Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Дизел за ентузијасте, 50 динара за литар

rss

08.04.2014. Георги Митев Шантек, МОНДО

Стотине ратара и понеки ентузијаста у Србији озбиљно су схватили "енергетску самодовољност" и сами праве гориво за своје тракторе, аутомобиле... или се греју на свој биодизел – за трећину или половину цене са бензинске пумпе.



Дизел за ентузијасте, 50 динара за литар

Уколико имате нешто земље погодне за уљарице, или сте довољно вешти да јефтино или чак бесплатно дођете до искоришћеног (јестивог или било ког другог биљног) уља, са релативно малим улагањима можете постати "шеик", односно можете да правите своје гориво.

Да идеја није нимало луцкаста потврђују из СТР "Ин Пак" у Банатском Карловцу, јединог домаћег произвођача опреме за производњу биодизела. За пет година продали су више од 300 машина за производњу биодизела, а то је тек део "арсенала" којим се у Србији то гориво прави у "домаћој радиности".

"Наши купци у највећем броју су пољопривредни произвођачи, који имају своју сировину па користе и свој дизел за тракторе и друге машине. Али, имамо муштерије које су купиле машине, а купују и сировине. Чак имамо клијента који сировину увози", каже инжињер Јован Убипарип, наводећи пример купца из Неготина који за свој биодизел увози искоришћено уље из Аустрије.

Биодизел из "Ин Пакових" машина излази чистоће 98 одсто и као такав може да немешан "тера" све дизел моторе који су рађени за стандард горива "еуро 4". За нове моторе, по стандарду "еуро 5", биодизела у смеши са еуродизелом може да буде до петине укупне количине.

Али, не користе ни сви ову технологију да би добили биодизел. У "скраћеној процедури" уместо биодизела добија се био лож уље, као веома исплативи енергент за грејање рецимо хотела или за коришћење на бродовима.

Да бисмо правили биодизел, поред "технике" која је доступна за мање од четири хиљаде евра, потребна је и сировина и одређени катализатори. Као сировина се користе сва уља биљног порекла и све животињске и биљне масти. Уља можемо добити из уљарица (уљана репица, соја, сунцокрет, кукуруз...), или користити већ искоришћења уља из(рецимо прехрамбене) индустрије или домаћинства.

Када се "одвоји" 3.700 евра за пресу и процесор (код соје мора и пекач, што цену диже до 4.500 евра) даља процедура производње је прилично једноставна. Пресама се од уљарица добија хладно цеђено уље (ако се већ не користи уље као полупроизвод) и суви остатак – погача. Уље се даље користи за добијање биодизела, а протеинска погача је веома користан додатак у исхрани стоке.

У процесору се затим уљу дода 20 одсто катализатора, и после шест сати прераде добије се био дизел и глицерол, још један користан нуспроизвод. Од глицерола се даље могу правити сапуни, свеће...

"Рачуница је јасна, од 1.000 килограма рецимо сунцокрета добије се 300 до 400 литара уља, што даје исто толико литара биодизела. Према прошлогодишњим ценама сунцокрета, када се на једној страни саберу сви трошкови (сунцокрет, катализатор, струја...) а на другој вредност нуспроизвода (погача, глицерол...), произвођача је литар биодизела коштао 50 динара", каже инжињер Убипарип.

Зелено гориво
Производња биодизела се иначе у развијеним земљама стимулиште субвенцијама. Европска унија има агенду по којој се у енергентима мора бити одређена количина "зеленог" горива – било да се ради о струји из обновљивих извора или биодизелу у нафтним прерађевинама. Тако, рецимо, у Немачкој вас нико не пита шта сте урадили са 5.000 литара биодизела, а на све што је произведено годишње преко тога, плаћа се неки мали порез.

Зашто онда у Србији нема више таквих "шеика", који би са свог парчета земље добијали и "нафту"? Одговор нам даје Томислав Мићовић, генерални секретар Удружења нафтних компанија Србије (УНКС).

"То спада више у пољопривреду него у енергетику. Ако имаш земљу и уљарице имаш и рачуницу, већ са куповином уља губи се 'економија'", каже Мићовић.

Мићовић истиче да индивидуална производња биодизела никада ни није могла да произађе у тржишну, јер је у малом погону тешко до детаља управљати процесом.

"У тим малим, па чак и погонима средње величине, веома је проблематична контрола квалитета и придржавање законских стандарда. Ако сипате то гориво у трактор, онда није проблем, али ако би то требало да се продаје на пумпи онда мора бити потврђеног квалитета и непроменљивог стандарда", каже Мићовић.

Управо због квалитета горива, а преко њега и због заштите својих пословњих интереса, нафте компаније су се током 2012 и у првој половини 2013. преко Удружења жестоко борили и са нелојалном конкуренцијом али и државом, којој су тако измицале паре од акциза и пореза.

Када је престало мућкање са лож уљем (види део Сиво тржиште...), кренуло је у првој половини 2013. масовно увожење биодизела. Од 8.000 тона које су тада увежене, добар део је завршио незаконито помешан са евродизелом и као такав је на пумпама сипан у аутомобиле.

Тиме су преварени и власници аутомобила, којима је наплаћена и акциза и већи порез као да су купили стопостотни евродизел, али и држава, којој те паре нису "прослеђене".

Српске субвенције
Једине стимулације у Србији тренутно су субвенције које се дају пољопривредницима на куповину машина за виши степен прераде сировина (житарица рецимо). Али и ту, наравно, има проблема па је нешто што је требало да буде техничка ствар – пријавите се, држава провери рачуне, ви добијете део пара назад – испало ствар "арбитраже". Због тога прошле године нико у централној Србији није добио повраћај новца. У Војводини је ситуација боља, па су тамо добили повраћај сви који су се пријавили и имали "чисте папире" да су машине купили, инсталирали и користили.

"Маја 2013. уведена је акциза и на биодизел (сада је 42 динара) па је увоз стао. Додуше, кренула је 'игранка' са базним уљима, али и та ће се ствар временом регулисати", каже Мићовић.

Прича о биодизелу се ту не завршава, јер она је будућност, као и остале алтернативне енергетике – соларна, ветрова.

Чак непосредна будућности, јер "кретање ка ЕУ" значи за Србију и обавезу увођења тог горива као додатка стандардном дизелу. Европска унија је 2001. усвојила директиву о биогориву, према којој би до 2020.  удео биодизела као горива коришћеног у транспорту требало да буде 8 до 10 одсто, са међукораком од 4 одсто 2015.

За Србију тај међукорак који почиње 1.1.2015. године, значи обавезу увођења намешавања 2 до 3 одсто биодизела у друге дизеле.

"Држава би требало да донесе обавезујуће прописе према Акционом плану о обновљивим изворима енергије, али и поради 'на терену'. Требало би већ сада да знамо да ли смо се определили да сами производимо биодизел, или га увозимо. Ако га производимо, треба испланирати и (нове) површине за уљарице које неће ићи у храну. Ако га увозимо, да ли нам стиже намешан, или ћемо га овде намешавати и др. О томе треба већ сада бринути", каже Томислав Мићовић.

 

СИВО ТРЖИШТЕ СЕ УВЕК СНАЂЕ

Током 2011. и 2012. године компаније удружене у УНКС жестоко су се бориле са државом и нелојалном конкуренцијом која је лож уље на сивом тржишту продавала намешавано са дизелом. Као епилог је уведена акциза и на лож уље, с тим да сви који га користе као гориво за грејање (зашта је и намењено) имају право на повраћај новца (рефакција).

Тада се "конкуренција" пребацила на увоз биодизела, а када је и ту уведена акциза, процветао је бизнис са базним уљима.

У Србији одавно постоји увоз базних уља (од којих се праве мазива) и других процесних уља у количинама много већим од потреба индустрије. Додуше, бележио се и велики извоз, бар према папирима. Рецимо у 2013. години на Косово је извезено 31.000 тона, што је количина који тамошња индустрија не би могла да потроши деценијама. Када је Управа Царина почела да стварно контролише "папире"и узоркује гориво ради контроле, извоз је у 2014. пао на нулу.


# аутомобил
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима