратног хероја Ђорђа Роша, патријарховог доброг пријатеља, био отрован дијамантским прахом. 
А и Свети Архијерејски Сабор наше Цркве је одмах по трагичном догађају издао јавно саопштење о тровању патријарха Варнаве (преминуо је, гле чуда, на онај исти дан кад је југословенска Скупштина изгласала Конкордат са Ватиканом, коме се свим силама одупирао наш јуначки духовни вођа и истински свештеномученик, као свечани претходник будућих страдања наших архијереја).

P. P. S.
Унука патријарха Варнаве (преко мајке Данице, партизанског мајора, убеђене комунисткиње и директорке овдашњег Музеја Револуције, која је била кћерка једног од Варнавине рођене браће) је чувена југословенска концептуална уметница Марина Абрамовић. 
Какав невероватни парадокс! 
Живот комедијант!

P. P. P. S. 
Српске црквене власти су једногласно одлучиле да забране присуство на сахрани у Христу уснулог патријарха свим нашим политичарима - осим министру војном.
У погребној пратњи Варнаве Росића су били његови вољени четници, верни саборци из Балканских ратова и оних митских дана што су им претходили.
А колико се југословенска власт плашила тих дана сведочи њена наредба да четници не смеју да имају муницију у цеви, нити са собом.
Владао је (по скупштинским салама и београдским салонима) панични страх од народне и националне побуне.

 

Више на:
http://xn--80aaaaaibs0byayigaejhlk6i8q.xn--90a3ac/ctenie/nebeska-srbija/95-patrijarh-varnava


# Ватикан патријарх Варнава
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима