Добро јутро, Србијо!

Таква је депеша, и то ургентна, стигла директно са врха. Из Немањине улице. Хроничари овог времена забележиће још да земља која стреми ка Европској унији и која је одавно увела европско радно време сада у ту исту Европу улази по старом радном времену! Старо добро - 7.30! Ех, да су нам ту макар накратко Нушић или Домановић. Констатовали би да се ништа није променило и вратили се у сабирни центар уверени да ништа, ама баш ништа не пропуштају у земаљској Србији.

Дакле, већ овог јутра пола Србије има да гунђа зашто мора да се буди тако рано. Еј, бре усред Европе, а тако сабајле да се иде на посао. А хоћемо у ту Европу... Радно време за државне службенике део је премијерових и Владиних ригорозних мера. Наиме, примећено је да док чиновници дођу на посао, попију прву јутарњу кафу, доручкују, па онда се укључе на друштвене мреже и поштено се истелефонирају, дође већ подне!

Све оно што је народ годинама и последњих деценија прижељкивао коначно ће се остварити... Судећи према најавама нове власти - обрачун са корупцијом, нерадом, "тешком" ладовином у јавним предузећима. Неће више бити бацања и сулудог арчења народних пара, бахатости, јавашлука, непотизма... Коначно смо се отарасили политичара и партија које су годинама уцењивале оне велике. Доста је било трулих компромиса. Сада је ситуација кристално јасна на политичкој сцени. Дакле, време је да се ради и заврну рукави... И у подне има све да пршти... Да кукају околне кафеџије и угоститељи како немају муштерије, и то, можете мислити, усред бела дана... Радног...

Е, па у том грму и лежи зец. Све је у реду, подржавамо ове мере. Али за тамо, неке друге. И све до тренутка када будилник са 7.30 не зазвони и не заигра пред нашом капијом, све док те најављене ригорозне мере не допру на већину адреса у овој држави... Е онда... Онда креће прича због које нема шансе да било која реформа у овој држави успе. Зашто баш ја, постоје и други у овој држави, ма нема шансе да успе, зар је битно када почиње радно време и ко вози службена кола, има и важнијих ствари у држави, ма само народу мажу очи. Зар мени да одбију крваво зарађених 10 одсто... А овамо пролазе авиони и камиони. Да ли сте већ све ово чули на улици, у ресторанима, кафанама, на провомајском роштиљању... Џаба све најаве промена када нисмо спремни да кренемо од свог примера, од свог дворишта. Неки амбасадори помињали су недавно и да је промена менталитета и навика неопходна да би ушли у ЕУ. Звучи познато... И тако укруг.

Зашто смо доживели да у 21. веку крећемо од почетка? Да је ударна вест заиста поражавајућа, да је декретом уведено да мора да се долази на посао на време. Да су нам увек други криви зато што смо на светској, европској, па и регионалној маргини. И да ће све увек у нашим животима зависити од неке нове владе или неког новог Вучића. И да ли ћемо наше животе протраћити у нади да ће нам једног дана бити боље?

Ако хоћеш - хоћеш, ако нећеш, опет хоћеш, говорио је некада Милош Обреновић. Е тада је Србији заиста свануло.

Рајко Недић