Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Историја Алексинца

rss

11.10.2006. проф М. Спирић

Територија данашње општине Алексинац била је насељена од периода млађег каменог доба - неолита. Највећи број насеља припадао је винчанској групи. Она је добро насељена и у античко доба нарочито лева страна Јужне Мораве.

Историја Алексинца

После пада под римску власт територија данашње општине Алексинац била је прво у саставу провинције Горња Мезија, а од 293. године у саставу провинције Средоземна Дакија. Преко територије данашње општине Алексинац прошао је римски војни пут (Виа милитарис) који су Римљани изградили у И веку нове ере и који је на тој територији имао две станице: мансију Президијум Помпеи мутацију Рапиану (Грампиану). Нису позната имена осталих римских насеља на тој територији. Зна се само за постојање тврђаве - кастела Миларека која је била на брду Градиште или Паниче (228 м).

Од 476. године, територија данашње општине Алексинац је под влашћу Византије. И под Византијом је ова територија добро насељена, али података о именима насеља немамо.

У периоду од 602. до 615. године, за време царева Фоке (602-610) и Ираклија (610-641), Словени насељавају читаво Балканско полуострво. Они су 614. године освојили и разорили Ниш. Територија данашње општине Алексинац, од досељавања Словена па до Стефана Немање, углавном је под влашћу Византије. Византија је трасом Римског војног пута изградила средњовековни Цариградски пут од Београда до Цариграда. Трасом средњовековног Цариградског пута преко територије данашње општине Алексинац прошли су за Цариград и Свету Земљу крсташи у првом (1096-1099), другом (1147-1149) и трећем крсташком рату (1189-1192).

Од Стефана Немање па до смрти цара Уроша 1371. године територија данашње општине Алексинац је у саставу државе Немањића. После смрти цара Уроша, територија данашње општине Алексинац улази у састав државе кнеза Лазара и његових наследника. Из тог периода имамо и прве податке о српским средњовековним насељима на овој територији. Помињу се насеља: Горња и Доња Глоговица (1381. године) као метох манастира Раванице, Љубеш (1382.) као метох манастира Дренче, Болван (1395.) и Липовац (1399.), који су били српски средњовековни градови.

У XIV веку Турци, средњовековним Цариградским друмом, продиру на Балканско полуострво. Султан Муса 1413. године, на територији данашње општине Алексинац разара српске средњовековне градове: Болван, Липовац и Свети Нестор. Султан Мурат II осваја данашњу територију општине Алексинац и она је од 1427. године под турском влашћу.

Године 1445. Турци од заузетих јужних делова Деспотовине образују Крушевачки санџак, коме припада највећи део територије данашње општине Алексинац. Насеља са десне стране Јужне Мораве припала су болванској нахији и кадилуку, а насеља са леве стране Јужне Мораве крушевачкој нахији и кадилуку. Образовањем болванске нахије и кадилука Болван је постао седиште војноадминистративног заповедника нахије и седиште кадије. Пошто се налазио на Цариградском друму, постаје важно трговачко-занатлијско средиште и путничка станица за путнике и караване са робом. У њему се и под Турцима одржава пазарни дан једном недељно и чувени годишњи панађур.

Из средине XV века имамо податке о следећим средњовековним насељима на територији данашње општине Алексинац: Катуну, Суботинцу, Нозрини, Трњану и Великом Дреновцу. С краја XВ века имамо податке о насељима: Врело, Горњи и Доњи Крупац и Пруговац.

Прве податке о Алексинцу и већини насеља на територији данашње општине Алексинац имамо у 1516. години. Налазе се у Крушевачком дефтеру, број 55, писаном 1516. године. На основу података из тог дефтера закључује се да су скоро сва садашња насеља на тој територији средњовековног порекла.

У периоду од 1459. до 1521. године Турци граде турски Цариградски друм кроз Алексиначку котлину, чиме напуштају трасу римског и средњовековног Цариградског пута, која је обилазила Алексиначку котлину. Дужа траса турског Цариградског друма ишла је кроз Алексиначку котлину правцем: Делиград-Вукашиновац-Ћићина-Бобовиште-Смољановац-Алексинац-Варош-Бујмир-Добрујевац-Катун-Дражевац и даље у Ниш.

На тој дужој траси турског Цариградског друма станица за преноћиште постаје село Смољановац, које је лежало између данашњег Алексинца и данашњег села Краљева са десне стране реке Моравице. Због сталног узнемиравања и зулума од стране Турака - путника, становници Смољановца су се раселили и село постаје мезра. Обнавља га као свој читлук, Хасан-паша, скадарски санџакбег, подижући у њему каравансарај и џамију и насељавајући га становницима који нису нигде били насељени и становницима које је довео из Београда. Претварање Смољановца у читлук условило је развој Алексинца. Бецек означава Алексинац 1573. године као варош, као насеље са градском привредом које својим производима задовољава потребе путника и становника околних села. Алексинац Варош лежао је у јужном делу данашњег села Вакуп. Тај јужни део Вакупа и данас се зове Варош.

Крајем XVI века Турци граде краћу трасу турског Цариградског друма кроз Алексиначку котлину на релацији Бобовиште-Катун. На тој краћој траси Турци подижу 1616. године, у близини данашње алексиначке цркве, тврђаву (паланку) око које се формира нови део Алексинца - Алексинац Паланка. Краћа траса турског Цариградског друма сада је ишла правцем Бобовиште-Алексинац Паланка-Бујмир-Катун-Дражевац и даље у Ниш.

Изградња краће трасе турског Цариградског друма и тврђаве код данашње алексиначке цркве имају одлучујући значај за развој Алексинца и његово пресељење на данашњу локацију. Он у XVII веку постаје важна друмска путничка станица у коме се за потребе путника подиже караван сарај и ханови и због потребе путника значајно трговачко-занатлијско место. Насеља између Ниша и Смедерева: Алексинац, Јагодина, Параћин, Ражањ, Баточина, Колари, Хасан-пашина Паланка (Смедеревска Паланка), Гроцка - имала су испод 100 дућана у XVII веку. Овај развој Алексинца Паланке утицао је на пресељење српских становника са локације Алексинац Варош на локацију Алексинац Паланка да би били ближе комуникацији и промету на Цариградском друму. Они у Алексинцу Паланци формирају малу Варош.

Развој Алексинца зауставио је Велики или Бечки рат (1683-1699). У том рату аустријска војска, после слома турске војске под Бечом (12. септембра 1683. године), заузела је Угарску, Бачку и у лето 1688. налазила се на прилазима Београду. Јеген Осман-паша, угарски сердар, напустио је Београд повукавши се у Ниш. Из Ниша је 1688. кренуо у Поморавље и Ресаву, а при повратку је запалио више од 120, а по некима 150 насеља између Ражња и Ниша. Међу спаљеним насељима били су Алексинац и Болван. У 1689. години аустријске трупе заузеле су поред других насеља још и Болван, Алексинац и Ниш и допрле до Призрена, Пећи, Скопља и Штипа. До преокрета у рату долази после Француске објаве рата Аустрији. Аустријска војска, после пораза код Качаника 1690. године повлачи се ка Београду. Са аустријском војском повлачи се и српско становништво. Године 1690. била је велика сеоба Срба под вођством Арсенија III Чарнојевића. У ову сеобу укључило се српско становништво Алексинца, чији један део насељава Будим.

У току Великог или Бечког рата, кад су се ратне операције пренеле северно од Саве и Дунава, у Алексинцу Турци оправљају тврђаву, коју је аустријска војска при заузећу Алексинца 1689. године порушила, а он се обнавља као насеље. У њему се прво досељава турско, а затим српско становништво.

У Аустро-турском рату 1716-1718. Алексинац и насеља у његовој околини опет су спаљена и разорена. Велики везир Халил-паша, после пораза код Београда 16. августа 1717. при повлачењу разорио је и спалио сва насеља на путу до Ниша. Миром у Пожаревцу 1718. Аустрија је добила и северну Србију до линије Лешница-Чачак-Сталаћ-ушће Тимока. Алексинац је остао у поседу Турака. По завршетку рата формира се Нишки пашалук у који улазе остаци Крушевачког (Крушевац, Алексинац, Ражањ) и Смедеревског санџака. Болван није више значајно место. Његову улогу преузима Алексинац.

У Аустро-турском рату 1737-1739. Алексинац је без борбе заузео генерал Миљо јула 1737. године. У поседу Аустрије остао је до октобра 1737. године. Београдским миром уакљученим 18. септембра 1839. границу између Аустрије и Турске на тлу Србије чиниле су реке Сава и Дунав. После београдског мира Турска је обновила Београдски пашалук. Под командом београдског мухафиза била је и војска Крушевачког санџака са посадама у Крушевцу, Ражњу, Параћину и Алексинцу.

Кроз Алексинац у XVIII веку, као месту на Цариградском друму, пролазе каравани састављени од стотине коња и камила и стотине кола са биволском и воловском вучом, којима се преносила у Средњу Европу роба произведена на Балкану и Блиском Истоку и обрнуто. То условљава да се Алексинац у XVIII веку развије у значајно трговачко-занатлијско средиште. У XVIII веку Алексинац постаје и седиште алексиначке нахије која је имала 17 села.

После мира у Кучук-Канарџију 1774. године отворило се Источно питање. Аустријски цар Јосиф II и руска царица Катарина II склопили су споразум о подели интересних сфера на Балкану. Србија је ушла у интересну сферу Аустрије. У очекивању новог рата са Турском, Аустрија врши ухођење Србије ради прикупљања података за будући рат. Кроз Србију крстаре упућени аустријски обавештајци, који прикупљају податке, важне за вођење рата, па поред осталог и податке о Алексинцу. По обавештајцу Покорном, Алексинац је 1784. године имао 40 турских и 120 српских кућа и петоугаону тврђаву са кулама на сваком углу.

Последњи Аустро-турски рат (1788-1791.) познат је под именом Кочина Крајина. Алексинац и његова околина захваћени су тим ратом тек 1790. године. Михаљевићев фрајкор заузео је Алексинац 6. априла 1790. године и у њему спалио све турске куће и разорио тврђаву, па се сутрадан повукао из Алексинца. Миром склопљеним у Свиштову 1791. границе између Турске и Аустрије остале су непромењене.

После Свиштовског мира алексиначки крај захваћен је кугом у годинама 1793., 1796. и 1797. и борбом између Осман Пазван-Оглуа, видинског везира и редовне турске војске. У току тих борби војска Пазван-Оглуа је августа 1796. опљачкала и запалила Алексинац. То је треће разарање и паљење Алексинца у XVIII веку. Због овог паљења и куге број становника у Алексинцу је знатно опао.

Алексинац са околином укључује се у Први српски устанак јануара 1806. године. У јануару те године, на основу одлука Смедеревске скупштине донетих крајем 1805. године, Петар Добрњац је ослободио Параћин, Ражањ и Алексинац и насеља у алексиначком крају са десне стране Јужне Мораве. Крушевац и насеља у алексиначком крају са леве стране Јужне Мораве ослободили су Младен Миловановић и Станоје Главаш, после борби које су трајале од 7. до 12. јануара 1806. године.

После ослобођења Алексинца и његове околине, капетан Вуча Жикић, подигао је код села Јабуковца, око 9 км северно од Алексинца, чувена делиградска утврђења која су заузимала положај дуг 7,5 км и која су имала шест шанчева са десне стране Јужне Мораве и два шанца са леве. Поред ових устаници су подигли један шанац у селу Рутевцу, три у Алексинцу и један код села Дражевца.

Најважније борбе у Првом српском устанку у алексиначком крају вођене су на Делиградским утврђењима у 1806., 1807., 1809. и 1813. године. Посебно је значајна победа српских устаника на Делиграду у 1806. години за учвршћење устанка, подизања вере устаника у сопствене снаге и за даљи развој устаничке борбе. У том боју устаници су поразили велику турску војску која је бројала 50.000 људи и била под командом Ибрахим-паше.

Година 1813. је година пропасти Првог српског устанка. Те године напале су Србију три велике турске армије: из Видина, Ниша и са Дрине. Највећи отпор пружен је на Делиграду. Он је пао тек 40 дана после пада Београда и осталих делова Србије.

После пропасти Првог српског устанка Алексинац и његова околина поново су у рукама Турака. У Алексинац се, поред Турака, насељавају и Арнаути. Турци су живели у крају око данашње чесме "Смех и суза" и око некадашње тврђаве, а Арнаути у Арнаутмали која се протезала поред реке Моравице идући гробљу. Арнаути су из Алексинца исељени 1824. године.

Од 1820. године кнез Милош води борбу да се Србији врате шест нахија које су биле у саставу Карађорђеве Србије, а које су после Другог српског устанка остале и даље изван Милошеве Србије. Хатишерифом из 1830. године предвиђено је да питање граница између Србије и Турске реше руски и турски комесари. Од руске стране одређен је Коцебу, а од турске Лебип-ефендија. Са њима су у одређивању граница пошли од стране Срба Милосав Здравковић-Ресавац и Јоксим Милосављевић. После утврђивања граница Коцебу је имао да изради карту Србије, што је и учинио.

Како су Турци питање повратка шест нахија стално одлагали, то је кнез Милош искористио рат око Сирије између султана Махмуда и вице краља Египта Мехмед Алије, да устанком, који би избио у отргнутим нахијама, исте прикључи Србији. Повод за устанак дала је отмица девојака из села Мозгова коју су учинили браћа Вренчевићи. Подстакнут од Милоша, народ је, због те отмице, подигао устанак тачно у границама шест нахија и Милош их је присајединио Србији. Порта, стављена пред свршен чин, признала је присаједињење шест нахија Србији. Остало је још да се изврши разграничење између Милошеве Србије и Турске. Одређивање границе извршила је комисија коју су чинили са турске стране Ћешиф-ефендија а са српске Ђорђе Протић и Јован Вељковић. Комисија је 28. децембра 1833. године пошла из Видина и у току 1833. и 1834. извршила обележавање и примопредају граница.

Алексинац је постао гранично место Србије на Цариградском друму. Због тога је у њему, по налогу кнеза Милоша, смештена царинарница и карантин. Због царинарнице и карантина у Алексинцу се свакога дана налазило по стотину и више путника који су, по издржаном карантину и добијеној визи у окружном суду у Алексинцу, кретали из Алексинца ка циљу путовања. Поред путника у Алексинцу је било на стотину и више кириџијских коња и кола којима се слала роба, која је одлежала одређено време у карантину, у место опредељења. То је била роба која се из Цариграда, Једрена, Софије, Солуна, Битоља, Скопља, из Блиског Истока, слала у Средњу Европу, мада је било купаца те робе и у Србији. Кроз Алексинац је пролазила и роба која је из Средње Европе слала у Турску и Блиски Исток.

Све ово је утицало да се Алексинац у току прве владавине кнеза Милоша развије у привредни центар југоисточне Србије, са бројним трговачким и занатским радњама. Алексинац се у току прве владавине кнеза Милоша развио и у значајни управни центар. Он постаје седиште округа и окружног суда за срезове: алексиначки, ражањски и бањски. Алексинац је поред Београда и Крагујевца био и значајан центар за поштански саобраћај. У њему је била смештена, сем српске, и аустријска пошта, а био је и седиште енглеског курира који је у Алексинцу енглеску пошту примао и експедовао. Алексинац се у току прве владавине кнеза Милоша развио у просветни центар своје околине. До 1839. године у Алексиначком округу основне школе постојале су само у Бањи, Алексинцу и Ражњу. Алексиначку основну похађају и деца из многих насеља у околини Алексинца. Веома интензиван развој Алексинца започет у току прве владавине кнеза Милоша настављен је све до Српско-турских ратова 1876-1878. године.

 


# историја Алексинац територија Јужна Морава винча антика Рим власт Липовац Београд Глоговица саобраћај Доњи Крупац Бобовиште Пруговац школе Делиград војска Ражањ Смедеревска Паланка
@mo_i_vs @


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима