Мир и тишина у долини лепоте

Уз саму Катунску реку, на обронцима Лесковика, на само нешто више од 20 километара од Алексинца, у атару села Липовац налази се један од најпознатијих манастира у нашој земљи. По селу је и добио име – Липовачки манастир. За мештане је од вајкада Манастир Светог Стефана, иако је светиња посвећена Преображењу Господњем.

Манастир у Липовцу, иако је више пута био и до темеља сравњен и уништаван, своје најтеже године преживео је после Другог светског рата када је светињи и монаштву одузета имовина. Пуне три деценије био је потпуно запуштен и скоро руиниран. Тек 1974. године започела је велика обнова овог предивног манастира. Тада је у Липовац дошао отац Дионисије који је са монаштвом и становницима успео да од рушевина створи један од најлепших манастира у Србији.

Три деценије отац Дионисије био је старешина манастира. Данас је манастирски духовник у чину архимандрита, али и даље врло енергичан и неуморан иако је загазио у девету деценију живота Благе нарави и ведрог духа Дионисије је изузетна, поштована и моћна личност у вери. Рођен је 16. октобра 1932. године у Риђевшници код Трстеника, а у манастир одлази са својих непуних 14 година. После три године искушеништва замонашио се у Манастиру Дивљана код Беле Паланке.

– Пуних 18 година провео сам у Манастиру Височка Ржана, у врлетима Старе планине на југоистоку Србије, у тешко приступачним крајевима и тешким временима по нашу цркву у време комунистичке страховладе. Црква је била одвојена од свог народа, сваки одлазак нас монаха из манастира до оближњих села био је испуњен великом неизвесношћу, јер смо страховали шта све може да нас снађе. У тим пограничним српским крајевима живели су часни и поштени људи, али су на власти били ортодоксни комунисти, сурови и сирови, којих се народ плашио. Искрен да будем по доласку овде ја нисам могао да препознам комунисте, овде су то били други људи са којим се ипак могло разговарати, чак и сарађивати, иако ни они нису имали разумевања за цркву. Они тамо у Височкој Ржани били су диктатори, потпуно издвојени од народа и људи, са њима није могло да се разговара.

У Липовац отац Дионисије дошао је по сопственој жељи да буде близу свог завичаја:

– Могао сам и у околину Трстеника, у свој завичај да одем, али одлучио сам се за Липовац и никада се нисам покајао. Прихватило ме је монаштво, али и становништво овог краја. Недуго после мог доласка придружиле су ми се и три рођене сестре које су дотле биле у манастиру у Дивљани. Две су, на моју велику жалост претходних година преминуле, Марина и Макрина, а трећа Меланија сада је старешина, то јест игуманија манастира на чијем челу сам ја био више од 30 година.

Свакога дана отац Дионисије је веома рано на ногама, пре изласка сунца. Дан почиње читањем молитве у својој келији, а потом одлази на литургију коју служи свакога дана. Непрестано је са посетиоцима манастира, на исповеди или пригодном разговору. Увек има времена да саслуша, да посаветује. Да помогне у решавању проблема. Вредан и предусретљив надасве, са шалама које су саставни део сваког његовог разговора са верницима и гостима, сваког настоји да угости, за манастирском трпезом или у разговору.

– Имали смо некада велико имање, одузето је. Сада на око два и по хектара узгајамо оно што нам је најпотребније. А када има за нас има и за наше госте, за сваког добронамерног, за сваког госта и верника. Скоро шест деценија ово је женски манастир. Сада је у њему 15 монахиња.

О народу и Цркви у Србији отац Дионисије каже:

– Мало знамо о својој вери. Оно што се зна више су обичаји, а не вера. Велики проблем у нашем народу је и неслога. Да би се боље живело треба бити сложнији, јединственији, треба превазићи проблеме. Треба праштати и треба живети у љубави. Али, само јаки који имају веру, могу праштати. Зато и треба више веровати и знати о вери. Друго, Србији недостају деца. Треба децу рађати. Нерађање је један од највећих грехова. Не треба бити себичан. Човек је најближи богу када рађа децу, јер је онда директно саучесник у рађању човека. Стварање новог живота је највећа част за човека. То је највећа радост, од ње веће нема.

Локално становништво у Липовцу и околини манастира чува свој манастир и с колена на колено преноси легенду о деспоту Стефану Лазаревићу и његовом брату Вуку, који су помогли монаху Герману да обнови светињу и у њему установи братство. О томе сведочи камена плоча која се чува у манастирској цркви, а на којој је монах Герман оставио посвету са уклесаном 1399. годином. Остаци прве цркве потичу још из десетог века и, како је утврђено, на њеним темељима је 1370. подигнута нова, сачувана до данас.

– У крипти манастира је и осам гробница богатих српских властелина који су подигли, то јест обновили цркву, али чије име није до сада утврђено. Посетиоци могу да виде у камену плочу из последње године 14. века, ову манастирску крипту, али и предиван призор на само неколико десетина метара од капије манастира – у стени су сачуване монашке келије, у којим су боравили монаси у време изградње манастира или се у њима скривали и битисали у оним временима када је светиња рушена и спаљивана и када су били прогоњени – испричао нам је отац Дионисије..

-----------------------------------------------------------

Ускршња честитка

На крају нашег боравка, уз срдачан позив да опет дођемо у Липовац, отац Дионисије је поручио: „Честитам свим житељима наше земље Васкрс, а младима поручујем да се рано жене, да не чекају да их време прегази и да у младости формирају породице и тако стварају будућност ове наше лепе Србије, наше читаве нације. То је мој аманет и онима који данас владају Србијом – да чувају и брину о представницима младе генерације, да им помажу да нађу посао и брину о својим породицама. Да схвате да је највећа вредност рађање и сваки нови живот, јер ћемо само тако нашу земљу и народ спасити нестанка. Да се не допусти да нам млади одлазе у бели свет, да се науче да воле своју земљу и да њу развијају и чувају.”

-----------------------------------------------------------

Нови пут повећао број посетилаца

Пре неколико година Министарство саобраћаја Србије и локално руководство општине Алексинца и житељи свих села поред пута који води од старог аутопута Београд–Ниш до Липовца – Катуна, Добрујевца, Пруговца и других, помогли су давно иницирану изградњу модерне саобраћајнице. Каже отац Дионисије да се од Катуна до Липовца некада путовало више од сат и по, а сада се до манастира стиже за петнаестак минута. Од завршетка пута многоструко се повећала посета манастиру.

www.politika.rs