Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Израел Келман из сенке влада Србијом!

rss

02.09.2010. Пише:Јасна Јојић

Афере гашења банака, “стечајна” и “друмска” мафија, или “коферче”, иако стално потресају Србију, тешко да ће у догледно време бити потпуно раскринкане. Не само због сталних одлагања суђења или недовољно истражених поступака и одлука надлежних, већ и због тога што очигледно нико не жели да уђе у суштину, ко их је и због каквих интереса иницирао, односно шта заиста стоји у њиховој позадини.

Израел Келман из сенке влада Србијом!

То, међутим, бар по сазнањима до којих је дошла “Ревија 92”, не би требало никога да чуди, јер Србија је само једна у низу жртава не “теорије завере” него међународне праксе која је много гора од било какве завере.

Исти модел приватизације, лобирања, укидања производње и развоја трговине и монопола, већ доживљавају и све бивше републике Титове Југославије, али и Грузија, Украјина, Бугарска, Румунија. Отуда и у свим тим земљама пред судовима слични спорови побројани на почетку. Одатле и појава која се у уско стручним круговима назива “пара-банкарство”.

Питањем настајања “пара-банака” као почетним кораком за рушењем комунизма и моћи земаља југоисточног блока Европа, (од којих су све сем Титове СФР Југославије, биле део или интересна сфера Совјетског Савеза) тек се данас баве експерти. И то, подразумева се - амерички. Ко би други кад је идеја о “пара-банкама” које ће иницирати социјалне, политичке, па онда идеолошке и на крају промене психолошког профила појединца, рођена у овој земљи.

О томе су још пре годину дана писали прекоокеански медији. Откривени су подаци ЦИА, у којима се види да су се агенти бавили истраживањем ко је све искористио да профитира у периоду после рушења Берлинског зида 1989. године.

Кад су комунистичке земље почеле да се приватизују и да развијају тржишне економије, приватне инвестиције постале су, нормално њихово најважније стремљење. Да би то добили и остварили било је неопходно да направе контакте са развијеним земљама и упомоћ су им одмах притрчали, данас већ свима познате, паблик рилејшнс фирме. “Рекламе, ха”, помислили би многи. Али далеко од тога. То је агитација. И то – озбиљна!

“Паблик рилејшн фирме су новим режимима бивших комунистичких земаља, створиле везе са инвеститорима и корпорацијама", објаснио је Џејмс Харф, до 1997. директор одељења "Глобал паблик аферс" америчке ПР агенције “Рудер Фин”, који је после тога био и оснивач фирме "Глобал комјуникејторс" (такође се бави односима с јавношћу), и разоткрива мотив и порекло паблик релејшнс људи који су посредници између изгубљених економиста бивших комунистичких земаља и финансијских магната из света. Они им дакле олакшавају комуникацију.

Си-Ен-Ен је од Кевина Меколија, уредник познатог стручног часописа "О’Двајерс Вашингтон рипорт", (који прати индустрију ПР-а и лобирања у Америци), сазнао да је истраживање показало како је деведесетих година 20. века и у Америци дошло до експлозије комуникационих услуга на америчком тржишту. Он је рекао: “Све оне земље централне и Источне Европе, од Бугарске до Естоније, од Чешке до Казахстана, које су биле под шапом Совјетског Савеза, нису имале своја представништва у Сједињеним Америчким Државама и морале су да се презентују у Вашингтону. Тај посао промовисања најбоље могућег имиџа ради економског успеха, заосталим земљама бившег комунистичког царства одрадиле су компаније разних ознака и дифузних делокруга из широке области паблик рилејшнса које су тако постале први победници (или профитери) проширења западних вредности на једно геостратешки и економски важно подручје.

Међу тим компанијама које су започеле преваспитивање Истока, највише се истакла Компанија РСЛБ партнерс, названа по иницијалима презимена четворице власника фирме. Они су држављани Израела: Јувал Рабин, син убијеног израелског премијера Јицака Рабина и специјалиста за комуникацију, Шимон Шевес, бивши шеф кабинета Јицака Рабина, Амнон Липкин-Шахак, бивши начелник Генералштаба израелске армије, и, Гил Биргер, бивши аташе за економске везе израелске амбасаде у Вашингтону. Главни делокруг пословања овог четворца су политика, војна безбедност и економија. “Све личи на својеврсну експозитуру израелског Министарства спољних послова, али, ипак, директор те фирме је Американац Џеј Футлик чија је каријера почела”, цитира Си-Ен-Ен Меколија, “у изборном тиму Била Клинтона 1992. године. Футлик је у Белој Кући био Клинтонов човек задужен за везу са моћном јеврејском заједницом у Америци. После напуштања Беле куће 1997. године, постао је потпредседник агенције Рудер Фин и 2003. године водио је кампању за председничку кандидатуру сенатора Џоа Либермана. Те године се запослио у РСЛБ и постао саветник Џона Керија за Блиски исток, а сарађује и са Ричардом Холбруком”, који је, подсетимо се, био главни креатор Дејтонског споразума.

Шта даље рећи ако се зна да је далеко пре Дејтонског споразума, од почетка 90-их година, ова јеврејска агенција била ангажована управо на просторима поменуте три, бивше братске, Титове, а потом зараћене републике. Исти Ричард Холбрук који је радио за ту агенцију је био специјални изасланик председника Сједињених Америчких Држава, а онда је напредовао до места заменика државног секретара САД, Мадлен Олбрајт. Холбрук и Олбрајт су све до своје пете деценије живота живели као часни Американци, али су се тада изненада досетили да им је порекло чистокрвно јеврејско. Баш као и порекло Веслија Кларка, који се исто тако у позној доби присетио својих корена. Тај пензионисани генерал војске САД, пореклом Јеврејин, је као командант савезничких снага НАТО водио операцију бомбардовања Србије познатију као Милосрдни анђео! (Иначе био кандидат за председничку номинацију Демократске странке у Америци 2004. године, али се повукао из трке 11. фебруара).

Пошто је Клинтонова администрација прошлост, независни амерички коментатори скупили су храброст да споје све те коцкице и покажу како то Америка дрма светом. Они су много пута у последње време наговештавали да је ова израелска компанија, РСЛБ, (која је све време уз америчку Демократску странку) међународни паблик рилејшнс обликовала на принципима глобализације.

То је недавно наглашено и у спису “Пројект Немачке фондације за истраживање мира”, познатији и као "Информативни ратови око Балкана". У том пројекту, на којем је радила Мира Бехам, амбасадор Србије при ОЕБСУ. Бехам у спису тврди да је “у условима глобализоване комуникације, међународни паблик рилејшнс замена за три стуба класичне спољне политике - дипломатију, трговину и културу и доводи до издвајања кључних спољнополитичких делатности из државних институција у руке приватних фирми. Реч је о темељној приватизацији спољне политике, и актери компанија са одредницама за лобирање, консалтинг или паблик рилејшнс постају “дипломате за изнајмљивање” који управљају судбином једне државе”.

"Моћ слика (такозвани Си-Ен-Ен фактор) и актери цивилног друштва као што су невладине организације, у великој мери утичу на јавно мњење и спољнополитичке процесе одлучивања”, пише Бехамова и истиче да због тога "дипломате треба мање да усмере своје активности на изабране политичке функционере, елите и друштвене мултипликаторе, а више да политику своје земље продају на пијацама широке јавности".

То најбоље показују недавни балкански ратови. Тако је фирма пи-ар "Рудер Фин", истовремено заступала Републику Хрватску, владу Алије Изетбеговића и руководство косовских Албанаца. Та агенција је изузетним напором и професионалном вештином у америчком и светском јавном мњењу и међународној политици успела да учврсти темеље за крајње поједностављено тумачење ратова у бившој Југославији као борбе “доброг против зла”.

“Према Џејмс Харфу највећа достигнућа Рудера Фина су признавање независности Хрватске од стране америчке администрације, буђење јавног мњења за страдање Бошњака и израда политичког програма за Албанце са Косова који је већ 1992. године предвиђао успостављање УН-протектората на Космету и независност јужне српске покрајне”.

Почетком августа те 1992. “Рудер Фин” ради за владу Алије Изетбеговића, придобијајући јеврејску заједницу у Америци за ствар Бошњака и стварајући слику новог холокауста на евроспком тлу. "Ангажовати јеврејске организације на страни Босанаца био је изванредан блеф. У јавном мњењу једним потезом изједначили смо Србе са нацистима. Одмах је примећена осетна промена речника у медијима, што је било праћено употребом појмова са јаким емотивним набојем, као што су етничко чишћење, концентрациони логори и друго, а све је то изазивало поређења са нацистичком Немачком, гасним коморама и Аушвицом", рекао је Џејмс Харф.

Али, поред “Рудер Фина” овим се послом на Балкану бавило још много њих. Статистика каже да је склопљено 157 уговора између 40 америчких пи-ар фирми и сукобљених страна у ратовима на простору бивше Југославије. Сви ти уговори настали су у временском периоду између 1991. и 2002. године. Од тога су деведесет процената биле активности српских (ратних) противника, укључујучи Словенију и, од 1997. године, и Црну Гору.

“У руководствима тих Агенција налазе се многи бивши конгресмени, сенатори, сарадници и функционери америчке администрације, представници тајних служби и америчке војске, истакнути сарадници медија, председници великих корпорација, а то подразумева кратке путеве до кључних места у политици, медијима, привреди и безбедносним структурама”, пише Бехамова и наглашава:“Добар пример такве квалитативне и квантитативне моћи је агенција Вашингтон груп под руководством Сузан Молинари, фирма која је од јануара 1998. до јула 1999. имала за клијента Владу Косова, када је Рудер Фин престао да ради за косовске Албанце”.

Постоје оправдане сумње да је Сузан Молинари, ћерка једног усташког емигранта. Молинери је своју политичку каријеру започела као члан градске власти Њујорка, била је републикански конгресмен и у то време, према процени многих, најутицајнија жена америчког Конгреса. Сузан је радила и као водитељ дневника велике ТВ-станице Си-Би-Ес и задржала бројне функције у политичким и привредним управним телима кад је постала председник и пословођа компаније Вашингтон груп, тврди и Мира Бехам и додаје да фирма Сузан Малинери припада агенцији “Кечам паблик рилејшнс” која је опет део Омником-групе, према стручним проценама водећа комуникациона корпорација на свету.

Када је сукоб на Косову ескалирао и НАТО водио рат против Југославије, односно Србије, у име руководства косовских Албанаца, агенција Сузан Молинари је отварала информативни центар у Вашингтону, обезбеђивала је контакте албанских лидера са медијима, сенаторима и конгресменима, и добијала правну и друга помоћ за време преговора у Рамбујеу, али је и пласирала текстова и коментара о српским злочинима на Косову и о потреби подизања оптужнице против Слободана Милошевића у Хагу, нагласила је Бехамова.

Тако су пред најновији балкански рат на просторима бивше СФР Југославије, улазиле и “америчка влада, Амнести интернешнел, Хјуман рајтс воч, Сорош-фондација, либерални интелектуалци, али и широки кругови конзервативаца, Уједињене нације, новинари, али и владе у Загребу и Сарајеву, муџахедини у Босни, као и руководство косовских Албанаца и припадници ОВК”, пише Мира Бехам. Одатле “сви они имају практично идентично тумачење збивања на просторима бивше Југославије”. Мишљење које је формулисао Џејмс Харф, а по којем је холокауст над Јеврејима упоређиван с оним што су Срби радили околним нацијама.

То је, тврди у свом раду Бехамова “у неколико наврата за време рата у Босни и током НАТО бомбардовања довело до жешћих расправа унутар јеврејске заједнице. Говорило се о злоупотреби и инструментализацији јеврејске историје, додуше без последица по створени имиџ Срба као нацистичких зликоваца, имиџа коме се, коначно, суди у Хагу”.

Прва мисија невладиних и других поменутих организација била је заштита људских права и "спречавање геноцида" па је то било и оправдање за бомбардовање Србије. Али данас, тврди Бехамова, израелска пи-ар фирма РСЛБ “са снажним везама код америчких демократа и даље не одступа од западног и јеврејског мејнстрима водећи кампању против Србије. То, просто, намеће закључак да ћемо убудуће све више бити суочени са јаком афирмацијом увреженог тумачења ратова на Балкану и да ће се по тој линији Срби још више делити на добре демократе који безусловно подржавају Хаг и диктирани извештај Републике Српске о Сребреници или се шетају Мостаром без сећања на 40. 000 протераних Срба, и на мрачне силе прошлости које то не чине”, завршава Бехамова.

Извори Р92, такође, тврде да јеврејски лоби у Србији хара још пре него што је Слободан Милошевић дошао на власт. Неки иду и даље у тврдњама да га је он и довео на власт. Пре свега у мисији растурања СФР Југославије на мале, економски слабе државе, које треба до краја осиромашити да би им се онда убризгао инсулин. Наравно из “пара-банака” које морају да конкуришу ММФ и Светској банци.

Лоби је наравно стигао до Босне где су радиле поменуте пи-ар агенције. Параноја или не, али већ у октобру 1994. ултранационалистички листови (попут “Нове искре”), подсећали су да су особе јеврејског порекла из земље и света (Ели Визел, Медлин Олбрајт, Данијел Шифер, Клара Мандић, Израел Келман, Енрико Јосиф, Џорџ Сорош, Симон Визентал, Чеслав Милош, Ворен Цимерман, Збигњев Бжежински, Бернар Анри Леви, Ален Финкелкрот, Анри Гликсман, Лоран Фабијус, Слободанка Груден, Јаша Аламули, Предраг Финци, Ладослав Каделбург, Давид Калеф), на неки начин сатанизовали Србе због рата у Босни. Доказ за то, ови ултранационалисти тражили су у феномену да се из Србије исељавају Јевреји.

Мада је Јаша Алмули, тадашњи председник Београдске јеврејске општине званично рекао да се према подацима Јеврејске општине Београда, од почетка кризе у Југославији, из ње у Израел иселило укупно 177 Јевреја, и то претежно из Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије” и да нема говора о “миграцији већих размера", медији су тврдили да је исељавање било масовније, наводећи као званични податак по којем се “од 1991. до 1998. године с југословенског простора иселило 1.800 Јевреја”.

То је само значило да није успела мисија демократске странке Стејт Департмента да јеврејске пи-ар агенције, после мисије у Босни и на Косову, демократизују Србију. А то је планирано у фебруару 1990. године, преко Кларе Мандић, која је тада организовала један историјски сусрет са далекосежним последицама. У посети Београду, први пут, после двадесет пет година, боравила је делегација из Израела. Клара Мандић је лично средила да Слободан Милошевић, тада председник, прими ове госте, док је вечеру гостима приредио Душан Михајловић, тада потпредседник републичке владе, (касније од 2001, министар унутрашњих послова у влади убијеног премијера Зорана Ђинђића).

Српски и јеврејски пријатељи седели су у Вили Србије у Ботићевој улици, када се, на опште изненађење, појавио председник Милошевић са сином Марком. Поздравио се са свима, а онда је пришао Добрици Ћосићу, пружио му руку и рекао: “Марко, дођи да упознаш највећег српског писца”!

- Била сам пресрећна! - присећала се после Клара са усхићењем овог историјског тренутка. - Успела сам да спојим првог човека власти и првог човека опозиције!”

Клара је ово истакла у интервјуима, а шта се потом десило са сарадњом Ћосића и Милошевића, већина у Србији зна. Њихово неслагање кулминирало је растанком, Слобу више није имао ко да уразуми, па је јеврејски лоби постигао свој циљ.

Клара Мандић је у Србију довела и Келмана Израела за ту најперфиднију, финансијску игру. Нашла је многе људе сумњиве прошлости које су увек могле “поново у затвор” и почела да разбија банкарски систем ионако исцрпљене Србије.

Клара Мандић, коју су многи звали и фатална жена из затвора је извукла књиговођу Дафину Милановић, и на њено име отворила касније, чувену по злу, Дафимент банку.

Деценију и по касније кад је Дафина Милановић опет села у судску клупу због ове пљачке српског народа, рекла је: “Клара, по професији зубар, била је саветница Дафимент банке и њен амбасадор у свету. Али с њом је несрећа ушла у моју кућу иако сам се због ње у једном тренутку осетила важном, упознајући преко Кларе, Радована Караџића и целокупно руководство Републике Српске, значајне Јевреје као што су Келман Израел и Давид Дудаи, и представнике српског политичког естаблишмента”.

Дафина је у интервју за "Дугу" касније евоцирала успомене овим речима: “Клара је била особа која ме повезала са српском владом. Она их је редом доводила код мене, или је организовала вечере у Интерконтиненталу. Ја сам волела да идем на те вечере. Желела сам да упознам те људе, највише из радозналости. У почетку сам мислила много лепо о њима. После више не. Како се ситуација с банком мењала, тако се мењао и њихов однос према мени. Они су ме волели до последње марке”.

Шта се заправо десило с Дафимент банком.

Ревија 92 већ је ексклузивно објављивала документа из којих се лако види како је реализована највећа државна пљачка грађана у Европи 20. века, и још се лакше закључује да Окружни суд у Београду, не може да суди јер је оптужница уместо на десетине адреса, послата само на једну, на Дафинину. Клару Мандић, не могу, јер је убијена, али Израела Келмана нико не зове ни као сведока. А његов је потпис на многим документима и око Дафимент банке и око спорних приватизација које је Трговински суд у Београду радио још од почетка деведесетих година. Те приватизације је тако увежбао да се лако може закључити да је данашње злодело стечајне мафије, којој се суду пред Специјалним судом последњих месеци, само наставак истих оних марифетлука, рађених пре скоро две деценије.

Једино Специјално тужилаштво би могло да натера МУП да прикупи доказе о томе како је Слободан Милошевић 1990. са својим сарадницима, пошто се нашао у финансијском ћорсокаку, реализовао план “пара-банака” јеврејског финансијског лобија, како да узме паре од грађана Србије и искористи их за масу погубних политичких планова. И како су му у томе, (за годину и по дана активног рада и 16 година постојања Дафимент банке) помагали Служба државне безбедности (СДБ) предвођења Радетом Марковићем, полиција на челу са Родољубом Рођом Ђорђевићем и Савет гувернера тадашње Народне банке предвођен прво Бориславом Атанацковићем, а онда Душаном Влатковићем...

Хронолошки, Специјално тужилаштво требало би да идентификује прво оне који су допустили да Дафина Милановић, која је још од 1988. године од стране јавног тужиоца била оптуживана за кривична дела финансијских превара, добије дозволу НБЈ да отвори банку, ургирајући пре тога да изађе из притвора. Одговорни су и они који су дозволили да Дафимент банка иако је већ 1991. основала холдинг компанију са 15-ак фирми из земље и иностранства, све време, до данас буде третирана само као привредник под регистарским бројем 1-31774-00, код Трговинског суда у Београду. Јер, тиме је избегнуто да се приликом банкрота Банке прогласи стечај при којем би у стечајну масу ушле паре из свих тих фирми, (пописаних и оверених печатима и потписима директора, 26. јуна 1991. на меморандуму Дафимент банке) и из иностранства и из Србије. Из те стечајне масе одмах би се наплатила потраживања ојађених грађана, и то са каматом, јер многе од тих фирми и банака, и данас одлично послују, под истим или промењеним именом.

Истрагом коју би наложило Специјално тужилаштво под удар закона дошли би и они који су Дафимент банци 19. септембра 1991. дали дозволу за оснивање “Дафимент банке дд Београд” и само осам месеци касније, велико “АД” - овлашћење које је подразумевало да банка може радити платни промет (уносити и износити девизе) с иностранством и кредитне послове.

Да Дафинина банка није била спремна за то “АД” показује одлука Сектора за послове контроле НБЈ коју је 13. априла 1992. године потписао директор Сектора Љубомир Перишић. У решењу (бр ИВ/141-614), које је упућено Привредном суду пише да је Савет гувернера на својој 421. седници (од 9. априла 1992) “донео Решење о ништењу Решења о издавању дозволе за оснивање Дафимент банке дд Београд”.

Привредни суд, (у којем су иначе радиле углавном исте судије чије се име и данас повлачи по документима о више него нерационалним решењима о стечајевима од 2002. и 2003. године, четири највеће српске банке, Беобанке, Инвестбанке, Југобанке, Београдске банке, Ц маркету, Робним кућама Београд, Генексу и низу других) међутим уопште не хаје. А да брука буде већа 4. јуна 1992. дакле само 57 дана касније, НБЈ документом заведеним под бројем Р-бр 114, доноси Решење којем “Дафимент банка- мешовита банка ДД Београд” добија горе поменуто “АД” овлашћење. Ово решење потписао је гувернер Душан Влатковић чије ће се име у овој хронологији сретати на низу још чуднијих одлука НБЈ.

Шта се дакле десило за 57 дана да Савет гувернера, драстично промени мишљење (врати овлашћење дд и дода Дафининој банци “АД”), и то у року од два дана пошто је она 2. јуна 1992. поднела нови захтев? Из документације коју поседујемо, само две “ситнице”. Прва је (по документу из Службе за платни промет на Новом Београду од 29. маја 1992.) тешка 3 милијарде динара коју је на привремени рачун уплатила Дафимент банка као депозит за добијање великог овлашћења (“АД”), и још милијарду динара као улог за оснивање “Дафимент мешовите банке”. Друга “ситница” била је тешка 2,5 милиона долара. Њу је у “Дафимент банку дд Београд” (која је иначе укинута горе помернутим решењем од 9. априла) на име оснивачког улога, дотурио, ко би други, него Келман Израел из Израела. Паре су, (како се види из дописа НБЈ од 29. маја 1992. који су потписали Р. Трнавац и Б. Новоселац), легле на рачун НБЈ из ЛХБ банк АГ Франкфурт.

Како су се ствари даље одвијале, гледано из данашње перспективе, овде се није лоше подсетити да је слична прича у српској привреди могла бити испричана и непосредно пре него што је Мирољуб Лабус изашао из политичко-економског живота Србије. Дакле, Лабус је од 2001. до 2003. уз помоћ решења која је углавном потписивао Горан Кљајевић председника Трговинског суда (иста институција која се током режима Слободана Милошевића звала Привредни суд) ставио под стечај цело српско банкарство. Добио је многе награде за свој рад, а онда је две и по године касније изашао из владе Србије некако у исто време када се распламсава афера “коферче”.

А о “коферчету” Ревија 92, писала у јануару 2006. кад је полиција обелоданила да је ухапсила вицегувернера Народне банке Србије (НБС), Дејана Симића док је са некадашњим омладинцем режима Слободана Милошевића па директором СПС, Владаном Заграђанином пио винце. Наш текст о томе био насловљен: “Слобини тајкуни организовали сачекушу за НБС?” Шта друго писати поред онакве акције МУП, и то по пријави Секуле Пијевчевића који је сумњичио НБС за корупцију јер није хтела да одобри враћање лиценце за рад Кредитно-експортној банци (КЕБ) у којој је како је сам Пијевчевић рекао, капитал ТБИ из Израела. На срећу Пијевчевић је само неколико месеци касније пао по оптужници за стечајну мафију и притворен је, некако у исто време кад и поменути председник Трговинског суда Горан Кљајевић.(Само су им се називи мафија разликовала). Судијом, чије се име итекако везује за Дафимент банку. Пре свега јер је његов потпис на многим одлукама о грабежу имовине која се водила на Дафину Милановић и “њен” Дафимент холдинг. И то у годинама када гувернер Влатковић више није знао да ли југословенски закон ликвидира банке у минусу или их баца у стечај, па потписује и за лаике смешне дописе и решења.

По истом рецепту, само много убрзаније, (ликвидациони поступак Дафимент банке и даље траје) остаће упамћен још већи блеф - прво оне старе, а онда и ове нове власти. Дакле, требало би да се упореди како је, јеврејски лоби, кад је распарчао Југославију па се ослободио Милошевића као сувишног, понашао у новој демократској власти.

Тај је подухват извео Мирољуб Лабус са Агенцијом за стечај, санацију и ликвидацију банака, од 2001. наовамо. За “трен” је обрадио и под стечај бацио далеко веће дужнике, институције које су пословале деценијама, (попут Беобанке, Инвестбанке, Југобанке и Београдске банке, а онда и Карићеве Астра банке, Југобанке АД Бор и остале). А онда су стигле неке нове банке, чијим је власницима капитала опет тешко ући у траг, а које сада царују Србијом.

КОФЕРЧЕ

Чедо парабанке

Питање “пара-банака” и јеврејског финансијског лобија за који и Американци данас тврде да је један од иницијатора управо створене, вештачке рецесије у целом свету, данас се у Србији додатно актуелизује једном вешћу која у медијима пролази готово непримећено. Ради се о суђењу које је пре недељу дана по ко зна који пут одложено, јер се нису појавили сведоци, већина њих јеврејски бизнисмени. Додуше није дошао ни заменик премијера Ивица Дачић, али он је бар дао изјаву да ће се појавити пред судом чим прими позив, а у суду су потврдили да је његов изостанак оправдан службеним путовањем.

Суђење актерима афере "Кофер", које је три пута одлагано, одложено је и четврти пут зато што сведоци нису могли да дођу на суђење. Председавајући судија Омер Хаџиомеровић констатовао је да је почетак одложен за 13. април 2009. године, када ће поново бити позвани окривљени и сви сведоци међу којима су Владимир Цизељ и Зев Хадер, Шалом Шпилман, држављани Израела. Да би пети покушај главног претреса био успешан, суд је сада одлучио да тог сведока из Израела саслуша видео везом. Одбрани та одлука није била по вољи али боље и тако него никако. Јер држављанин Израела је представник чувене ТБИ групе, већинског акционара Кредитно-експортне банке.

Цизељ је, међутим, саслушан пре две године. Судији је тада рекао да су корени лоших односа ТБИ Групе и НБС потичу од времена када је српска централна банка укинула дозволу за рад Кредитно - експортној банци. Међутим, тадашњи Привредни суд је на иницијативу ТБИ донео привремену меру и обуставио могућност ликвидације. Цизељ напомиње да се отада "вуку и уцене из НБС".

“Алтернатива је била да уђемо у кривично дело и пристанемо на уцене или да се покупимо и одемо одавде што ћемо на крају и урадити јер апсолутно нисмо добродошли у НБС. Потпуно смо непожељни и све чине да нам онемогуће да радимо. То траје одавно. Вероватно имају неки разлог зашто то раде јер ми не спадамо у оне који прихватају услове. Објашњења гувернера Радован Јелашића су бесмислена”, изјављивао је тада Цизељ и потврђивао је изјаву правног заступника КЕБ Александра Лојпура да су резултати фризирани како би банци била одузета дозвола.

Лојпур је објашњавао да КЕБ није могао да пристане на уцену, зато што су знали да полиција има план да ухапси и Јелашића и власника ТБИ Шалома Шпилмана и Владимира Цизеља.

http://www.arena92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=51&articleId=224

Коментара: 0


# интервју Ивица Дачић Дафимент банка Јездимир Васиљевић Језда Дафина Милановић Слободан Милошевић НАТО информативни центар Душан Михајловић
@



 

[ Додај коментар ]