Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Битка на Шуматовцу

rss

09.08.2016.

Поводом обележавања Битке на Шуматовцу, која се догодила 11. (23) августа 1876. објављујемо текст о овом догађају, значајном не само за Алексинац и Србију

Битка на Шуматовцу

Аутор текста је Зоран Стевановић, професор историје. Текст се налази у рукопису књиге "Делиград - Шуматовац - Горњи Адровац'" која је спремна за штампу и чека на финансијска средства.

У лето 1875. године у Херцеговини је избио велики устанак српског становништва против турске власти. Устанак се ускоро проширио на целу Босну и Херцеговину и изазвао је велику ''Источну кризу'', а онa поново покренула ''Источно питање''. Србија и Црна Гора нису могле мирно да гледају страдање српског народа у Босни и Херцеговини, па су 3. (15.) јуна 1876. године у Венецији потписале уговор о борби против Турске за ослобођење и уједињење српског народа.

Са историјског Делиграда 18. (30.) јуна 1876. Србија је објавила рат Турској. Прокламација о објави рата Турској прочитана је истог дана постројеној војсци, на Рујевици изнад Алексинца, а у присуству кнеза Милана. Српска војска отпочела је операције у недељу, 20. јуна (2. јула) по ратном плану који је усвојен маја те године. По том ратном плану српска војска била је подељена у четири посебне војcке: Моравску, Тимочку, Ибарску и Дринску војску. Прве две војске, Моравска и Тимочка, имале су да воде офанзивне операције на југу и југоистоку, односно ка Нишу и Пироту, док су друге две војске имале дефанзивну улогу на Јавору и на Дрини.

Офанзива српске војске на југу и југоистоку ка Нишу и Пироту убрзо је била заустављена од стране надмоћније и боље наоружане турске војске па је Врховна команда одлучила 27. јуна (9. јула) да се и на овим правцима пређе у одбрану. Турци су ускоро кренули у велику офанзиву на тимочком ратишту. Заузели су Књажевац 24. јула (5. августа) и ушли у напуштени Зајечар који је српска војска напустила ради заузимања повољнијих позиција за одбрану.

После заузимања Књажевца и Зајечара главнокомандујући турске војске Абдул Керим-паша одлучио је да главни правац турске офанзиве пренесе у долину Јужне Мораве, освоји Алексинац и Делиград и настави ка унутрашњости Србије.

Турци су 2. (14.) августа прешли у офанзиву на јужноморавском ратишту прелазећи српску границу и спаљујући села на левој и десној обали Јужне Мораве. Извршили су концентрацију своје војске за напад на Алексинац. Ту војску су чиниле дивизије Фазли-паше и Али Саиб-паше као и корпус Ејуб-паше и 7.(19.) августа обема странама Мораве започели офанзиву ка Алексинцу. На левој обали Јужне Мораве у борбама код села Мрсоља (Моравца) истакао се тек приспели руски добровољац, пуковник Николај Николајевич Рајевски.

Одлучујући напад на Алексинац Турци су предузели 11. (23.) августа.

Турске трупе пред Шуматовачку битку биле су овако распоређене: село Мрсољ - село Моравски Бујмир (Али Саиб - пашина дивизија) - село Алексиначки Бујмир - село Станци (Абдул Керим - паша, главнокомандујући са главним снагама) -село Крупац - село Преконози (Фазли - пашина дивизија)

Српске трупе пред ову битку имале су следећи распоред: село Житковац - село Прћиловица- мостобран на Морави (десно крило) - село Глоговица - вис Шуматовац - село Пруговац (центар) - Свети Стеван - село Језеро (лево крило).

На десном крилу била је књажевачка бригада II класе под мајором Динићем, Алексиначка бригада I класе, 2 књажевачка батаљона I класе и ,,Књегињина легија"; даље је стајала крушевачка бригада под Петронијем Тешићем. На том крилу биле су у борби батерије : Ћирићева, Костина, Мостићева и Стев. Петровића.

Центар српских положаја, односно Алексинац бранила је смедеревска бригада I и II класе, београдска бригада I и II класе, крагујевачка бригада II класе и делови шабачке, ћупријске и комбиноване бригаде, позициона артиљерија распоређена у шанчевима око Алексинца под командом мајора Кренцера и батерије: Шафарикова, Мплована Павловића, Драгомира Марковића и Цветића. Командант Алексинца био је пуковник Коста Протић.  

По Пери Тодоровићу Срби су за одбрану Алексинца имали око 15.000 до 16.000 војника,а Турци за напад на Алексинац око 30.000 војника.

О стању у Алексинцу и о почетку борби 11. (23.) августа, Пера Тодоровић је у свом Дневнику забележио следеће:

,,Да страшна дана; никад га заборавити нећу. Он се дубоко урезао у мојој памети; да га забележим  и у овај дневник.

Данашњи дан освануо је невесео. На Алексинцу  се опажала нека тешка суморност. Чаршија је била  већином затворена; само су још радиле каване, механе, фурунџинице и прчварнице. По кућама сви; прозори па и капци позатварани, грађани ишчезли са улица, тек овде онде сретнеш по какво бледо лице.измучено дугим очекивањем у неизвесности.У штабу ]е такође владала суморност. Момци су ишли на прстима и говорили шапатом. Данас је на левој обали Мораве, на житковачким и прћиловачким висовима имала да се бије доста одсудна битка. Наши су гледали да концентришу ту што више војске. Из Великога Шиљеговца дозван је мајор Стева Велимировић са својим оделењем од преко 3000 људи да помогне у борби. Одовуд из Алексинца послато је све што се могло одвојити. У штабу се с нестрпљењем очекивало шта ће тамо бити: стог је све било запето и суморно. Очекујући борбу и на десној обали, Черњајев је остао у Алексинцу. Дође извештај да се око Прћиловице отпочела борба. Тако исто извешће да Турци наступају на десној обали Мораве, на крајњем левом крилу алексиначких положаја, око Пруговца. До десет часова долазила су с обадва крила честа и неповољна извешћа. Око десет часова заметну се борба и на центру: Турци почеше с буимирскога виса да бацају гранате у сам Алексинац. Једна, друга, трећау...Ђенерал Черњајев ходао је зловољан и узбуђен по своме кабинету. Ја сам му читао телеграм мајора Ј. Прапорца који јавља да се неће моћи да одржи на својим положајима и да мисли да би боље било да и не чека напад, но да се повуче на згоднију позадњу позицију. Черњајев је био јако љут на ово извешће.

- Је ли могуће да то пише Прапорац? стаде викати ђенерал, па онда и не чекајући одговора додаде: - То није могуће, та он те тако храбар човек! Ви то нисте добро прочитали. Није могуће да он тако пише. Покажем ђенералу разговетан потпис, а он се чисто помами. - Пишите повика он гневно — и продиктира ми те на противној страни исте цедуље на којој ]е било Прапорчетово извешће напишем ово: »0станите на позицији где сте, браните је до последњег човека, и ако устреба умрите на њој. То вам налаже част и то вам заповедам ја. Черњајев«                          .

Док сам ја ово писао наједаред проломи се јак пуцањ на басамацима штаба.

Черњајев застаде:
- И овде граната! Видите је ли ко убијен.
- Не, то се само окинула пушка једном стражару.

Пуцњава и борба бивала је све јача...

Борбе 11. (23.) августа отпочеле су на левој страни Мораве у зору, а на десној око 8 часова.

Турци су у зору напали наше положаје на левој страни Мораве са већом енергијом са намером да привуку нашу пажњу на ту страну и тиме олакшају извршење главног напада на наш центар на десној страни Мораве. Дивизија Али Саиб - паше отпочела је још у зору енергичан напад на наше десно крило на положају Прћиловачки висови дејствујући с фронта кота 340 м - село Мрсољ уз истовремени напад на утврђења испред Житковца. У току борбе Черњајев је наше десно крило појачао са 2 батаљона стајаће бригаде под командом мајора Илије Марковића. Наше трупе на десном крилу благодарећи својој храбрости и умешности старешина успеле су да одбију све нападе непријатеља. Борбом на десном крилу руководио је мајор Јован Поповић.

На десној страни Мораве турске трупе распоређене на линији село Алексиначки Бујмир - село Станце напале су пре подне око 8 часова наш центар и покушале да преко села Глоговице продру на брдо Рујевицу и преко Рујевице у Алексинац.

"После двочасовне артиљеријске канонаде турских батерија која је трајала од 8 до 10 часова, почео је фронтални напад турске пешадије. Густи редови Турака прекрили су Бујмирско брдо и Бујмирски брег спуштајући се Глоговачком потоку... Снажном и прецизном ватром целокупне српске артиљерије непријатељска пешадија је заустављена у свом нападу.

Око подне непријатељска пешадија је поново кренула напред усмеривши тежиште напада на Рујевицу. Међутим изложена јакој фронталној и унакрсној ватри са целог српског положаја, непријатељска пешадија је, претрпевши велике губитке, морала прекинути даље наступање. ''

Српске снаге су до подне уз снажно дејство артиљерије и противнападима тако разбиле турке да нису више очекивале да ће се наставити борбе тога дана.

О борбама вођеним пре подне у центру на дан 11. (23.) августа др Владан Ђорђевић пише:

"У нашем главном стану није се ни слутило да ће 11-тог бити главни напад турске војске на алексиначка утврђења. Знало се само да Турци сваки дан нападају и према томе је сваки командант и сваки шеф струке издао своја наређења. Ја бејах организовао три завојишта: једно у мостобрану за трупе на левој обали Мораве, једно испод Рујевице за десно крило алексиначке позиције, а главно завојиште послах код алексиначког гробља за рањенике из центрума и левог крила алексиначког положаја...

Са фронта је отпочела канонада од 8 сахата и трајала је до 10 сахата, када је дивизија Сулејман-пашина напала нашу позицију с фронта, али већ око подне била је турска војска тако одбијена, да целога дана више нису с те стране пешадијом нападали.

Пре подне 11. августа изгледало је као да више тога дана неће ни бити озбиљне борбе, и ми смо у штабу комотно ручали."

После неуспелог фронталног напада на Алексинац, Абдул Керим – паша је увидео да му фронтални напад на Алексинац не може донети успеха, па је правац напада усмерио на Шуматовац да би преко Шуматовца и села Вакупа заузео Алексинац.

Наређено је Фазли - паши да његова дивизија безусловно заузме Шуматовац надајући се да ће пад Шуматовца изазвати пад целог алексиначког положаја. Фазлијева дивизија крећући на Шуматовац напала је одред мајора Јована Петровића код Пруговца, који је већ цело пре подне одбијао нападе мање турске војске. У немогућности да се одбрани од много веће турске војске мајор Петровић је затржио помоћ.

Черњајев је издао наредбу да мајор Илија Живковић са својом шабачком бригадом I класе, која се налазила на алексиначком мостобрану пређе Мораву и преко Алексинца похита Пруговцу у помоћ и да за њим крене и пољска батерија капетана Милована Павловића.

Пре него што му је стигла помоћ мајор Петровић је био приморан да напусти Пруговац. О паду Пруговца Пера Тодоровић даје ове податке:

,,Пред подне долети у штаб сав задуван и усплахиран мој добри познаник Димитрије Антоновић Холштајн, учитељ војене московске гимназије и дописник неких новина.

Ту је, шта ће ти? Шта је?
Рђаво је, води ме ђенералу; али брже, брже.

У тај мах уђе ђенерал у канцаларију. Димитрије му потече:
Ваше Превасходство, долазим с левога крајњег крила од Пруговца. Пруговац је пао. Турци надиру Шуматовцу. Војска мајора Ј. Петровића распрштала се. Са дваестину Црногораца и неколико народних војника покушао сам на своју личну одговорност да заузмем пруговачки шанац. Заузели смо га јер Турци још не беху стигли. Тражио сам од мајора Петровића помоћ, па да браним шанац. Он ми потпору не посла, но шта више нареди да напустим шанац.

Черњајев пољуби Димитрија у чело, обеси му медаљу за храброст и рече:
- Трчите молим вас, трчите одмах и кажите мајору Петровићу нека сакупи своју војску око Шуматовца, онде где год у близини.
Димитрије одјури.

Черњајев седе, написа неколико речи, па се окрете мени:
Јашите, јурите све у трку, нађите капетана Сиравацког, он је негде око Шуматовца, подајте му ову записку и реците му и помозите му да се наши батаљони који одступају од Пруговац задрже и уреде.
- Ако немају фишека нека им се разда - додаде Черњајев, кад сам већ излазио на врата....''

Пера Тодоровић даље описује положаје српске војске пред Алексинцем и на самом Шуматовцу. Он наводи:

,,Потечем. Пролазио сам дуж линије на којој се водила топовска борба. Са Рујевице наши, а са Буимира Турци поздрављали су се гранатама. Наша војска разређена по алексиначким шанчевима н стрељачким рововима, прислоњена уз прсобране ћутећки је чекала непријатеља.

Да кажем овде коју о размештају наших положаја и шанчева око Алексинца. Алексинац је у дољи. Са источне стране, откуда су се примицали Турци, заклоњен је рујевачким висом, који се у северозападном правцу пружа и прави рујевичку косу. На самом вису и дуж целе косе подигнути су алексиначки шанчеви, батерије и стрељачки ровови. Рујевичку косу у североисточном правцу пресеца глоговичка дољача, а одмах иза ње диже се каменити ћувик, прозван шуматовачки вис. На врху овога виса подигнут је шуматовачки шанац. Шуматовачки вис, са северо-источне стране полако се нагиба и отприлике на 300 метара од шанца опет га пресеца једна омања дољача, иза које се одмах уздиже шумовита коса која се зове шуматовачка коса и која доминира шуматовачким шанцем. На овој коси није било никаквих наших утврђења. Она се пружа у северо-источном правцу скоро сат места, па се онда спушта у пруговачку дољачу и поток. На самом нагибу, где се ова коса спушта у пруговачку дољачу, подигнут је пруговачки шанчић. Наша катунска војска, повлачећи се пред Турцима, зауставила се на тој коси око пруговачкога шанчића. Овај шанац направљен је само зато да у случају потребе заклони одступање наше војске, а не да се брани. Бар није било ништа предузето да ое шанац може бранити. За одбрану ту би требало подићи читаву систему шанчева, а тога не беше. И тако, рујевачка коса, шуматовачки вис и шуматовачка коса могу се сматрати као једна коса, пресечена дољачама на два места, пред шуматовачким шанцем и иза шуматовачког шанца. Шуматовац је удаљен од Алексинца 1/2 часа, а од  Пруговца око 3/4 часа. Дакле Шуматовац је скоро на средини линије повучене од Алексинца Пруговцу. Наша је војска на десној обали Мораве била разређена од Мораве код Алексинца, па по алексиначким шанчевима на рујевичкој коси и одатле у североисточном правцу на Шуматоацу и Пруговцу. Пруговац се може сматрати као крајње лево крило алексиначких положаја које их везују са положајима св.Сгевана. Тако се са пруговачке стране алексиначка позиција могла напасти с бока, те избећи нападај с фронта, што је за нападача врло .згодно, а за нападнутога врло опасно; На целој овој линији од Алексинца до Пруговца могло је бити 15—16.000 наше војске (велики део наше вој-ске борио се данас на левој обали Мораве око прћиловачких висова). Пред овом незнатном силом стајао је Ахмет-Ејуб, паша са својим корпусом од 30.000 бораца.? Овакав је био размештај наше и непријатељске силе пред шуматовачку битку. Но да продужим моје причање.

Елем, пројурим на коњу поред алексиначких шанчева, куда су пуцале турске гранате, спустим се у глоговичку долину и придржавајући се коњу за гриву испужам се у шуматовачки шанац. У шанцу је владала мртва тишина. Војници с пуним пушкама стајали су ћутећки уз бедем. Пуковник Караџић  ходао је по шанцу поводећи се. У војсци нису ретки случајеви да војници пред бој траже извор куражи у крепким напитцима. А међутим нико лакше не погине од пијана војника. Он се обада, кочопери и срља, док сам не налети на какав куршум. Место храброст у срце, ракија улива помућеност у главу и мрак у очи. Не знам како је стајало са г. Караџићевим срцем, али ноге су се поводиле. Поред њега је као сенка ишао његов млади нећак. Блед као крпа, са полуотвореним уснама и са неким болним ужасом на лицу. Овај накресан старац и ово престрављено дете! Обојици као да није било место овде.

Мало даље стојао је командант шанца, капетан Живан Протић. Упитам га да ли зна где је капетан Сировацки.

- Није овде и не знам где је, одговори ми он.
- А да није горе у оној шуми? Ја покажем руком на шуматовачку косу што се пружала изнад шанца.
- Не, рече ми капетан, тамо ће бити Турци.

Оставим шанац и после приличнога лутања нађем капетана Сировацкога и мајора Ј. Петровића где седе под крушком више Прендићеве воденице. '' Ту су направили уставу и прикупљали војску која се у раштрканим гомилицама враћала од Пруговца.

Ништа није тако скрушено, тако јадно и очајно, као разбијена војска; очи не могу да виде овај призор, а да се срце не облије крвљу. Ова се скрушеност огледала и на иначе мушком и одважном лицу мајора Петровића.

Предам Сировацком ђенералову поруку, узмем од њега реверс и похитам у Алексинац. Кад тамо, а штаб празан. - Где ]е ђенерал? - Отишао.
- Куда? — По свој прилици на Шуматовац.

Оданем, па се опет упутим Шуматовцу. Дан је био неисказано врео, сунце је пекло, а ниоткуда ветрића. На левој обали Мораве беснила је у наjжешћој разузданости пушчана и топовска борба. Са Рујевице и Буимира Једнако су се престрељивали наши и Турци из топова. Пуцало се готово са свију алексиначких шанчева. Пролазећи журно непрестано кроз бојну топовску линију стигнем до Шуматовца.

После обавештења о паду Пруговца Черњајев је наредио да се оседлају коњи и да цео штаб Моравске војске крене на фронт код Рујевице.

,,Око 12 часова Черњајев је кренуо из Алексинца на положај. Почев од ,,белог шанца" на Рујевици он је дуж целе линије обишао све шанчеве, храбрио посаде и свуда делио медаље. Пред шанцем на Шуматовцу генерал је сјахао и наредио да сви коњи из пратње остану ван шанца.''

У вези са одласком Черњајева са главним штабом на Шуматовачки шанац др Владан Ђорђевић пише:

,,После ручка наједном чујем да је мајор Јоца Петровић, који командоваше на пруговачкој позицији нападнут, да тражи помоћ и да му је послата шабачка бригада I класе у помоћ, и да је ђенерал наредио да се оседлају коњи..."

,,Кад смо у подне изјахали с ђенералом из Алексинца нико од нас није слутио шта нас чека, јер се видело да ми не хитамо Пруговцу, него почевши од ,,белога шанца" на Рујевици стадосмо обилазити све шанчеве редом, ђенерал је свуд делио медаље, храбрио посаде итд...

Кад сам и ја стигао на врх Шуматовца ђенерал је већ био пред мостом, преко кога се улазило на капију шанца. Ту сјахасмо и ђенерал нареди да сви коњи остану изван шанца на западној падини. Шуматовца... "

Шуматовачки шанац је редут петоугаоног облика изграђен за батаљон војске и једну батерију. Имао је спољашни ров ширине преко 4 метара и грудобран висок преко 2 метра. На најмање изложеној западној страни окренутој Глоговачком потоку налазио се улаз у шанац. У шанац се улазило преко дрвеног моста и капије. Унутар шанца налазиле су се траверзе (заклони, паравани од палисада за заштиту посаде од ватре) и казамати (подземна одељења такође за заштиту посаде од ватре). Иза једне траверзе био је вењак за официре. Простор пред шанцем био је искрчен да би се отворило поље ватри из шанца. Искрчена пољана око шанца ширине око 300 до 400 метара била је поље главне битке око Шуматовца, јер су Турци из шуме и јаруге излетали на ову пољану при нападу на шанац.

У шуматовачком шанцу налазиле су се две чете лепеничког батаљона под командом командира Јеврема Марковића и београдска градска чета под командом четника Петра Хаџи-Јањића, тј. око 300-400 војника. У шанцу су се налазила два четирифунтовна пољска олучена топа, два шестофунтовна гладка топа и два дванаестофунтовна олучена мерзера. Командант целога шанца био је капетан Живан С. Протић.

На 200 корака од шанца изграђен је био стрељачки ров у који су могле да стану две чете. Овај стрељачки ров имао је да служи за одбрану шанца јер су Турци требали прво њега да заузму. Пре почетка Шуматовачке битке стрељачки ров су поселе две чете шабачке бригаде. У току Шуматовачке битке Турци су четири пута заузимали овај стрељачки ров и четири пута били избачени из њега. Први пут су га заузели за време свог првог јуриша на Шуматовачки шанац, а четврти пут су Турци избачени из стрељачког рова при завршетку Шуматовачке битке у 20,30 часова. "У 8 и по часова увече отели смо стрељачки ров од Турака по четврти пут и ту смо остали", - испричао је Илија Живковић, командант шабачке бригаде др Владану Ђорђевићу.

У одбрану шанца, поред посаде у шанцу, био је укључен са леве стране шанца одред Јоце Петровића, који се повукао са Пруговца и шабачка бригада којом је командовао капетан Илија Живковић, а која је дошла са мостобрана код Житковца, а са десне стране шанца смедеревска бригада I класе, три батаљона београдске бригаде I класе и два комбинована батаљона мајора Илије.

О самом Шуматовачком шанцу Пера Тодоровић је забележио:

"Говорио сам о положају шуматовачког виса; да рекнем сад коју о  самом шанцу. Шуматовачки шанац — то је обичан доста мали редут који као да још не беше сасвим ни довршен. У њему је тада  било 300—400 војника друге класе, крагујевачке бригаде, наоружаних предњачама. (Више војника мучно би и стало у шанац). Још је шанац био наоружан са четири четворо фунтова тешка топа. | Простор пред шанцем, који га одваја од шуматовачке косе што доминира шанцем, био је искрчен да се отвори поље ватри из шанца. Ова искрчена пољана  нагиба се благо од шанца шуматовачкој коси и једва да је широка до 300 метара. Ова је пољана била поље главне борбе око Шуматовца, јер су Турци са шуматовачке косе куљали у ову пољану, и из јаруге, која ову одваја од косе, излетали при јуришању на шанац.''

Улазак Черњајева и главног штаба у Шуматовачки шанац и догађаје до првог турског јуриша на Шуматовачки шанац др Владан Ђорђевић је овако описао:

"Ми уђосмо у шанац. На уласку дочекао је ђенерала командант шанца, капетан Живан С. Протић, који је изишао на рапорт...
У шанцу нађосмо три чете пешака другокласаца.

Затим капетан Живан Протић представљаше главнокомандујућем поједине артиљеристе народне војске који су се у канонадама последњих дана нарочито одликовали.

Черњајев свакоме сопственоручно прикачи медаљу за храброст на прса и свакога је пољубио у образ.
У то дође у шанац, капетан Илија Ц. Живковић и представи се Главнокомандујућем као заступник команданта шабачке бригаде.
Харошо - рече ђенерал - у вас скољко батаљонов?
Пет батаљона, г. ђенерал и у њима 1965 бораца с пушкама!
Ну, и как распорјадилис?

Са првим мачванским батаљоном, посео сам шуму на оном вису. Две чете сам дао у стрељачки ров. Три и по батаљона чекају вашу заповест г. ђенерал
Харошо. Останите с етим три с половиној баталиона там где остановилис и подаждат даљших приказанији.

Капетан Живковић салутира, окрете се на левокруг и оде на своје место.
Али не прође неколико минута утрча у шанац поручник Милутин Карановић па право Черњајеву!
- Г. ђенерал, јављам покорно да сам по заповести мојега бригадног команданта разместио један батаљон у ланац, у оној шуми, а две чете иза ланца на крилима, ради потпоре. Том приликом видео сам на дурбин да Турци наступају право к нама са три ланца и са десет смакнутих колона. Од прилике може их бити 10-14 хиљада људи! Најдаље за 5 минута појавиће се непријатељ из шуме.

Једва Карановић беше свршио рапорт, готово у исти мах чу се гласна команда капетана Живана:
Први топ, пали!

После неколико секунди грмну први топ од она два што беху постављена на источном сегменту шанца, и у исти мах потрчаше пешаци на своја места.
Ђенерал Черњајев само рече Карановићу "Харошо " па потрча на грудобран.
Карановић. отрча на своје место.

Други наш топ опали и готово једновремено зачу се изван шанца пушчана ватра....

Ми сви потрчасмо на источну банкету к топовима да видимо шта је.

Капетан Живан Протић управља топове и пали непрестано.
Имасмо шта и видети.       

Пред источном страном шанца беше исечена шума на једном простору од 3-400 корачаја, ради боље прегледности. Из ивице шуме која беше остала непосечена пламти пушка као што само код паљбе с острагушама може бити. Из шуме се дижу читави облаци барутног дима, а кроз дим само свешлуца ватра на хиљаду места."

Пера Тодоровић је догађаје пре почетка турског напада овако описао:
"Баш кад ја стигох у шуматовачки шанац, два наша батаљона прве класе прођоше поред шанца и упутише се преко рашчишћене пољане оној шумовитој коси о којој сам напред говорио. За овим батаљонима, расутим у стрелце, ишла је једна наша батерија, а за овом још један батаљон у четним колонама, као потпора стрелаца и заштита батерије. Стрелци уђоше у шуму, пењући се уз косу. Батаљон у четним колонама прилеже у пољани и ту оста. Батерија иђаше напред. Изгледало је да је све у реду, и ја, одбрајајући ашове и секире у шанцу с којима је требало прикрчити пут батерији што оде коси, већ сам ое радовао како ћу одавде са овога узвишенога места моћи мирно да проматрам цело поље борбе с ове и с оне стране Мораве. Али сад наста тренутак неописане забуне. Одједном у шуми на коси припуцаше пушке. Једна, друга, трећа, четврта, а затим се осу читав плотун. Батерија заста на пољани, опали на вис два-три метка, па се у галопу поврати и одјури шуматовачким путем натраг алексиначким шанчевима. Батаљон, што лежаше у четним колонама, поскака, опали на вис неколико плотуна онако из гомиле, па узмаче шанцу и расу се у стрелце лево и десно од шанца. Наши стрелци што уђоше горе у шуму подржавали су јаку пуцњаву. Али замало, па тек један по један поче да избија из шуме и да се преко пољане повлачи шанцу, пуцајући једнако. Наскоро се пољана пред шанцем напуни наших стрелаца. Сад почеше и наши из шанца пуцати топовима на косу са које је маса куршума падала већ и у шанац. Ја уђем у један низак пољски шаторић у шанцу да утолим жеђ, јер ту угледах једног познаника с тиквом воде. Таман ја жудно нагох грдну тикву, а оно бљуну вода на ме, шатор ми паде на главу, ја упустих тикву; био сам сав поливен, а остадох жедан. Шта се десило? Куршум пребио мотку на шатору и свалио га на ме. Извучем се из ових платнених развалина, и приђем шаначком бедему. Наши стрелци још су се једнако задржавали пред шанцем на пољани и једнако су палили. Но то већ не беше више стрељачки ланац, но расејана маса. Многи су по пољани већ падали погођени смртно, многи су рањени, ухвативши се за рањено место, јаучући измицали с пољане и замицали за шанац у поток. Вика, кукњава, неописан урнебес.

Све се ово десило у тренутку, тако изненадно, тако неочекивано, да се готово нико није  умео наћи у овој збрци. Истина, куршуми лете у шанац, али где је непријатељ што их шаље? Зашто ћути турска артиљерија? Да није то каква забуна и погрешка? Да не пуцају наши једни на друге?

Ђенерал заповеди да се свира прекидање паљбе, те да се види шта је. Трубач свира, свира, али га нико не слуша, (и срећа је што га нису послушали). Све што је ван шанца узело је неки ук, па само пали и грми у шуму на коси. Само је пешадија у шанцу још ћутала не опаливши ни метка.

Одједном крај шуматовачке косе у даљини указа се у виноградима једно одељење коњице, па се као вијор устреми нашем шанцу, витлајући сабље у зраку. Народни војник, командант над два топа у шуматовачком шанцу, тек викну само; "Коњица напада, пуни картечом". Топови су у тренутку напуњени, али кад хтедоше да их управе, опази се да је прорез бедема за топ сувише узан, јер је коњица долазила као са стране. Командант топова опет повиче: За сад, јунаци! пијуке! ашове скачите на бедем, проширите прорез.

- Војници поскакаше на бедем и под градом куршума раширишс прорез. У томе коњица већ улети у наше раштркане стрелце по пољани. И гле - не сече их! Ја гледам, гледам - аја, баш их никако не сече. То је ту близу, на 200 корака пред шанцем, али од пушчаног и топовског дима, од прашине што су је дигли коњи, од брзога трка не могаше се распознати каква је то коњица. Командант се већ спреми да командује: али, кад коњица већ стиже под шанац, и гле, то је - наша коњица, наша патрола извидница, која се у трку враћа чувши пуцњаву на Шуматовцу.''

Погибија капетана Живана Протића у Шуматовачком шанцу. Цртеж Фердинандуса, графика Бајарског, Универзитетска библиотека Београд

Започео је први турски јуриш на Шуматовац и Шуматовачки шанац. У току првог турског јуриша погинуо је капетан Живан Протић, командант Шуматовачког шанца. Његову погибију и прва два турска јуриша на Шуматовац Пера Тодоровић је овако описао:

"Баш кад сам пролазио поред Черњајева, Комарова и др Владана, који су седели у једном, заклону за бедемом, на два корака преда мном паде капетан Живан Протић, командант шанца. Паде ничице и тако оста непомичан - нити се окрете, нити рече јао; ништа. Погледам крви беше мало, али зато велико парче мозга изашло на отвор начињен куршумом. Унесемо га у заклон, положимо на леђа. Мишићи на лицу дрхтали су, очи се полако стезале, чело се мрштило. Других покрета не беше; др Владан га опипа, погледа и рече: "Свршено је."

Оставим овај жалосни призор па се окренем бедему иза кога наши пешаци беху отворили јаку ватру, а из топова се већ пуцало картечом. Наслоним се на рамена два војника што су живо пуцали из својих предњача и погледам преко бедема у пољану пред шанцем. Имао сам шта видети.

На 200 корака пред шанцем куљали су из шуме и из јелака пред шумом густи, густи редови Турака, и док су их друга њина одељења с виса потпомагала јаком пушчаном ватром, ове се колоне устремише брзим кораком на шанац. Напред су били Черкези са својим белим заставама. Барјактари су једнако показивали заставама наш шанац и излећући напред и машући заставама позивали осталу војску да за њима трчи. Халакање и други бојни узвици турски већ, су потресали ваздух и ова грдна маса непријатеља ваљала се на наш шанчић као незадржива бујица...

У шанцу се само разлегала команда: "Картечом, скора ватра... плотуном, скора ватра..." и ова се команда вршила ванредном тачношћу и брзином. За један тренут и наш се мали шанчић. огрезе у диму и пламену и претвори у расклокотано вулканско ждрело које је са чудном жестином и разузданошћу сиктало ватру - непријатељ престаде трчати. "О, Боже помози" повикаше сељаци у мојој околини. И још једанпут: "плотун, картеч, плотун, картеч..." и густи редови непријатеља се проломише; беле черкеске заставе укрстише се падајући заједно са својим барјактарима. Још једном: "плотун, картеч, плотун, картеч..." и непријатељ се повлачи у шумицу и јаругу из које је испао. Наш се шанац заори громовитим "ура", а мене ово ура чисто као да пробуди из неког тешког сна. "Ура"... први је јуриш срећно одбијен. Ово је било у три часа по подне.

За време првог јуриша изненадила ме је хладноћа и присебност моја два комшије, на које сам био наслоњен. Кад су Турци најчешће налетали и скакали шанцу као чопор тигрова, ја чух где један. од мојих комшија рече свом другу: "дед ти онога барјактара, а ја ћу овога"; пушке грунуше, а мој комшија узвикну: "Ох, како га подватих! држ се Туре!"

Први јуриш је одбијен, али је турска војска опијена славом и победама. Та она је баш јутрос заузела наш Пруговац и толике позиције, она је у мухамеданском заносу јурила Алексинцу уверена да ће још вечерас конаковати у њему...

Са виса Турци су непрестано просипали јаку ватру. Куршуми су у маси падали у шанац, сваки час су зврцали о дебеле шине топовских кола и пошто се ту од удара распрште, са зврком се зарију у земљу. Један турски куршум погоди у бајонет нашега војника и престриже га као ножицама.

На три четврти часа после првога јуриша учине Турци други и то много живље и опширније - пустили су и лево и десно крило шире. Кад је отпочео овај други јуриш, ја узмем једну залишну пушку и чинио сам своју дужност за време целога другога јуриша. Пуцати, забавити се каквим послом који привезује сву пажњу - то је најбољи лек за људе који, што но реч, први пут загризају ватру. Јуриш је био ужасан и очајан. С левог и десног крила Турци су сипали у шанац унакрсну ватру. Док су све силе нашега шанчића биле напрегнуте да одбију овај напад с фронта, од виса нама се спремала катастрофа с деснога бока. С ове стране на једно 200 корака од шанца, био је наш стрељачки ров. Овај су ров напустили наши стрелци, а Турци, спуштајући своје лево крило да опколе шанац, заузму овај ров, начичкају се у њему и отуд су се спремали да нам груну с леђа и бока. То је требало да буде за време овога другога турског јуриша, и да је овај побочни јуриш извршен - катастрофа би била неизбежна. Заузети борбом с фронта нико и не опази каква се олуја спрема шанцу с бока и леђа. Но то су опазили наши с Рујевице, у најкритичнијем тренутку, кад смо ми једва одбијали јуриш с фронта. Кад су се Турци у рову већ спремали да груну, наша тешка батерија с Рујевице посла једну гранату у стрељачки ров где су били Турци. Метак је управила срећна и вешта рука простога народног војника. Граната удари управо у ров и то уздуж рова. За првом дође друга, трећа, четврта. Све су погађале једнаком тачношћу. Турци у рову буду просто згромљени и уништени. Кад сам доцније загледао овај ров, он је формално био пун меса, костију и усирене крви. Што гранате нису расчупале, прене се и побегне. У том и јуриш с фронта буде одбијен плотунима и картечом, као и први, Тако је срећно одбијен и овај други комбиновани јуриш.

Сад оставим бедем и окренем се да видим где је генерал. Он још сеђаше са др Владаном и Комаровом недалеко од мртвога капетана Живана. Ђенералу су дрхтали образни мишићи, био је јако узбуђен, погледао је у Живана, а очи му се затамниле од суза. Седнем и сам поред Комарова. Владан ме упита: - Шта је? Како изгледа? - Свакојако - одговорим му ја...''

[наставиће се...]


# Алексиначки Бујмир Житковац Прћиловица Глоговица Горњи Адровац Шуматовац Пруговац Зоран Стевановић Николај Рајевски Моравски Бујмир Црна Гора Делиград војска шуматовачка битка српско-турски ратови Алексинац ОК Владан Ђорђевић Пера Тодоровић Живан Протић Михаил Черњајев
@mo_i_vs @


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима