Војводе и сердари српске књижевности

Да је данас неким чудом међу нама, славни књижевни критичар Јован Скерлић не би престајао да се крсти. Да тим истим чудом устане из гроба, поново би умро, али од срамоте због посрнућа овог умног заната.

Али какви писци и читаоци, таква и критика

У једном руском колхозу, за време такозваног реалног социјализма, појавио се важан друг из Москве да провери како тамо стоје ствари са приносима кукуруза. А колхозници му одговорише како је са кукурузом све најбоље, али да са књижевношћу лоше стоје. Како, зашто, завапи овај важан друг са високог положаја, кад је прошле године саграђен дом писаца у колхозу, имали су пре тога само једног писца, а сад их има пет стотина! У чему је проблем?

Но, упркос овим веселим епизодама из историје једне идеологије, лако је данас закључити да је златно доба књижевника и књижевности у социјалистичким земљама сахрањено заједно са променом друштвеног система.

Од краја осамдесетих година прошлог века, општим падом животног стандарда, доласком нових генерација које су васпитане на идеји борбе за голу егзистенцију, а посебно пропашћу образовног система, дошло је до наглог пораста становништва које има само "техничку писменост", дакле, који знају да сричу свих тридесет слова.

Потпуно неписмени представљају једну стабилну групацију чији проценат не опада. У таквој атмосфери појавили су се и нови медији, нови начини комуникације међу људима и читава једна нова армија полуобразованог света који једва зна правилно да напише писмо електронском поштом или да пошаље СМС поруку преко мобилног телефона.

Ко је онда у читалачкој публици квалитетних књижевних дела, кога добра књига уопште занима, ко су њени издавачи, критичари, откуд многобројне књижевне награде, како је могуће да је највећи сајам књига региона бивше СФРЈ баш у Београду, ко од тога живи данас и како? На сва ова питања није лако одговорити, али слика опште духовне пустоши у Србији говори сама за себе.

Цена добре књижевне рецензије код београдских приватних издавача (ко хоће да има бар мало од пожељног нивоа) креће се између 200 и 500 евра. За ту цену је могуће добити истог рецензента и књижевног критичара као говорника на промоцији и књижевној вечери, где ће исти да "опева" аутора или ауторку бираним и умним речима. Последњих година је у питању тренд. Тужно је гледати еминентне књижевне критичаре како уздижу тривијална бунцања по папиру разних надриписаца. Рецимо, није лако једном важном теоретичару књижевности Радивоју Микићу да пореди пензионисану медицинску сестру, гастарбајтерку којој се прохтело да буде писац, ни мање ни више него са Марином Цветајевом, учествујући за исту цену и као рецензент и као говорник на промоцији њеног "дела". Али од лоше понуде и општег сиромаштва, још гора је некритичка глорификација.

Није лако прогласити писцем продавачицу љубави Анабелу Басало, која због нагле славе не стиже да напише све колумне које јој се нуде у новинама више него што се она икада нудила. Није лако прихватити да је писац нека Јасмина Ана чија је естрадна звезда засијала тек кад је постала животни сапутник виолинисте Милутина Поповића. Како разумети да је писац неки Марко Видојковић, чији је издавач Б92, сталном телевизијском рекламом, створио лажну представу да је реч о квалитетном аутору. Озбиљна књижевна критика, да је има, не би ни слова посветила овом минорном полуинтелигенту. На исти начин је општим плебисцитом "постмодернистичких" критичара НИН-овом наградом пре неколико година награђен извесни Владимир Арсенијевић!

Добар роман издржи пробу времена, а лош писац и лоша књига буду лако заборављени. Ко данас уопште зна ишта о Арсенијевићу и шта он значи у српској књижевности? Схвативши да му је додељена неприкладна улога, јер од образовања има само куварски занат, посветио се издаваштву, па продаје праве писце кад већ себе не може. А за његову пролазну славу побринула се, нажалост, Светлана Велмар - Јанковић, која није ни непозната ни безначајна у историји српске књижевности. Арсенијевић је по предању дошао код ње, донео свој смешни рукопис, а она благонаклоно препоручила издавачу, баш на начин како све невоље и почињу, са најбољим намерама.

А шта уопште рећи о већ исмејаном феномену "женског писма", о женама својих мужева, некој Јасмини Михаиловић, Љиљани Хабјановић-Ђуровић, Мирјани Бобић-Мојсиловић и сличним паракњижевним појавама, којима је славна Мир-Јам недостижна у сваком смислу ? Како то да никоме од вредних и умних, али очито лицемерних књижевних теоретичара није пало на памет да мало реда заведу, да се зна шта има књижевну вредност а шта нема ? Једна једина особа која се усудила да опус најпродаванијег српског писца Милорада Павића стави под критички жрвањ, и то зналачки, научно и без милости, докторском тезом чак, Јасминка Ахметагић, брже-боље је склоњена из медија да не угрожава божански мир, цветање хиљаду светова и потпуно царство медиокритетског у Србији.

За дивно чудо, издавачке куће некако послују. Још у време књижевно-филозофских трабуњања Мирјане Марковић, њене партијске пословође схватиле су да ту има, ако ничег другог, макар добре прилике за прање пара. Са том тежњом је отворена специјална штампарија и издавачка кућа под именом БМГ, где су ексклузивно штампана другаричина "дела", али и дела другаричине другарице, Љиљане Хабјановић-Ђуровић. Наравно, не би било праведно заборавити овај важан детаљ...

Већина запослених је дошла из "БИГЗ"-а, но то је већ једна друга прича, о планираној пропасти ове угледне издавачке куће са традицијом. Данас, након скоро седам година од одласка претходног режима, такозвана лепа књижевност, издаваштво и књижевна критика, изгледају баш као што изгледа Србија данас, једном речју - хаос. Нажалост, сви бољи књижевни критичари раде у финансијски добро стојећим издавачким кућама (Васа Павковић, Гојко Тешић, Радивоје Микић "Народна књига", Гојко Божовић "Стубови културе", Александар Јерков "Плато").

Труд око избора квалитетних дела у већини издавачких кућа није споран, али није могуће истовремено повлађивати ниском укусу читалачке публике.

Пут до такозваног тржишта створио је нека нова правила. Свако упрегне свој маркетинг, свог ПР менаџера, своје новинске филијале и - ствар тече неким током. Да ли то исто тржиште диктира издавачким кућама и критичарима ко ће бити Писац а ко не, или издавачке куће и критичари зарад својих егзистенцијалних разлога сахрањују било какву примисао о новим Пекићима, уопште није за расправу. Није ни Скерлић расправљао око тога шта ваља а шта не, тако да препорука са Двора или реч утицајног супруга, не дај Боже новац или нешто треће и четврто, није долазило у обзир.

Као у оном вицу кад необавештени стереотипни Босанац, након што је чуо да је умро Меша Селимовић, пита окупљене другове: "Аууу, а кога ћемо сад изабрати за писца?"