Осврт: Све ће то народ позлатити

У причи је описана трагична судбина борца из ратова за ослобођење Србије 1876-78. Ратник је остао без десне ноге и леве руке, дакле тежак инвалид. Отац га чека на пристаништу и када га угледа, падне у несвест. После тога, пошто га поврате, отац завапи: све ће то народ позлатити. И, заиста, макар у почетку људи уделише новац, сат, дукате... Али, на све се огугла и инвалид почиње да проси да би живео. Отац умире, а син прима неку цркавицу од државе, и проси!

То је време Краља Милана Обреновића. Међутим, добри обичаји код Срба постану традиција. Увреже се. Нису ратници и хероји били занемарени само у време Обреновића. Ни код Карађорђевића ништа се суштински није променило. Највећа хероина Балканских ратова и Првог светског рата звала се Мулунка Савић. То је била жена са највише одликовања у историји ратовања. Поред осталог добила је две француске Легије части, Карађорђеву звезду, медаљу Милоша Обилића и једина жена на свету која је одликована француским орденом Ратног крста са златном палмом. Француска држава јој је нудила пензију и живот у Француској. Српска Јованка Орлеанка (тако је називана у штампи) није хтела да оде из Србије. Живела је заборављена и одгајала усвојену децу. Прехрањивала се радом у банци; као чистачица. „Витешки Краљ Александар Карађорђевић“ никада није срео Милунку Савић!

Оно што се показало успешним не треба мењати. Зашто трошити паре на унакажене хероје из ратова? Зашто оптерећивати ионако вечито климави буџет на тричарије? Одбрана земље је обавеза. Е, сада ако неко нешто и жртвује за Отаџбину, то му је и била дужност. Рука, нога, око или оба два ока, све је то колатерална штета. Уосталом, сви ми  имамо обавезу према рођеној земљи. Ми њој дугујемо, она нама, ништа!

Верујем да се баш ових начела држе властодршци од увођења „демократије“ у Србији. Неретко смо били сведоци призора да обогаљени људи просе испред цркве, моста или на тргу. Невештом руком исписан картон указује да се ради о борцу из ратова у Хрватској или Босни и Херцеговини. За такве борце, сада просјаке, увек се изналазио изговор да то нису држављани Србије, а Србија није у рату. Је л' те! Но, када је дошла „хуманитарна“ интервенција Нато пакта, тада нисмо имали куд. Овог пута је и Србија била у рату. Многи су из тог рата изашли обогаљени. Однос државе према инвалидима из рата остао је и исти. Као и раније.

Ових дана у штампи је објављено да је један млад човек, јунак са Кошара, можда најжешће битке у рату 1999. године, инвалид без ока и рањен онда у ногу, живи у беди са своје седморо деце и да нема пара за вештачко око! Нешто као протеза за око. Здравствени фонд нема пара, а није га се сетио ни министар за борачка питања. Као ни било ко други од оних који би требало да се интертесују за ратнике, децу, уопште за сиротињу у Србији. Које није мало, мада не знам ко је за то заслужан. Човек се зове Новица Спасић и треба му поменути име. Живи у Бојнику.

После писања новина инвалид са Кошара ће добити помоћ добрих и хуманих људи. Има таквих још у Србији. Шта ће урадити надлежне службе? Верујем исто оно што се радило и пре, а и данас. Ништа! Сачекаће да све то прекрије рузмарин и шаш! Може бити и да се нешто променило у размишљању. Нато пакт се скоро више и не помиње као агресор у Србији. Сада је тај пакт ваљда пријатељ овом народу? Новица Спасић се борио да сачува Косово и Метохију. Могуће да је баш то било погрешно?  Јер као што читамо, један „лидер“ из владајуће победничке коалиције на изборима у Србији замера премијеру Вучићу само то што још није признао државу Косово. По овоме премијер све ради како треба, још да призна Косово, и све је потаман. Иначе, за неупућене, овај саветник је председник странке са префиксом „српска“! Још и обнавља Србију. Такав је у власти, а његови бројни коалициони партнери из власти нису се много узбудили око ове и сличних видовитих изјава.

Па шта може очекивати Новица Спасић и људи слични њему у оваквој Србији?

Миодраг Тасић