Гуча у сред Алексинца

Такво је некад било и алексиначко „Корзо“, лепо, занимљиво, где су се укупљала разна структурна друштва и препричавалие свакодневне битне и небитне догодовштине. Шетачи су били неки ведри, расположни људи, који су у лаганом темпу парадирали градским шеталиштем.

Некада је главна улица привремено била затварана у току дана у поподневних часовима до раних вечерњих, а људи су се дружили, виђали и уживали у градским причама. Онда је улица почела да се затвара токм целог дана, корзо је полако нестало, а ти исти људи су нестали и изгубили у неким новим временима.

Данас је главна улица у летњем периоду легло угоститељских башта. Више од 2/3 улице окупирале су баштенске гарнитуре, тенде, кладионице и неки велики телевизори. Само 1/3 улице је остала шетачима, а какво је време дошло, остаће им само тротоарии и клупице на фонтани.

Постали смо мала атракција у Србији, многа туристичка места и већи градови немају ни приближно у својој понуди толики спектар угоститељских услуга. Рекли би људи са стране да град „цвета“, “ живи“, а можда је и стварно тако судећи по виђеној ситуацији. Такође много је битно ским седиш, ским си виђен, како си обучен и који телефон ношиш.

Момо Капор је једном рекао; За градско корзо се данас може рећи да је као институција изумрло, баш као што су изумрли и остали симболи урбане културе код нас.

Писца ових редова наравно није мрзело да преброји колико столица је запосело некадашње корзо. Округло 700 комада, што је скоро егал са Соко бањом у јеку сезоне. Да ли ово значи да је у Алексинцу нагло скочио стандард, да се има и да се може, упркос 8000 незапослених, процените сами.

У разговору са власником једног познатог локала у главној улици добио сам информацију да закуп једне просечне уличне баште око 40 м2 за шест месеци износи 1000 евра. Остале рачунице изведите сами када будете шетали у затвореној градској зони која све више подсећа на Гучу у време сабора трубача.

За то време одо' ја да видим дал' није никнула још нека шатра.