БЕБА: МИШКОВИЋ ПЉАЧКА СРБИЈУ - наставак

наставак...

„Болесници“, „алкохоличари“... Није ли, благо је рећи, некоректно вређати људе с којима сте некад сарађивали?!

То нису увреде, то су чињенице! Ако је неко болестан, па лечен или незалечен и свако жив то зна, зашто је у Србији грех то рећи?! Због пристојности?! За Граду Налића, за кога сви знају да је лечени наркоман, није пристојно то да се говори, али зато за Чеду, који то није, свако може, па и „лекари“ ДСС! Симпатично је и кад се песме на ту тему певају! Шта је то? Ко је то одлучио да је то пристојно, а ово није? То је то лицемерје и неморал друштва у коме живимо. ДСС јесте странка лечених овисника, странка мрзовољних, неуспешних, фрустрираних, јалових, злих и неталентованих људи, странка на чије је формирање огроман утицај извршила Служба државне безбедности!

То говорите о странци на чијем сте имиџу и промоцији радили?!

Ја то, наравно, ‘94. године нисам могао да знам. Да им је оснивање помагала ДБ, кадровима и давањем пара, сазнао сам тек касније, посебно кад смо дошли на власт и кад сам имао прилике да прочитам хиљаде докумената и да ми то посведочи стотине људи. Не знам зашто Владан Батић и други људи који су отишли из странке неће о томе јавно да говоре. Зашто ћуте Зоран Дракулић или Мирко Поповић? Зашто нико не сме да зуцне о новцу који је Коштуница довлачио из Будимпеште?

За кога сте ви гласали те 2000. године? Нисте, ваљда, за Милошевића?

Гласао сам за Коштуницу! Као и милиони грађана Србије, наравно, стидећи се, на исти начин као кад сам гласао за Панића неколико година раније, јер сам увек сматрао да је
најбитније склонити Милошевића.

Јесте ли то рекли Коштуници кад сте се видели следећи пут?

Видели смо се око петог октобра и није било потребе да се каже било шта! Он је знао ко сам ја, ја сам знао ко је он, није ту никакве дилеме било ко је на којој страни или ко о коме има какво мишљење. Али, ето, имамо заједнички задатак, заједничку мисију и готово.
Тако сам макар мислио све док није тајно отишао на састанак са Слободаном Милошевић
ем, иако је, бар што се мене и највећег броја људи у врху ДОС-а тиче, своју причу завршио још кад је пре петог октобра слао Владету Јанковића и своје емисаре да разговарамо на тему „другог круга“ и кад петог октобра није хтео да дође тамо где му је било место!

Да, али сте му ви водили инаугурацију?

Био сам испред ДОС-а делегиран, али сам у Центру „Сава“ већ затекао стотине људи из ДБ-а, МУП-а, са Тахиром Хасановићем, кога су они довели као особу задужену за протокол! Формално је био као представник Нове демократије, али суштински изузетно близак људима попут Радета Марковић а, и он је водио инаугуарацију. Скоро сам на некој ТВ гледао тај снимак, и види се како у салу улази Тахир, за њим Коштуница, али види се и група људи која стоји поред врата, њих десетак, а међу њима Душан Спасојевић, Миле Луковић Кум...

А то би могло да индицира...?

Ништа. Наравно да не мислим да је то одговорност Војислава Коштунице и да је он с тим имао везе, сигуран сам да их је довео Легија, јер је већ тада почела његова „игра“ са политичарима, па је тада ДБ „сазнао“ да ће доћи до крвопролића, да радикали долазе наоружани, па је и Легија довео своје... Али, тај снимак је као неко предсказање, како ће се и у ком кругу дешавати историја Србије после Милошевића.

Да ли сте се „гледали“ са Коштуницом после инаугурације?

Један једини пут, крајем јануара 2001.године, кад смо Душан Михајловић и ја отишли до њега да се договоримо о челним функцијама у МУП-у. Мислим да ме је баш тај одлазак код Коштунице, на који ме је Зоран посалао, и највише коштао, јер су како он тако и његови сарадници, већ тада били опседнути полицијом.

Препознајете ли мотиве?

Опседнутост тајним службама, прислушкивањем, параноичност и завереништво, једном речју - болест. Болесна мржња свих њих према мени била је последица моје блискости са Зораном и тога што су ме добро познавали неки од њих. Знали су да са мном неће бити договора, муљања, кохабитације. Зато су и почели да ме дискредитују причама да сам Зоранов човек за тајне задатке, прљаве послове, полицију, ДБ, иако то везе са истином
није имало.

Али, како није?! Па, дошли сте, у име Владе, да преговарате о челним функцијама
у МУП-у и ДБ-у!?

Па, није Горан Петровић био кандидат Владимира Поповића, већ ДОС-а!

Да, на предлог Бебе Поповића!

Разлози због којих сам се бавио тражењем шефа Државне безбедности били су идентични разлозима због којих сам се бавио тражењем директора Сајма!

Па, нећете ваљда рећи да вам је било свеједно ко ће бити на тој функцији и да одлазите код Коштунице да га питате за здравље?

Не, наравно, мада је Зорану било свеједно. Веровао је да ће се све само од себе решити, да ће лешеви сами испадати из фијока, а при томе је хтео да покаже да му, за разлику од Коштунице, није уопште стало до „министарстава сила“. Мојим слањем на тај састанак показао је какав је његов однос према том делу власти. Нажалост, незаинтересованост за те ресоре ће га две године касније коштати живота. Јесте ли добили неке инструкције?

Само да што пре окончамо ту неизвесност и некога поставимо. Није више могао да трпи Радета Марковића, који је у међувремену постао најбољи пријатељ Коштунице, а није било могуће сменити га без постављења новог.

Је ли Коштуница оспоравао вашег кандидата?

Ма, не. Па, он и Љиљана Недељковић су пре тога већ са њим договорили све.

За час сте се договорили да ваш кандидат буде на челу ДБ, а тврдили сте и тврдите да су Коштуницу интересовали само војска, полиција, а највише - ДБ?!

Наравно, зато што смо ми друштво које је 50 година градило систем заснован на доушницима, агентима, снази и утицају тајних служби, које су управљале свим секторима
друштва: од праћења политичких странака, до универзитета, медија или Цркве. То је вероватно била једна од најбоље организованих и најбројнијих војних служби безбедности, и после Источне Немачке били смо земља са највећим бројем „сарадника“ по глави становника.

И какве то има везе са Коштуницом?

Па, тај број „сарадника“ није нестао после петог октобра! Нити су то постали неки други људи! Они су из Милошевићевог шињела брже-боље претрчали у кабинет Коштунице који је био крцат агентима и оперативцима КОС-а и ДБ-а. Тамо су петокраку, ружу или ЈУЛ-ову голубицу заменили крстом и шајкачом, што је дало могућност да буду аболирани и сачувани од свих злочина које су радили. Зато је било важно да им заштитник и спасилац, Војислав Коштуница, преузме архиве, досијее и спискове, како се истина не би сазнала никада. Идеолошки као Милошевић, а без хипотеке Хага, злочина, терета луде и грамзиве породице, уништавања државе и њених грађана. Идеалан заштитник.

Фактички, тај ваш одлазак код Коштунице се може сматрати и почетком тихог рата између његовог кабинета и Бироа?!

Нешто касније, и то није био „тихи рат“ већ фронтални подмукли напад „уплашених“ злочинаца, као последица панике која је настала откривањем извршиоца масакра на Ибарској и хапшењем њиховог Радета Марковића. Тада Коштуничино окружење, од Налића и Томића, преко Мантије и Бране, до Јовице и Добрице, започиње процес преваспитавања Воје и учења шта су држава и национални интереси. А по њима то је значило: заташкати злочине и
убиства, посебно њихове извршиоце.

Који су били „оправдани“ разлози?

Требало је спречити да се „оде предалеко“ и открије ко је убио Баџу, Кундака, Ћурувију,
Стамболића, ко је клао, превозио лешеве... јер то би, забога, уништило саме темеље државе, како су они тврдили. Зато су само три месеца после доласка Зорана на чело Владе, младе јуноше ових злочинаца, попут Михајлова и Бакареца, изјављивали да ће искористити формирање
нове савезне владе да затраже реконструкцију републичке и смене у ДБ-у и МУП-у. Већ у августу, после убиства Момира Гавриловића, они су напустили Владу и кренули директно да је руше, јер је убиство Гавриловић а искоришћено за Коштуничин „матурски испит“ и последњу опомену да им верује и да их слуша и да под хитно преузима те ресоре.

Убиство Гавриловића је једна од кључних тачака тог сукоба. Како је могуће да се истрага до данашњег дана није померила с места?

Зато што су људи који су умешани у убиство Гавриловића седели у кабинету Војислава
Коштунице или на високим позицијама војне службе безбедности и зато што су у томе
учествовали и пензионисани, али и активни припадници ДБ-а. Скоро исти они који су касније учествовали и у убиству Зорана Ђинђића.

То су жестоке оптужбе!

То су чињенице. Гавра је много знао. Кад су после 5. октобра почели чистке у ДБ-у и уклањање потенцијалних инсајдера, а посебно после убиства Прике, десне руке Френкија
Симатовића, Гавра је постао узнемирен, покушавао је да тражи неку заштиту од нас, али је
знао да је Влада била слаба. Ови су то приметили и рекли: „Гавра мора да нестане „, а то што
је са Коштуничином женом, по налогу Станишића, спремао пуч у полицији и ДБ-у, био је само додатни разлог. Тако је и било. Момир Гавриловић је имао резервисану карту за Беч
кад га је позвала Љиљана Недељковић и захтевала од њега да откаже лет, јер га председник зове на разговор. Гавра одлази код Коштунице, овај га не прима, макар су тако они рекли, али са њим обављају разговор Љиљана Недељковић, Града Налић и Раде Булатовић. После тог састанка, њега на степеништу среће колега коме се несретни Гавра хвали како је био код Воје и још му каже: „Враћам се назад на највише место“!

Откуд вама ти детаљи? Како знате садржај разговора Љиљане Недељковић и
Гавриловића?

Постоје изјаве Гавриловићеве супруге и још два његова пријатеља да је на инсистирање Љиље Недељковић одложио пут у Беч и тај дан је убијен. Какав вам ту још доказ треба?!

Било какав доказ за озбиљне оптужбе да су људи из кабинета председника СРЈ учествовали у убиству Момира Гавриловића.

Ја никад нисам рекао да га је убио Коштуница или да је пуцала Љиља Недељковић. Не! Али је јасно к’о дан да је најмање један човек из Коштуничиног кабинета знао да ће се Гавриловићу десити то што му се десило. И да је натерао или убедио Љиљану Недељковић да Гавру позове баш тај дан и наговори га да одустане од пута. Онај ко је Недељковићеву натерао да Гавру зове, тај је знао да ће бити убијен. Додатно ме у овом уверењу држи и чињеница да су сви лагали око природе тих сусрета и крили да су са Гавром радили на припреми пуча. Посебна прича су медији који су листом стали уз бок Коштуници и његовима и осули дрвље и камење по Зорану и Влади Србије, и то од државне телевизије, преко Блица, до Славише Лекића који у Репортеру пушта свог великог пријатеља Александра Тијанића да се, као, јавно брине: „Ко то убија по Србији?“

Вас, лично, из Коштуничиног кабинета су оптуживали и за прислушкивање!

Да, то је она славна „АДСЛ афера“ прислушкивања. С обзиром на то да је у интернет одељењу Владе Србије још увек функционисала диал ап веза, решио сам да уведемо АДСЛ
кабл. Морали смо вући четворожилни кабл од Славије, од зграде НБС, до Београђанке где је било Владино интернет одељење. То оштром оку КОС-а и Аци Томићу није могло промаћи, одмах су ме оптужили да их прислушкујем. Па, побогу, знају они шта је четворожилни кабл.

Је ли то једина афера у вези са прислушкивањем, а у којој сте ви актер?

Све њихове афере су производ сакривања зла које су направили Коштуница и чланови његовог кабинета. Ако се сећате оне друге афере са прислушкивањем, која је имала за циљ
да прикрије лажи Војислава Коштунице, све вам је јасно. Коштуница се појавио на телевизији и,
удварајући се Милошевићевој злој, ратничкој, вулгарној, народњачкој Србији, рекао да је
изручење Милошевића био покушај војног пуча или удара, иако је шест сати пре тога у телефонском разговору са Зораном Ђинђићем недвосмислено рекао: „Нека иде!“ Кад
је у новинама освануо тај разговор, он је одмах измислио прислушкивање!

Опростите, а како се транскрипт тог разговора могао наћи у новинама? Ко је још могао да зна за телефонски разговор ђинђића и Коштунице уколико неко од њих није био прислушкиван?

У новинама није објављен транскрипт већ препричани разговор, а у Зорановом кабинету
је било неколико нас који смо слушали тај разговор. Мислим да је чак био и Борис Тадић!

Је ли „пасивно учествовање“ у разговорима тог типа била редовна пракса у Влади Србије?

Наравно да није! Иницијални повод за тај разговор између Зорана и Коштунице био је
телефонски позив Мирољуба Лабуса, из Брисела, са донаторске конференције, који је пренео
атмосферу и, између осталог, рекао како га људи питају шта се дешава са Милошевићем, хоће ли бити изручен и кад... Рекао је, између осталог, да од наше брзине зависи хоћемо ли добити донацију од сто, двеста, не знам колико, милиона и инсистирао је на неком ставу државе који ће пренети тамо. И Зоран је онда са свог специјала позвао Коштуницу,
овај је почео нешто да мудрује...

Како сте ви слушали то „мудровање“?!

Лабус је звао Зорана на мобилни, а Зоран га онако бесан оставио на вези да би и он слушао разговор са Коштуницом... Тако смо и ми чули како овај отеже и ко зна колико би то трајало да га Зоран у једном тренутку није исекао: „Еј, Војо, Лабус ми је на другој вези, донаторска конференција, људе интересује да или не, нема проблема, ако је не - рећи ћу Лабусу, ево на другој је вези“! И Коштуница је рекао - да!

Добро, да разрешимо још мистерију појављивања тог, макар и препричаног, разговора у штампи!

Објашњавајући у једном неформалном дружењу са новинарима лажи, лицемерје и дволичност Војислава Коштунице, Зоран је све то илустровао баш овим примером. Међу бројним новинарима био је и Момчило Ђорговић из Недељног телеграфа и једини који је то објавио, у својој интерпретецији. И то вам је сва тајна!

Симптоматично је да се у истим новинама појавио и транскрипт разговора саветника
за медије Војислава Коштунице и Бошка Радоњића, „бизнисмена богате прошлости“, како се каже!

Мислим да те две ствари немају апсолутно никакве везе. Недељни телеграф је објавио
службену белешку раговора који је са Бошком Радоњићем обавио Александар Тијанић.
Бошко Радоњић је, с обзиром на то о каквој се личности ради, био предмет обраде државне безбедности, његови телефонски разговори су се слушали и мислим да то ни за њега није била нека непознаница. Један од тих снимљених разговора био је и са Тијанићем који га је звао, фасциниран, захваљујући му на величанствено организованом митингу Коштунице у Чачку, током предизборне кампање.

Откуд тај документ Недељном телеграфу?

Та службена белешка је, наравно, могла да дође само из ДБ-а!

Зли језици тврде да сте баш ви посредовали у објављивању те белешке! Као и да сте тај документ ДБ-а уступили, са препоруком за коришћење, Милану Мишићу, првом човеку Политике!

Однос који сам имао са Мишићем и Рибникаром тешко да се може назвати пријатељским,
напротив. У току ванредног стања Политика је, потпуно самоиницијативно, објавила да је Тијанић ухапшен. После једног брифинга у Влади Србије, мени је пришао Мишић, пожалио ми се да му Тијанић прети и интересовао се за ту белешку, као, знам ли ја нешто о томе. Тачно је да сам набавио ту белешку, фотокопирао је и дао је Мишићу. Питајте њега зашто је узео, а није је објавио и о томе причао.

Који је био ваш интерес да се белешка тог типа појави у медијима?

Раскринкавање најближих Коштуничиних сарадника који су учествовали у покушају државног пуча!

Покушају који је, кад се све сабере, на крају и успео!

Тачно, већ годину дана касније видећемо да је тај покушај ипак успео. Последице су и данас евидентне!

Задржимо се мало на том вишегодишњем сукобу са Коштуничиним саветником за медије? Где су корени те, готово, мржње коју вас двојица делите и уопште не кријете?

Ја, најискреније, избегавам да говорим о одвратним стварима.

Не говоримо о стварима, већ о Александру Тијанићу!

... у шта спада и појава тог човека. Поготово кад су те одвратне ствари део неке
моје биографије.

Како је Тијанић постао део ваше биографије?

Сваком се у животу из наивности, незрелости или глупости, да тако кажем, десе неке
ствари због којих се касније каје! Признајем да је успео да ме превари...

Тешко да би се неко заклео да сте особа коју је лако преварити!

Те 1993. године, имао сам тридесетак година, нисам ни знао ко је и шта је он. Нисам
пре тога читао његове текстове, али сам чуо за њега, као што сам чуо за неког, рецимо, певача или фудбалера. Њега је довео Зоран Ђинђић у време кампање „Поштено“, јер смо баш тада основали „Воx“, Центар за политички маркетинг. Био је у неком проблему, без посла и није, као, имало смисла да га оставимо на улици. Примио сам га на Зоранову реч!

Хоћете рећи да је Александар Тијанић био на вашем платном списку?

Да. Верујући да му је стварно тешко и да мора да издржава породицу, дао сам му
канцеларију, телефон, омогућио му да не остаје код куће, као домаћица ујутру, кад
сви очеви иду на посао, и коначно, плаћао га!

Је ли Тијанић био захвалан радник?

Није то био класичан однос послодавца и радника. Он је више био мој фан, дружио се!

Баш - фан?

Па, то је код њега уобичајено. Као што је обожавао и све оне људе на чијој је „сиси“
био. Трудио сам се да пронађем за њега неки адекватан посао, да га убацим у неке
пројекте што класичног, што политичког маркетинга, у Србији и ван Србије. Био је и део тима
који је креирао политичку кампању и стратегију ДС.

Колико је трајао тај однос трпног уважавања?

Не дуго, мислим годину дана. Однос „трпног уважавања“, како ви кажете, између нас је почео да се ремети оног тренутка кад је прорадила његова сујета, а с обзиром на необразовање, изглед и биографију тог човека, лако је закључити о којој се количини
сујете радило. Пукло је оног тренутка када су уведене санкције на Дрини.

Кога је ту шта избацило из такта?

Тијанић је од највећег обожаватеља прекодринских Срба, које је чак доводио и у моју
канцеларију и љубио се с њима три пута у уста, преко ноћи постао миротворац и почео да их вређа... А и Зорана са њима.

Што је вас, као познатог „љубитеља“ свега што долази „с ону страну Дрине“, а што уопште не кријете у јавним наступима, жестоко повредило!

Не, не, не, нисам завршио! Говорим о оним прекодринским Србима који су се у једном
тренутку супротставили Милошевићевом лудилу. Е сад, Зоран је тај тренутак искористио да се приближи тој „паљанској екипи“, али не зато што их је волео или што им се дивио, већ због тога што је стално тражио сараднике, односно коалиционе партнере са којима ће лакше да руши Милошевића. Ако је то Мило, наравно да му је ближи Мило од Милошевића, ако је тад био Караџић, онда и Караџић, па и са Шешељем се ДС некада налазила и договарала, док дефинитивно нису увидели да је то, у ствари, резервна Милошевићева странка. Е, у том обрачуну са њима он је почео јавно да вређа и Зорана и то онако крвнички, сељачки...

То коинцидира са покретањем БК телевизије?!

Да, он је прешао на платни списак Богољуба Карића да по налогу Мире Марковић „упакује“ нову телевизију којом ће се уништити опозиција, а Слоби омогућити да влада Србијом наредних триста година. Постоје сведоци да је на редакцијским колегијумима форсирао причу како је њихов главни циљ - рушење Зорана Ђинђића. Тад сам престао да говорим с њим.

Ништа друго није било спорно у вашим односима?

Никакви други односи између нас нису интересантни јавности. И без обзира на то шта је тај човек све рекао о мени, ја нисам рекао ни реч од свега што сам могао да кажем о њему, посебно о његовом приватном животу. Нити имам намеру!

Ко је први прекинуо комуникацију са Тијанићем: Зоран Ђинђић или ви?

Истовремено!

Да ли је било накнадних покушаја да се Тијанић врати у загрљај Зорана Ђинђића?

Како да не, он је човек без скрупула. У време шетњи ‘96/’97. године, као министар мрачног брачног пара, на седницама Владе тражио је да се тај „проблем“ реши комуналним
методама. За време тих протеста, Зорану је слао поруке, јавно, да води рачуна да не падне случајно са оног прозора. Тад је на поклон добио и пиштољ од Јовице Станишића и одмах почео да пише о њему панегирике. А после свега тога, када је Зоран постао градоначелник, копао је и рукама и ногама да га Зоран прими и да интервју за Грађанин. На сто начина је, преко бројних курира и вазала, покушавао да се поново додвори Зорану.

Вас не погађају оптужбе да сте били главни скретничар тих његових покушаја и нека врста блокатора иницијатива да дође до њиховог помирења?

Ни најмање. Добар део његове мржње према мени поткрепљен је веровањем да би лакше дошао до Зорана да није било Чеде и мене. Ја јесам био његова брана, мада га ни Зоран не би пустио близу себи. Тијанић је свака четири месеца слао неке сигнале. Па је и Борис Тадић, а Тијанић је ментално био ближи Борису него Зорану, преносио некакве његове поруке.

Тијанић се није либио да вас називе „мајордомом Ђинђићевих“, а Чеду „усвојеним студентом“! Директно вас је оптуживао за манипулисање породицом убијеног премијера. Да ли је, док је премијер био жив, било покушаја да Тијанић преко Ружице успостави контакт са њим?

Наравно да је било покушаја и наравно да је он злоупотребљавао њену, у то време, пре добродушност, него наивност! Појавила се у једном таблоиду фотографија где се Тијанић са Ружицом, наводно случајно, среће у Змај Јовиној улици, ту се случајно задесио папарацо и то је послужило за приче како су он и она суперпријатељи. Без обзира на то што је он медијски черечио њеног мужа и што га је позиционирао као мету за одстрел. А знам шта је и тада и касније мислила о њему...

Сигурно ћете нам се поверити!?

Па, исто што и Зоран и ја. Био нам је одвратан! Више од деценије, био сам јако близак пријатељ те породице, тако да одлично знам шта је мислила. „

Болесници и агенти

У колико судских процеса сте били актер?

Поднео сам преко тридесет кривичних пријава против разних лажова и плаћеника, од политичара, саветника, генерала, аналитичара, уредника, до такозваних новинара...

Доминирају тужбе против медија и новинара!

Зато што су они били најгласнији и најбезобзирнији у лажима. И тужио сам све који су то радили, изузев Курира и Пресса!

Зашто баш Пресс и Курир?

Никад нисам поднео тужбу против Булатовићевих и Томићевих медија и никад нисам тужио ситне агенте ДБ-а и КОС-а, трећеразредне сараднике мафије и њихове промотере скривене иза новинара. Како да тужим Идентитет или Градишу Катића, то јест Национал или Предрага Поповића. Они нису за суд. За другачији су они третман, а не можете тужити људе који имају медицинска уверења са којима се појављују на суду.

Једна од прича је да нисте тужили Курир и Пресс јер на тај начин компензујете неке
ствари, заправо им дугујете нешто.

Ја? Њима? Па, никога од тих олоша никад нисам ни на улици видео! Немам ни заједничке познанике са тим талогом! Какви дугови! Рекао сам вам да агенте и болеснике не тужим!

Агенти ће се сами препознати, ко је ту болесник?

Пошто нисам лекар по професији, могу да кажем: знам да је једна од громада
тог клозет новинарства лечена због фрустрација изазваних незнањем ко му је отац. Онда је чак и средње слово измислио. Због те несреће он прозводи отров и зло којим трује грађане Србије, светећи се свима сем Јочићу, Булатовићу, Легији, Коштуници...

Да погађамо о коме је реч?

Нема потребе - један је Антоније Ј. Кесић.
 Колико процеса се још увек води?

Још десетак. Толико је и завршено, углавном у моју корист, а остали „стоје“ јер се иза имунитета крију: Војислав Коштуница, Зоран Стојковић, Богољуб Пејчић, Млађан Динкић или избегавају долазак на суд као Бакарец, Грубачић, Ницовић, Мирчић...

Да ли сте изгубили неки спор?

Одбијене су ми тужбе против Б92 и мафијашких медија НИН и Балкан. И све су део тужбе коју моји адвокати спремају за Стразбур. Тужба против Б92 ми је одбијена уз образложење да сам „као директор БИА-е (!)“ морао да истрпим критике, без обзира на то што су нетачне. Медиј мафије - Балкан, судија Олга Арсовић је заштитила иако је утврдила да против мене јесу писали лажи, позивајући се на „слободу говора“. Процес против НИН-а водили су Зоран Стојковић и Раде Булатовић, а не суд!

Иако „водите“ у тим споровима, немате баш лепо мишљење о србијанском правосуђу.

Сви смо заборавили да у нашим „независним“ судовима раде Милошевићеви обожаваоци. Или, рецимо, 179 судија које су поставили Војислав Шешељ и СРС, кад су са Милошевићем направили владу. Такви уз заштиту Виде Шкеро, ведре и облаче српским правосуђем.

Колико сте пара „зарадили“ у тим процесима?

Никакве паре не добијам. Не радим све ово због пара.

Зашто онда то радите?

Да бих заштитио своје законом и Уставом гарантовано право: да сам једнак као и сви други грађани ове државе и да не може било ко, па био то и председник државе, да лаже,
клевета и уништава друге људе и породице, само зато што му је то политички потребно. Иако сам из Србије исто као што је и Коштуница или било ко од њих, такву Србију не прихватам, у таквој нисам рођен ни васпитаван... У таквом друштву нисам растао, таквим стварима ме нису учили, тога су се поштени људи стидели и зато не желим само мирно да посматрам како
ово друштво пропада, урушава се и иде ка нестанку.

„Случај Репортер“

У неколико наврата недељнику Репортер, који је одиграо велику улогу у рушењу Милошевићевог режима, посебно у периоду кад су многа друга гласила била под паском изнуђене аутоцензуре, прикачили сте етикету гласила обавештајне службе! Откуд вам тај невесели закључак?

Нисам рекао да су то новине обавештајних служби, већ тајне обавештајне службе Војске Југославије. Први пут сам то почео да закључујем оног тренутка кад сам видео да се у тим новинама врло често појављују информације које не поседује апсолутно нико осим војне службе безбедности, а накнадно су ми и људи из Државне службе безбедности потврдили да иза тог фантастичног пројекта стоји војна
служба безбедности.

Добили сте потврду из ДБ-а?

Имам врло егзактне податке да је једна група одељења обавештајне службе Војске Југославије осмислила висококвалитетно позициониран пројекат под именом -
Репортер.

У чему се огледа „фантастичност“, како кажете, тог „пројекта“?

Колико је био фантастичан најбоље сведочи то што је око Репортера био окупљен велики део еминентних, квалитетних, врхунских, можда најбољих новинара са подручја Србије, а да највећи број није ни био свестан у чему учествује. Доказани противници политике Слободана Милошевића су, просто, злоупотребљени преко Репортера.

Како је, онда, могуће да Репортер, као „фантастични“ пројекат Милошевићевог режима, бива свих тих година на мети тог истог режима, његови новинари прогањани, а тираж чак и „хапшен“?

Ја нисам рекао да је иза тих новина стајао режим Слободана Милошевића или да је иза тих новина стајао ЈУЛ или влада Мирка Марјановића, не! Ја сам рекао, да будем прецизнији, да је иза тих новина стајао један део војне службе безбедности у оквиру тог информативног
сектора који је у то време био незадовољан политиком вођења војске. Милошевић им је тада био објект за критику.

Како се то Репортер „самоденунцирао“? Кад сте открили „шта се ваља иза брега“?

Репортер је дуго важио за објективне новине, критичке и то им је давало за право да, са неке позиције објективног посматрача, критикују владу Зорана Ђинђића. Ствар је постала крајње сумњива после серије текстова у којима лако уочавате идентичну платформу или политичке ставове које су држали људи тог неког тврдог ратног крила, попут Бране Црнчевића, Луке Караџића и њима сличних.

Који су то текстови? Будите мало конкретнији.

Кад данас причамо о Репортеру најпре се помиње објављивање списка 365 наводних путника за Хаг. Међутим, неколико месеци пре тога, тај исти аутор, Јовица Кртинић, који је и иначе имао задатак да у Репортеру пласира ствари које је достављала војна служба
безбедности, објављује текст о томе како ће влада Зорана Ђинђића да изручи Легију Хагу, а Репортер прави насловну страну са насловом - Ступица за Легију, која је објављена непосредно пре побуне црвених беретки. Репортер објављује и интервју са Тијанићем који владу Зорана Ђинђића доводи у везу са убиством Гавриловића. Репортер се ни тиме не задовољава већ објављује и два потпуно лажна текста о томе како је извесно да је у Влади постојао центар за прислушкивање Војислава Коштунице. Па, немојте ми рећи да је то сплет случајности!

Подршка Чеди и истини

Стиче се утисак да је повезивање вас и Чедомира Јовановића кренуло у време „чишћења“ ДС?

„Чишћење“ странке је рађено по налогу Зоранових убица, политичара попут Дачића, Фуксе или Мирчића, Легијиних адвоката, оних чланова Зоранове владе, такозваних експерата, којима је једино важно да су у „игри“ и „комбинацији“, и оних чланова странке који су већ тада дубоко „огрезли“ у корупцију. Зато је „чишћење“ било, у ствари, отклон од Зоранове политике. У том „догађању народа“ унутар странке и престројавањима брзином светлости Чеда је остао усамљен у заштити те политике и наравно да сам му ја дао подршку!

Да ли је давање те подршке Јовановић у било мудро?

То је била подршка истини, ономе што је Зоран хтео, говорио, желео. У јануару 2003. је хтео да избаци Томицу Милосављевића из Владе јер је постао члан мафијашке организације која се прогласила странком! Сви се сећају шта је Зоран говорио о странци Г17! И онда у априлу је Чеда лош, јер то исто говори, а Влаховић и Милосављевић су „супер“, јер се са Динкићем лижу?! А тако је било око свега: радикала, социјалиста, Косова, Хага...

Да ли сте ви били иницијатор да Јовановић оснује фракцију и тако руши ДС?

Фракције и постоје да би се кроз плурализам идеја странке развијале и постајале демократичније. Само код нас се иза једноумља и диктатуре једне особе или једног мишљења крије „најдемократскији“ облик владавине. Тако су пре неку недељу имали „најдемократскије“ изборе за шефа демократа Београда где се бирало између једног кандидата. Демократској странци је „фебруарским“ пучем и крађом из 2004. уништена суштина те странке. Иако је већина подржала „Кена“, верујући да чини праву ствар, ДС је данас једина странка у Србији која апсолутно нема никаву политику нити зна шта је то. Препознатљиви су по томе што су им све одлуке шизофрене и радују противнике. Тако је и било могуће да у тој странци није било места за Чеду Јовановића, али су зато поносни што им је члан Александар Симић, Коштуничин саветник и „јастреб“ фашистичке струје у ДСС.

Чеда Јовановић је једини страначки лидер који није желео да открије финансијере.
Образложење: „Јес’, да откријем, па да му спале Спектру у центру града!“ Ваш коментар?

Није рекао Спектру, него киоск, радњу, фирму... И није једини, нико други није открио финансијере. Ја, иначе, нисам спонзорисао ЛДП.

А да ли сте подржавали Чеду око формирања странке, избора...?

Ја сам учесник јавног и политичког живота само у оној мери у којој се то подудара са мојом личном одбраном и одбраном људи који због напада на мене испаштају: породице....