Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Држава апсурда

rss

08.11.2013. Миодраг Тасић

Други негују театар апсурда а ми државу апсурда! Макар да у нечему предњачимо. Сиромашна и презадужена Србија никако да се усправи. Клечи се и мољака, проси, савија се кичма у недоглед. Економски посрћемо. Тонемо. Давимо се. До гуше смо у нечему што није пристојно помињати. Али, да ли је баш тако?

Држава апсурда

„Србија гас“ је највећа губитничка фирма у Србији. Ако су тачни наводи штампе, чак 37 милијарди динара терета ствара ово предузеће. У исто време, извесни Бајатовић, директор Србијагаса зарађује месечно два милиона динара! Невероватно, али истинито. Двадесет хиљадарки у еврима прима човек који води најгору фирму у Србији. Ако је за утеху, остали директори јавних фирми у Србији зарађују мање. Сва јавна предузећа код нас послују с енормним губицима. У исто време радници запослени у тим привилегованим предузећима зарађују далеко више него радници у приватним предузећима. Али зато скоро да ништа не раде. Ко сумња нека погледа како нам изгледају путеви, пруге, мостови, како функционише водовод, канализација у било ком српском граду, општинске зграде, стадиони, школе, болнице...

Свакако да нема довољно новца за одржавање и унапређење јавних делатности. Оних од општег интереса. Можда би се који динар могао уштедети на рачун помало несташних радника који у радно време пију пиво у биртијама, играју игрице на компјутерима или скокну до имања да оберу кукуруз и грожђе? Верујем да железничари немају превише могућности да напречац направе брзе пруге, купе савремене возове и локомотиве или да изграде велелепне железничке станице попут оних у европским метрополама. Међутим, усудио бих се да предложим да она половина железничких радника што чини непотребни вишак запослених на железници по званичним проценама, да се тај вишак ипак некако упосли. Рецимо, да узму косе, секире и мотике у руке, да посеку шибље и траву крај пруге, да сакупе побацано смеће и да га уклоне; могли би, исто тако, повремено да оперу седишта и подове у возовима, онако истински, а не да чистачица као од беде прође штрокавом крпом овлаш по ходнику. Не би им пала круна с главе и да мало помету око железничких станица, макар повремено да окрече, да сакупе и ту неизбежно смеће, да буду љубазнији према путницима. Све то не кошта, а нормално је у тамо некој Европи којој тежимо!

Нема напретка док се не уведе одговорност за свако чињење, али и за нечињење. Како за оне што раде, такође и за оне што не раде ништа а морали би. Или раде онако како не треба. Ми очигледно не умемо да нађемо решење за туђе пропусте, за нерад, за штету коју почине неодговорни и злонамерни појединци. Под условом да се збиља ради о ојединцима!

И ту би могли да применимо туђа искуства. Историјски проверена и потврђена. Не може учитељ да прође некажњено ако ничему није научио ученика. А овај после заврши велике школе, запосли се, а туп, туп, ко буква. И шта ће такав да постигне у животу? Лекар кад погреши у лечењу и упропасти пацијента, не може да се вади на оронуло здравље болесника, на исцрпљени организам, на лоше болничке услове. Или кад директор државног предузећа покраде фирму у којој је свемоћан и отера је у стечај а раднике на биро за незапослене, не може оставком да компензује зло које је починио. Таквоме треба одузети сву имовину која му се затекне. Да плати сву насталу штету, а ако имовина не покрива вредност упропашћене имовине, као и надокнаду радницима за изгубљену зараду коју би остварили, онда директора у казамат и на принудни физички рад. Све док се не наплати и последњи динар. Па ако и сконча пре него што је измирио обавезе, онда разлику да надокнади онај што га је поставио за директора. Дакле, његов партијски шеф, јер код нас без подршке странке не можеш ни ону ствар да извадиш.

Асирски невешти хирурзи кажњавани су тако што се над њима вршила иста операција и са истом грешком коју су они починили над пацијентом. Персијске судије правду су делиле седећи на одраним кожама корумпираних претходника. Ако не желимо стране примере, можемо се ослонити и на сопствена искуства из прошлости. Када би Милош Обреновић започео градњу какве грађевине, пре почетка радова на видном месту би прво високо постављали ченгеле. Мајстори зидари су знали да ако грађевина не испадне како ваља, сами ће висити на оним ченгелама!
Увек треба имати на уму да свет не почиње од нас!           

Миодраг Тасић
Миодраг Тасић

 


# Миодраг Тасић јавна предузећа радно време Милош Обреновић
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима