Есеј о вину – 2014.

За неке је вино пољопривредно-прехрамбени производ, добијен потпуном или делимичном алкохолном ферментацијом (врењем) свежег грожђа, кљука или шире од свежег грожђа винских сорти винове лозе. А винова лоза (Vitis vinifera – латински назив) је скривеносеменица из фамилије Viticeae (лозице). Род винове лозе обухвата око 60 врста дрвенастих пузавица, од којих се само неколико узгаја. Елем, од исте те винове лозе вредан и поштен свет, и надасве учен у свом занату, производи квалитетно грожђе, од кога ће потом они најпаметнији направити врхунска вина. Винова лоза је биљка пењачица. Међутим, не треба јој дозволити да превише оде у висину. Најпожељније је да се висина винове лозе устали на метар и по. Ово због болести, опрашивања, лакше обраде. Винова лоза се орезује сваке године. Једногодишњи изданци, који су обилато родили, након бербе на јесен, орезују се и на пролеће винова лоза ствара нове изданке, који ће опет дати нови род. Потребно је да се правилном резидбом винова лоза издигне од земље и да најнижи листови не буду ниже од 40 цм висине. Тако се смањује могућност да опасна болест Пламењача не уништи род грожђа, или поквари квалитет. Исто тако, уколико лишће и гроздови не падају на земљу не може да дође до тога да се земља залепи за бобице и касније доспе у вино. Нарочито у случају обилних киша.

Проб је рођен у Сирмијуму, ту је и пострадао. Вероватно  та чињеница да је цар провео живот у Срему одлучујућа што је винова лоза први пут изван Италије засађена баш у Срему.

И пошто смо засадили винову лозу, три-четири године вредно радили око засада, орезали је на време, заштитили биљку вишеструким прскањем од болести и штеточина, дође време за бербу на јесен. Ако је време послужило и кише нису падале у време опрашивања, период од пет-шест дана од јуна до јула, можемо очекивати добар род. Винова лоза се гаји неких осам хиљада година. Настала је по једнима на простору данашње Грузије, по другима у Ирану. У Србији први чокоти винове лозе засађени су за време владавине Марка Аурелија Проба. Проб је од сина обичног војника догурао до цара. Владао је само шест година. Од 276.-282. године након Христа. Владао би и дуже да га нису убили његови војници. Али, то је друга прича. Проб је рођен у Сирмијуму, ту је и пострадао. Вероватно  та чињеница да је цар провео живот у Срему одлучујућа што је винова лоза први пут изван Италије засађена баш у Срему. На Фрушкој Гори, код брда Главица. Други засад настао је на Златном брду, код Смедерева, одакле потиче и аутохтона сорта Смедеревка.

Цар Душан је поседовао огромне винограде у Метохији.
Вино је прелазило пут од двадест пет километара виноводом од керамике, од винограда у Великој Хочи до царског подрума у Призрену.

Велику ствар је Проб начинио засађивањем винове лозе у Србији. Друга његова заслуга је у томе што је поразио Алемане и макар на кратко их отерао с ових простора. Нажалост, Алемани, Вандали, Скити и слични ни данас никако да се откаче од нас. Невоља је што је Проб дозволио да се винова лоза засади и у Галији, Британији и Шпанији. Потом се лоза ширила и даље и нас су сви претекли у производњи грожђа, а за вино не питај. Џаба толика традиција, толики векови. Винова лоза се гајила у Србији. Много се производило. Цар Душан је поседовао огромне винограде у Метохији. Вино је прелазило пут од двадест пет километара виноводом од керамике, од винограда у Великој Хочи до царског подрума у Призрену. Цар Душан је донео и закон о вину, у коме је вођено рачуна о производњи и квалитету вина. Ниједан оброк на двору или дому српских средњовековних велможа није протекао без обилне капљице, достојне бога Диониса.

Познато је да је Стефан Немања крајем XII века дочекао немачког цара Фридриха Барбаросу у Нишу. Цар је водио крсташку војску у поход на Јерусалим. Заправо у борбу против неверника, који су запосели Христов гроб. У Нишу Свети Сава је прво излечио Барбаросу од болести својим исцелитељским моћима, а онда се приступило јелу. Ту је немачки цар први пут угледао кашику у животу. На несрећу нема записа о томе шта се обедовало. Нема података ни које вино се послуживало. По легенди једини документ је онај који је дозвољавао крсташкој војсци несметан пролаз кроз Рашку. Стефан Немања је потписом оверио документ, а Барбароса својим палцем!

Турци су нам углавном упропастили све што је вредело. И за оне силне векове мало тога подарили. Ако изузмемо калдрму, неколико мостова (ћуприја), чесме и амаме, уз менталитет, бројне речи којима су обогатили српски језик, још једино ракију можемо да им захвалимо. Ракија је брзо потиснула вино. Лакше је произвести, а ни сами Турци нису неки претерани љубитељи вина. Дај Боже да је у оно мрачно време под Турцима вина било и за причест! И кад смо коначно отерали Турке, једва да се нешто променило. Бар када је реч о вину. И што би заживело, ратови су прекинули. Зато је виноградарство  процветало у Аустрији. Срби из Срема, аустријски поданици, справљали су вина за дворове. Узалуд! „Бермет“ из Сремских Карловаца пио се у Бечу док је било царевине. Служен је и на „Титанику“, али је и највећи брод потонуо као и  Хабзбуршка монархија. На крају смо усрећени комунистима, који се од Турака разликују само по томе што су волели вино. Волели су да пију вино, но нису волели да гаје винову лозу. Пошто су опустошили краљев подрум у Тополи, слично као и остале скупоцене предратне залихе, делимично су и покушали да обнове производњу вина у Србији.

Вино је пиће узвишених људи. Ракију и слична жестока пића конзумирају алкохоличари. Прост свет гаси жеђ пивом. Они који држе до себе и који се од претходних издвајају васпитањем, манирима, пореклом, не могу без вина. У томе и јесте проблем Србије. Мало је пробраних! Бог нам је подарио савршене услове за производњу винове лозе и самог вина. У књизи „Сабља грофа Вронског“ пуковник Николај Рајевски, кога је Толстој искористио као прототипа за лик Алексеја Вронског из романа „Ана Карењина“, у предаху рата за ослобођење од Турака 1876. беседи сељацима да је алексиначко Поморавље, уз француски Бордо и италијанску Ферару, најбоље подручје на свету за узгајање винограда и справљање вина. Ово на основу географске ширине и дужине, квалитета земље, количине падавина, надморске висине... Ако и посумњамо у речи руског добровољца и племића, и у његово познавање вина, морамо веровати на реч признатом агроному и аутору романа, Добрилу Ненадићу.

Дугачак је пут до стварања господе. Исто као и до настајања квалитетног вина. Није господин онај ко купи скупоцено вино и у сласт „сљушти“ неколико боца. Свакако у пробраном друштву. По принципу сличан се сличном радује!  У вину се ужива. По томе се ми разликујемо од истинских винопија. Код нас се вино пило све док се нису напојили вина. Пије син са старицом мајком. Понекад пола попије човек, а другу половину даје коњу. Што је много, много је! Такође, вино треба пити у одмереном окружењу, са свим пратећим садржајима. Никако у потаји и нипошто искључиво рујно вино. Почиње се аперитивом. Дакле, бело, сладуњаво вино. Енолози, стручњаци за вино, препоручују „Просеко.“ Уз главно јело служи се одговарајуће вино; уз црвено месо иде црвено вино. Уз бело месо једино одговара бело вино. Када чујете да неко поручи црно вино изговорите се неодложним обавезама и шмугните што брже, док вас није угледао неки ваш познаник!

Префињени уживалац благотворног пића, кога Французи сматрају и храном, неће посегнути за чашом уколико ова није од кристала. Подразумева се да чаша мора бити безбојна и без натписа. Црвено вино сипа се у шире чаше, бело у уже, а пенушаво у сасвим уске. За разлику од белог и пенушавог, црвено вино се не хлади. Боца из подрума се показује онаквом каква је и донета. Забрањено је брисање прашине. Пошто се гост увери да је то вино које је и тражио, боца се отвара. Врхунски конобар ће знати под којим углом је отвара, колико далеко од свеће на столу, коју количину вина сипа најпре себи за пробу. И тек након што се увери да је вино врхунско, после извесног мућкања у устима и гутања истог, понавља се ритуал. Овог пута пробају они за столом. Претходно су појели коцкицу старог хлеба. Свакако да уверзирани конобар или послужитељ у дому не може погрешити у квалитету вина.

Треба избегавати бирцузе и места масовних окупљања. Проб није протерао све Алемане и Вандале, па вас на оваквим местима могу заскочити непримереним понашањем. Варварин пуни чашу до врха и празни је наискап. Естета ће налити до пола чаше и неће себе мучити филозофском дилемом да ли је чаша полупразна, или је само полупуна? Онај први свој ужитак мери количином, други квалитетом вина. Првоме је максима водиља у животу да вино мора поседовати три особине; да је хладно, да га има много и да је бесплатно! Винопија племићске рафинисаности не пита за цену када жели да се добави жељене боце. И радије ће јој се дивити у свом подруму него што ће је отворити и видети јој дно!

Најопаснији од свих Варвара су они што мешају вино и воду. Подељени су у две непомирљиве групе. Једни вину додају киселу воду, други сода - воду. И једни и други количине испијеног мере бокалима.  Најчешће уз јагњеће печење. Од таквих бежати као ђаво од крста. Умереност је врлина. У свему, па и у вину. Чашица вина уз предјело, две-три уз главни обед, на крају чаша шампањца као десерт. Уз сир и грожђе. Ручак, односно вечеру завршити коњаком.

У вину је истина, али истину некад ваља оћутати. А то може само трезан и трезвен човек!

Миодраг Тасић