Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Изборна трка

rss

05.02.2014. Миодраг Тасић

И беху избори. Они пре две године. По општем мишљењу изабрали смо најбоље.

избори 2014.

Додуше дуго је трајало натезање будућих коалиционих партнера око формирања Владе, али, најзад, десила се и Скупштина, потом реформска Влада, и тако редом. Кренуло све да боље не може. Почев од довођења богатих Арапа и других светских инвеститора, запошљавања незапослених страначких кадрова у јавним предузећима и државним установама, приближили смо се најпре Хашиму Тачију и демократској власти „Косова“ а потом и Европској унији, Бог је услишио молбе верујућих и подарио кишу, па је нешто и родило, тако да некако преживесмо. Истина, не сви, но колатерална штета се не броји.

И баш када је кренуло са процватом, расписују изборе! Дојучерашњи савезници не могу да се међусобно нахвале, нико им не смета, нико их не угрожава, један другоме нуде најодговорнија места у држави ко на тацни, и опет избори. Све у време кризе и наглашене штедње. Као, реформе не иду жељеном брзином. Ко то да разуме? Испостави се, бар за сада, да је реформе кочио министар задужен за њихово спровођење. Баш онај што их је најгрлатије најављивао и тражио, кога су до јуче величали и славили, чим је дао оставку, сви су осули паљбу по њему. Неки веле и да је бивши министар криминалац, да је покрао и ојадио многа предузећа, да се обогатио на народној муци. То је било давно и остало непознато све до трена док се министар није повукао. Некако изненада се просветлило!

Ми обични грађани и гласачи свакако не можемо разумети финесе високе политике. Лично спадам у оне које муче тешке недоумице. Ето, да почнемо с једном од коалиција на српској политичкој сцени. На истој страни Александар Вучић, Расим Љајић, Веља Илић, Вук Драшковић и Александар Вулин. Намерно помињем имена лидера странака, а не сам назив странке. У Србији гласачи не гласају странке због програма, традиционалне припадности или због тога што их раније можда нису изневерили, односно што их нису преварили својим обећањима. Не, овде народ бира вођу оличеног у лидеру странке. Некоме годи реторика, другоме изглед, поготову ако се ради о агресивном човеку замашне телесне грађе, а има и таквих који се поводе „скромним материјалним стањем“ будућег спасиоца. После се покаже да тај нешто и не трпи у овој тренутној кризи попут већине његових гласача, али накнадна памет је такође једна од врлина народа српског.

Да се вратимо горе поменутој коалицији. По истраживањима непристрасних агенција које за такве услуге зарађују хлеб насушни, Напредњаци уживају 46% поверења гласачког тела. Сами самцити. На изборима се добије који проценат од оних који не пређу цензус, и на тај начин би Напредњаци вероватно имали више од пола посланика у Скупштини. Могли би сами да владају. И шта ће Вучићу савезници? Па, још какви савезници. Вук Драшковић и Александар Вулин? Како разумети ову енигму? На једној страни заклети монархиста, бранилац Драже Михаиловића и Краља и Отаџбине, борац за НАТО пакт и европске интеграције, визионар који би Шиптарима уступио Косово (без Метохије, ако сам га добро слушао, јер Метохију не помиње), то да би Срби на Косову уживали сва демократска и друга права!

На другој страни Александар Вулин, осведочени бранилац српских интереса на Косову, заједно с Метохијом, човек спреман баш зарад српских интереса и да поднесе оставку на министарско место, и после га с муком убеде да се поново прихвати министровања, бивши, а можда и садашњи Јуловац, бранилац републике и социјализма, хоћу рећи социјалне правде!

Да ли су ово рогови у врећи? Могу ли заједно личности с толико различитих ставова и циљева? Да не помињемо разлику у такозваној инфраструктури. Драшковићев покрет,ако му је веровати, има чланове у сваком граду, у сваком селу, у сваком засеоку. Вулинов, такође покрет, није нешто претерано распрострањен. Јул је изминуо. Моментално живимо фебруар. Онда, нешто што и није неважно. Макар у Србији. У време највеће брачне љубави Слободана Милошевића и Мире Марковић, цветала је и политичка љубав тадашњих супружника. Милошевић је предводио Социјалистичку партију, а Мира Марковић Југословенску удружену левицу. Вулин је изданак те левице, док Вук Драшковић није хтео да чује за Мирину партију. Вук је само са Слобом сарађивао. Оно кад је био потпредседник Савезне владе. Истина, не Први потпредседник, али потпредседник.

На крају, не и најмање важно. Драшковић је знао да сече руке с усташким, албанским или турским барјаком. Вулин, колико је мени познато, није толико оштар. Напротив. Врло је умерен. За своје идеале не би користио ни проверене методе Друга Тита. Замислимо ситуацију да на предизборном скупу у некој српској метрополи заједно наступе ова два непомирљива великана. Један бије у клин, други у плочу. Један хоће краља, други председника. Први брани Дражу, други Тита. Онај велича капитализам и Америку, овај диже Русе и социјализам у небеса. Непрегледна маса од 23 знатижељника помно прати сваку реч својих идола. Само с времена на време одјекне песма; Спремте се, спремте, четници! Други одвраћају; Другарице, посадимо цвијеће/ куда војска Друга Тита креће. Потом; Морем плови Краља Петра барка... Поклапа је ехо; Нема нама,нема нама, Крцун Слободана! Шта би испало од те приче?

Једина шанса да се овој двојици великана приклони и трећи. Неко ко би помирио разлике. Најбоље Странка здравог разума и лидер Срећко Шојић. Још кад дођу турске и шведске паре, заједно с арапским и оним од Била Гејтса и оног богаташа из Мексика, давно обећаних, и ми смо на коњу!

Миодраг Тасић
Миодраг Тасић


# Александар Вучић Миодраг Тасић избори НАТО Александар Вулин војска Расим Љајић
@avucic @VulinAleksandar @mo_i_vs @


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима