Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

О ПОГИНУЛИМ ВОЈНИЦИМА СЕ И ДАЉЕ ЋУТИ

rss

28.05.2008. Лозанка Радоичић


Дошла је 1998. година и мој Владимир је позван у војску 23. јуна 1998. године. Mој Владимир је постао војник. Понос и срећа да је мој син стасао за војску кратко је трајала. Једва три месеца.

У Србији, на Косову и Метохији немири су већ увелико узели маха. Наравно у јавности се о томе није причало. Ретко се говорило и да су на Косову и Метихији гинули и српски синови, војници. Бар не о начину на који су остајали заувек на Космету.

Тако се и мој Владимир, не говорћи нама ништа, 28. септембра са целом јединицом, ВП 1410/3 чија је локација била у Нишу, нашао на граници са Албанијом, у рејону карауле Кошаре. Само после три дана, 30. септембра, са 99 дана у војсци, са 19 година живота, његов се живот, бар овај замаљски, окончао на само 150 метара од југословенско-албанске границе. Са њим су погинула још два војника, његове, јунске класе и два војника по уговору

Нису они једине жртве на том делу Србије. Од фебруара 1998. године до 24. марта 1999. године када је машинерија НАТО-а кренула на Србију, много је Срба убијено. Страдало је 46 припадника војске. По годинама рођења изгледа овако: рођени 1976.три војника, 1977. 6 војника,1978. 10 војника, 1979. 5 војника, укупно 24 регрута. Бројке су неумољиве и оне казују да је погинуло и тројица десетара ВЈ по уговору, тројица разводника по уговору, један резервни водник прве класе, један заставник, два млађа водника ВЈ, један водник ВЈ, двојица водника прве класе по уговору, један водник прве класе ВЈ, један потпоручник, два поручника, два капетана, један капетан прве класе, један потпуковник и једно цивилно лице у ВЈ. Од тога петнаесторица је заувек остало на граници са Албанијом.

За њих 33 извештај се завршава: „Успомену на палог борца чуваће његова породица“. Мало њих је за собом оставило брата и сестру, а за многима су остали само родитељи. Они нису имали прилику ни времена да заснују сопствене породице, да за собом оставе потомство, и тада су туга и жалост још већи.

И после десет година од њихове погибије, у Србији и власт и опозиција о страдању наших синова на жалост и даље ћуте. Како они који су их упућивали тамо, на пут без повратка и углавном недовољно обучене за ратове, тако и ови данас, у време када Србија губи 15 процената своје територије, и то управо оног дела због кога су мој Владимир и бројни његови вршњаци, гурнути у смрт. Србија је пуна гробова смртно страдалих војника, али је у тој истој Србији, ово и даље забрањена тема.

Док сви око нас причају о страдању муслимана, Хрвата, шиптара... Србија ћути. Управо захваљујући и њој самој, одсуству потребе и жеље да аргументовано, гласно проговори о својим жртвама, за цео свет Срби су и даље само убице, а њихови генерали леже у хашком затвору.

Док се Албанци веселе што су, као награду за хиљаде злочина које су над Србима извршили, добили државу, наши синови нису били ни бројка у време када су гинули, а нису то ни данас. И то не само за међународну заједницу, већ ни за своју државу. Ћутање о смртно страдалим војницима траје. Како онда, тако и данас. Још увек нико није почео, те пострадале војнике да посматра ни као „голе цифре“.

И када сам мислила да ће тако и остати десило се нешто не очекивано. Недавно сам добила снимак акције у којој је мој син убијен. Снимак како су припадници такозване УЧК, у заседи сачекали патролу ВЈ која је обилазла границу. Резултат те њихове акције је стравичан. Пет убијених војника ВЈ које су шиптари, на својој телевизији приказали као паравојне српске јединице, док су они, после такве терористичке акције отишли у Албанију. Иако сам им понудила снимак РТС није „могла“ да то прикаже у Србији, баш као што то није хтеле да чини ни оних година када су Срби убијани само зато што су СРБИ.

Данас после девет ипо година од убиства мог сина, ја сам на почетку. Уз тугу, имам још само Извод из матичне књиге умрлих мог Владимира, који је издатим у Ђаковици, и то исписан на албанском језику.


Не знам д али ћете и ово ставити на свој сајт али ја сам осећала обавезу,на основу колико је пута прочитано: "Писмо мајке војника који је погинуо на Косово и Метохију" које сте преузели са сајта Српске Двери, да се поново огласим. Овога пута са конкретни подацима. Како о овоме нико у Србији не жели да прича а још мање да пише разумећу и Вас ако ово заврши само као обраћање само вама лично. Поштовање,

Лозанка Радоичић


# сајт Лозанка Радоичић
@


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима